Iz tamnog vilajeta

рену свирку, пита ме шта тражим, и заустави

_ прсте да не плету; а мачор, и он врчи. Видим, неради су ми, али ништа зато, и кажем се. Баба се измакне и мери ме, не би ли пронашла каквог било неслагања између мене и мојих речи. Па уверив се (не знам по чему) да сам збиља тај, ушуња се с мачорем у кућу, а ја седнем на њену шамлицу.

Отворена су врата, те отуд бије воњ устајалости. та ми је те се без нужде мајем по овој тузиг Да ли збиља дођох да по праву наследника метнем руку на ово сиротиње; Ако пе, чему ми ово» Питам се и питам, али одговора нема, нити ми се тражи. У том ето и бабе, носи шољицу кафе да ме угости. Добро: Шта је ту је. Ја срчем, а она ми гунђа више главе; уТако мени треба кад ја слудовах оставити пустолине у кући, да туђе руке сад брљају по њеном, да ми се покојница отуд наљути! Еј матора главо, вели, разлупати би те ваљало и на ђубре бацити!«

»Не говориш право, дадо! Ја нисам девојка да ми њени дарови требају, ни арамија да их отимам, него дођох онако само. И знај, да сам у нужди а они златом везени и бисером кићени, туга би ме било дирнути!«

»Питом си у души, синко, познајем, али ти не ваља посао што се у ово мешаш. Боље, иди кући с миром !«

Не померим се, а она само да ме не гледа, очима, и чим било дасе забави, цело по подне вија комшијског петла и брани свог, неку пиргаву кукавицу. Али се петли смирајем сами равиђу легалима, а баба тамо амо, па опет на мене: Ево, вели, већ време да се вечера и леже, а ти се ни померио ниси! Какав си то боланг%« Ја слегнем раменима. Она немајући куд, уђеу кућу, подлаже ватру и готови ми цицвару.

Осим одблесака с огњишта другог видела,