Iz tamnog vilajeta

39

своја посла гледати, кад једно поподне проне се глас: Врсни наш момак спрема се као за вечерас са дукатима Златији у походе. Ја кликнем радошћу и благосиљам и благо ми као млеком да ме уморна заливају, али потпуно умирен нисам, док својим очима не видим, па пођем. На путу нашла ми се крчма, ја свратим жедан. Кад он тамо, бекрија и лудује; тобож растаје се с момаштвом; четири већ разбио главе, а пева, Боже, како силовито и јадовно, и троши се момак, као кад са скупоцена пића скинеш славину, па тече улудо. Ја опет њему руку на раме: — Момче, извади лудињу из главе, два јасена не укрстише гране за твоје добро. Он замане оканицом да и моју пету разбије главу, али је задржи у ваздуху, јер ме разазна кроз пијанство, па њоме о земљу; а мени ништа, него изиђе.

Куда ли ћег Гледам, он опет низ реку. |

Хвала ти, Боже, те се злу уђе у траг, и отклони се. Говорим тако и благодарим, идући своме дому и одмору, А ноћ згуснула сеи збрисала путање и пролазе. Нога ми у мраку запне о букову жилу, и треснем колико сам дуг; кајиш на опанку прекине ми се, и петљам око њега јад ме знао колико; ноћница у лету ошине ме крилом — ја се расвестим: гле, знамења указују ми се, а ја глух за све ван себе, мудрујем и заводим се. И понављам по муклој ноћи: Мудрост је игра у доконој памети само, поради неке боље забаве, а ми с њоме неука смо деца вођена и завођена. Говорим тако и журим где ми се слути да није у реду. Нешто звездица светлуца одозго, те од неке муке заклањам очи и трчим, ти, Боже, знај којим беспућима. У зло доба назрем: два крошњава дрвета, гуре се у мраку. И на прстима прилазим, јер ништа, ама ништа не чује се. Да ли ме опет заведе, те стар без нужде ломим сер Али што