Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

МИХ. М. ЂОКИЋ

+с ном проценту, те он за време паузе дође код мене и обрачуна се, Са њиме путује кроз свет већ годинама; он јој је као неки импресарио; ако си гледао у позоришту комад „Трилби“ — ето, то је Свенгали...

И заиста, око пола два часа дође висока госпоштина из посланства Н. Сви учтиво прилазе Румункињи, клањају се и љубе је у руку... Онда поседаше за један нарочити сто, раније заузет за њих — и наста пировање...

Паде ми у очи један Јеврејин, иначе мој познаник, који иде од стола до стола, смеје се, задиркује поједине, тапше их по рамену, седа на своје место па се опет диже, прилази понеком, разговара, шапуће итд. — па запитах за њега:

— Ама зар и овај наш Јеврејин упао у ове кљусе2 |

Он ме погледа, насмеја се, па рече:

— Добро си га спазио... Е, тај није за кљусу он је сада на своме „послу!“ То је такав довитљив човек, да се може руковати са оном Румункињом... Ту је сваку ноћ. Обично долази између два часа по поноћи, а неки пут и доцније. Он затвори своју радњу у осам у вече, оде кући, вечера, легне — и пред зору се појави: обријан, брижљиво обучен, испаван... Тада је већ цело друштво овде пијано. (Он познаје све: и странце и наше. Зна шта ко кесом вреди. И онда, ако ко „случајно“ нема при себи четири-пет стотина динара, ту је он ва помоћи. Ено тамо, у собчету до келнераја, што служи за оставу посуђа, ту је његова „канцеларија“. Тамо он износи меницу, онај попуњава, потписује, прима новац и оба весело излазе: један што је дошао до пара, а други, што је добро зарадио... То је мој вршњак и он је у младости остављао паре по оваковим радњама — па сад гледа да поврати готовину и узме интерес... Исто као и ја...