Iz tamnog vilajeta

ЈЕ

на њу набасати. А знање ко је крив старије је од нас, девојко, и бадава нам тражити га.

аше је да у трпљењу надамо се неком 6ољитку да отуд проклија! Друго ти не остаје до да се како било смириш«

И бајаги смири се, па је као оно јабука кад је уберу, зрела и мирише, али убрана, те ганутљива лепотом, јер из ње лапи мирисна, душа. Нема више лудовања, нити је смем извести, јер све је уцвељено, а на њу кивно.

Али је о хлебу главна брига, те и ја за послом сам и туђим коритом стално. Радим, а у глави ми свеједнако она, и знам, како је јутрос оставих, довече ћу је тако затећи, па ме јад велики и по памети замећу ми се све неке наопаке речи: »И та лепота, велим, не било је кад у тако страдање одведе! Шта је ругоба, да пљунеш на њих, па им лакше живети! А ето ова, видећи је свак би јој позавидео, а кроз њено срце за ово недеља више чемера протече него томе за десет животај« Трабуњам тако у памети, па ме наједном страх да не богохулим, и молитвом заташкавам: Прости ми, Боже, и помилуј слабу девојку да се снађе!

А да видиш на коју чистину изби: Враћам се у очи Ивањдана и стрепим, јер кад пођох окрупњалим очима погледа ме. Кад тамо, оно зрака с коса ударила у прозор па засветлело на далеко. Боже, шта ли је унутраг Далеко ми улазити већ повирим и имам шта видети: Као од себе озарена седи ту и, смем ли веровати, везе. И на сваки бод уснама миче у шапати осмех, и главом њиха у некој радости, да, побојав се, сан је и одлетеће, притајим се не би ли дуже трајао.

Уђем: Драго ми и тужно као на јутарњој кад онамо светли Богомајка, а ја јој на поклоњење ступам. И милозвучно ми каже: »Не бој се, у мени заплави небесно и светло ми је жи-