Iz tamnog vilajeta

50

чудо, као сам обдарен, захвално би погледао тога, и у срцу га чувао, и као рођеног волео га. И давање му пређе у крв и сласт.

А сад је погрбљен, и кућа му се уцрвоточила, и не послује, јер се то не може у старости. И где опазим, зјапи без крила прозор, учини ми се, ту малочас последњу стварчицу од себе сама украде (тек ту је сласт.) Бајаги случајно нашла му-се у недрима, лоповски се искрада, као замерили би му празни зидови да осете крађу. Па где су наерене куће, слађе му но зими сркати врућу ракију, сатима на тенане бира коме би дао.

ФА као би ли, чапкуне, тако један дарак од мене (Онај пружи руку, као што не би) »днаш, то ја за радост, а ти, прости ме, ето такав сам ја!«

А, дабоме, силу старих знанаца има чика, Јанко. Ти да се пијани забатргају, опет би погодили које му је кућа. С мољцима и жишцима точе је приљежно. Шта има, дођу лепо и узму што им се свиди. »Иначе би нам и сам дао чика Јанко«. Тачно. Али већ буде па им се ништа не мили однети: боље се пробрало, а што остаде не вреди ни узимати. То је оно, то душу једе чика Јанку.

»Еј, до Бога, вели, још се може наћи напасник да мене, чика Јанка, дарује! Е нећеш, бато! бре, песница ће радити, ако те надари ђаво! Ето такав сам ја!

И онда, морало му се десити овако, сигуран сам до у длаку овако: У празну кућу, као да му се однекуд дошану порука, ушуња се. Кад гле, на полици миришу поређане три јабуке, три сестрице румене.

УГу ли сте, вели, чапкунице! (На сан и жељу често му долажаху, па их познаје). Ако, ако, благо мени! Знам ја, има три девојчице, за руке се ухвате, цвркут буде кад мин у сре-