Iz tamnog vilajeta

24

доста си, а ти, Макрена, остани да је смениш!« — Тако се поравнаше.

Али се још многе и многе јавише да му се нађу. А он свакој напосе каза овако: »Нека те, сестро, где си, а ја те ниовако заборавити нећу !«

И ваистину, ни једну не заборави, већа стегне мрак, он косу на кику, џубе за појас, па га нема. Да се све мушко из парохије сакупило у ланац и да је на сваком фењер место главе био, па да крене, не би га нашло. Како се крио, то је његово знање, а моје није да о томе лупам главу. Међутим ово ипак случајно докучих. О уштапу, једном, домами се до плота Поњавића. Он да се ухвати за врљике, а други већ прескочио, па се погледаше на месечини: Овамо он, Тодор, онамо Крезо Јаловичар (то ће рећи, неком он диже јаловицу из тора, а тај неко њему изби зубе, све на лепо, без суда). Деси се, те имађаху сваки своја посла код исте куће. Јадни Крезо друге му не беше, постиди се пред парохом: »Прости ме, оче, тако се задесилој« — »Да си прост, заблудели сине, па пођи с Богом и за послом!« — »И теби, оче!« Те се мимоиђоше с Богом два ноћника. (Ово ми се Крезо исповеди, мислећи да ће умрети после неког премлаћења).

Чињаше се блуд парохијом и као сам од себе, без чиниоца. Где се год задеси нешто младе жене, окрви се и удари у косо! Једна заковрчила зулуфе, и све бојећи се нису јој како ваља, искриви врат у огледању где стигне, сва јој памет оде на зулуфе. Једна се продобрила (за злу је знађаху), и неке јаде пропевала, као кокош кад закукурече неком пред главу, па муж нити јепристао да се радује, ни да стрепи. Једна забрљавила (спретна младица иначе), мужевљеве опанке метлом помела у сметлиште, па се чуди колико је ђубре. Једна сасвим дигла барјак, развитлала се и проски-