Iz tamnog vilajeta

00 Ни

Али на крају заплати несрећница: Беше ту комшијско момче, милокрвно и стидљиво, па му се отац, главни човек, опреми. »Тако и тако, вели, а дрхти му глас. Једино ми јемн драже од очију, а кућу ми знаш и поштење и обиље, па ни девојци неће бити постидно вођење. А ја морам, отац сам, па би да ова засад невоља окрене на весеље свима. И да знаш, велика је мука те ово чинимј« Ја нити знам како да ћутим, ни шта да одговорим човеку. Кад, јаој, ето ти ње, као да је сам наопаки наговори. Гледа га озго некако и с коса, уснама. као смешка се, али погледом строга, да се човек препаде и једва састави запитати је: »Марија, би ли снаха да ми будеш“ Она тек изви врат и засмеја, се несрећница, Боже, слатко ли. Он постоја мало, као рођеним ушима да не верује, па се тек окретем оде, и посрће од јада, онакав човек.

Сутрадан чујемо: нестало момка. Узалуд га. чуваху и врата забравише родитељи, и слугу код капије поставише, искраде им се некако, и траже га. Пред вече нађу га рибари: обесио се о криву врбу доле низ реку.

Три дана грожљиво ми беше видети девојку и проговорити с њом. А она, као тица кад оболи, прибила се ту и кути без леба и сна. Нити јој знам помоћи, ни гледати је такву, и мучим се у памети: Има ли начина да се после онога на коју било чистину избије; Док она у неко доба треће ноћи, дигла се и капље сузама. по мени: »Хоћу, вели, да те питам нешто, али ми по души реци како је право, а не како је мени драгој« Шботав јој глас, и препаднем се, и којечим станем је залагивати. А она: »Ништа то, вели, не помаже, него ми по души реци за ону несрећу ко је крив, ја или он или обоје заједно »Као да ме неко научи казах јој: »Мани се ти тога, девојко! Ти његову смрт не хтеде, ни он јадан мишљаше да ће пошав теби

_Н_-> ~ „_ РНРЕУЕЕЕЕЕЕЕУЊНМЖЕ

РНИНУнНУНнНЦА