Iz tamnog vilajeta

28

не био човек при свести, но будала к'о и сами што сте! На томе се сврши, али кумство олабави, а кроз њихово село већином пролажах ноћу, и радије у друштву него сам.

То сам имао казати о младости мога сабрата. Више немам, јер не знам из прве руке и јасно, а то с тога што изгубих додир са својим суседима. И тек пошто се многе године откидоше од живота, по нашој завади попаде заборав, те им опет одлажах, и знам коју рећи о старости њиховог пароха. Она се код њега појави тек у очи шесете и би врло кратка, као кад би се сунце са врха поднева нагло скотрљало западу. То ме опет наведе на размишљање које ћу овде узгред поменути, и које не мора важити за мог сабрата:

Како то да је међа старости и младости неком ближа рођењу, а неком смртиг И зашто у неком дуго бесни крв Зар није, ко дубоко продре кореном, томе тамни сокови одоздо силније навиру буном у тело, и не заметну ли се у плод, тешка зла из њих потеку. Тај задуго не сасуши се. У томе страхобне воде битке они одоздо с онима одозго, и ретко с победом, јер храст колико је гранама у светлом ваздуху толико је кореном у тамној земљи. Али је мало таквих. Иначе непрегледно многим плитко је продро корен, слаба им искушења, кржљав им плод, млак им грех, млитава добродетељ. Ти убрзо пресахну и старост их борама обележи.

Да видимо сад чиме се у краткој старости показа мој сабрат Тодор.

Ничим, верујте браћо, осим дебљином тела, те да не беше кљусади, хоћаху га при нужди на рукама преносити. И две још невољице ремећаху га: једна, липсаваху кљусад под њим (лепо им се савије ртењача, па што живинчету незгодније, то оном на њему згодније; и напослетку, стровали се где било заједно с парохом, те овом доведу друго, а оно оставе, осим