Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja, str. 197

192 СРПСКУ КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Домигтољише из кућица готово сви мушкарци. њих око тридесет. Рекох „домигољише“, јер најмлађи бјеше превалио шездесету; сва је петковачка. омладина по свијету. И сваки једнаким изразом лица и гласа постави исто питање и доби исти одговор. |

= Пуклог

— Пукло!

И зачуше се узвици:

— 0, несреће!

= (0). кастига божјег!

Дођоше и бабе, и невјесте, и дјевојке, и дјеца.

Њеко рече:

— Клепетуша! Отсада чућемо често ту ријеч „дољенак“. Биће оруке и смијеха, колико и нама јада!

— А бојати се, да ово није њеко страшно знаменије за ону ђеду! додаде црквењак.

То је била општа и прва помисао, општа зеоња. јер пред њеколико дана отишло бјеше низ море четр-

наесторо момчади. Па помислише, како ће тај глас

отићи на све четири стране свијета, — отићи ће у „књигама“, које ће сваки отправити својима! Гдје ли се неће чути, да је славно петковачко звоно за увијек изгубило свој дивни глас!

Крсто Перов Аустралијанац, запита црквењака:

— Ама, је ли синоћ здраво звонило

А знађаху сви да јест.

— Јест, валај, као цекин, као вазда! одговори Глиторије пи уђе у цркву, да запали кандила.

Филип Митров Рајковић рече:

— Боже мој, овако ти бива кад напрасно умре здрав човјек! 'Свак се чуди и не може да се начуди!

Поп прихвати:

— Е, може бити, не бива баш одједном ни са звоном, ни са човјеком. |

— Како то, попе!% пита трећи.

— Тако! Одавно је можебити напукло, па све најелак, све више и више, док одједном: цак!

— А како не опазисмо то по гласу му! запита Глито Јефтов Мирлић.

аи -е.