Iz tamnog vilajeta

26

погледам куда треба и видим: Невољна чета дигла се некуда, сподбила, свакојаке алатљике и оруђе, и не шеврдајући тамо амо, зна куда ће, па хвата пречице. — До Бога, то они хоће њега, миросаног, да их гњев одозго ошине! Па за њима у трк, да спречим. Они на вратнице, а ја без душе стани им на пут, па их саветуј и моли: »Не'те људи, кумим вас и братимим, свештену крв да пролијете, душе до деветог колена да погубитеј« А један црнобрк иоштроок цикне на мене: »Одби де, црна 16. доки тебе није докачило!« Ја се прекрстим и склоним на миру. Они један за другим у двориште, па се сврстај у полукруг око врата. Али, чуда, ниједан да се усуди започети, већ чекаху јад их знао шта. Сад чујте шта ће да буде (ја сам, који видех, не смем даље казивати од овога): Мој сабрат, светао и насмејан радошћу, указа се на вратима (нити се зачу шум, да се отворише), и прозбори им, чини ми се не отворив уста, и каквим гласом! Тако листала гора мирисно шумори путнику кад га у предвечерје хвата сан: »Опремили се мени, добри посленици, да стотину руку одмени две, данас о светлом дану! А ја вам велим, јер душевнијег дара за вас немам, спустите алатљике и разиђите се за радошћу своје душе, данас о светлом данујс И гле, они послушно прислонише алатљике и оруђе, па му, као на причешћу благи, прилажаху руци, и нигде двојица но свако за се, разиђоше се тихо. Тако је било. А ја, у страху и миљу прострех се по земљи, и плаках, и мољах се.

После парохијом оде шапат: Не даде се свештена. крв пролити, јер кад је требало дићи руку, сама оруђа поиспадаше, озго се проли светлост, а у средини он, Тодор, милогласну отпоја службу. Помогоше му те се посвети! И сви вероваху, па и ја сам, презиратељ Тодора,