Iz tamnog vilajeta

= 47

| сувом лишћу, мислећи овако: »да цигло једну __ јабуку побрисаћу јој цео Бо а награду ћу узети сто пут мању од заслуге. То нека ми је освета.« еше то време дозревања и опадања и жуте туге. Мртво лишће мироваше међу травкама. И најслабији крет ветра шале би га дигао и њиме заигравао небом, а под метлом прегладнелог имађаше оно тежину златних пахуља прионулих за земљу. Али глад и освета гоњаху, и немоћна метла чешљаше травом, и би благогласан шум као кад се зарадован ваздух шали пропланком. Па трајаше и трајаше шум, а госпођа успавана њиме почину уза стабло, те од једног чињаху се два прирасла близанца.

А кад се прену, бејаше све мирно, и лишће међу травкама недирнуто. Она потражи очима Њега и не нађе га.

— Што да оде тако2

И да завара зебњу пође даље бискати зелене вашице са јабукова листа, али је нога занесе другој страни, где у влажном полумраку те пе опале ране крушке медњаци. Што тамо; Она увек одстрањаваше поглед од тог места труљења, а сад је нешто мамљаше тамо, голицаво и ужасно. Заклонив очи лактом, она се примицаше месту, опирући се мишљу: Ништа нећу да видим, ништа да дознам! Али кад јој стопало нагази на гњилеж и трулеж, сама јој рука спаде с очију, те виде и дозна:

_ Са гнусно жутог лица цеђаше се смрт, а руке жилаво стезаху метлу.

Што се затим дана истог зби мање је важно: После годинама времена уђоше у врт госпође људи учењаци и паметњаци да развиде и обележе. А ево шта им би саопштено од мртвих твари и немих дрвета, јер госпођа ћуташе: Човек је преминуо сам од себе, т. ј. својом кривицом, будући прегладнео изнад трајашности свога живог организма (и ако је година за причу добро понела!) А што га сулуда госпођа не на-