Iz Srbije kneza Miloša : kulturne prilike od 1815 do 1839 godine

огњишта за болештино биле турске вароши. Због тога је Турско Царство, да се из њега не би боболести даље шириле, врло рано било затварано од других европских држава лазаретима, контумацима ;; кзрантинима. Земунски контумац, и преиза владе Тнеза Милоша, био је стална сметња брзом преласку из Србије у Аустрију. Било у Србији болештина или не, у њему се морало провести прописано време. Исто је тако било и на свима другим местима, где се из Турске излазило у друге земље. У самој пак Турској болести су се шириле до миле воље. Из једне вароши пренашали су их путници, кириџије и војници у другу; из вароши су се преносиле у села, те су често читави крајеви или опустошавани или расељавани. Последња зараза која је у Србији оставила страховитих трагова била је 1814, 1815 и 1816 године. Она је косила по читавој Турсксј, по Босни, Херцеговини, Румелији, Скендерији и Шумадији. Због својих грозних последица она се помињала и у историјским споменицима, а у народу се о њој са ужасом приповедало. Због тако сверепих успомена у обновљеној Србији под Кнезом Милошем било је велико старање око спречавања и угушивања болештина. Како је тада Кнез Милош био једино „правителство“ (како то згодно каже Вук КарациК), од кога је све зависило, то је и у погледу одбране од болести он био све и сва. Он, пак, знајући и сам из скорашње прошлости за све страхоте које болести проузрокују, био је неуморан у борби противу њих. Човек не би могао ни замислити колико је ревности Кнез Милош показивао у штићењу земље од заразних болести. Из његове се, пак, преписке види

225

МЕДИЦИНА

ИЗ СРБИЈЕ КНЕЗА МИЛОША