Iz večnoga izvora : stihovi

mogao je naperiti pažnju ili na svoje vlastite pokrete ili na onu materiju kroz koju je prolazio. Na taj način on se mogao uputiti ili kroz intuiciju ili kroz intelekt»... «Naš intelekt, veli Bergson, ieste život, koji rasmatra spoljni svet nekako odelito od sebe» a 0 intuiciji on kaže, da «život i saznanje zadržavaju svoju unutrašnju formu, koja rasmatra sebe sama.»

Bergson dalje tvrdi, da intelekt, anaša misao u čisto logičkoj formi, nije u stanju da predstavi sebi pravu prirodu života... Misao je samo emanacija života, jedan oblik života. Kako može ona obuhvatiti život?» Bergson priznaje, da je život neprekidno stvaranje, no naglašuje, da našem intelektu nije mogućno obuhvatiti fok života, t. |. ono, što je u njemu jerazdeljiyo, ni njegovu genijalnost, t. |.0n0, što je u njemu styaralačko. intelekt predstavlia sebi jasno samo Ono, Što je delimično, prekidno i ono, što je nepokretno. Intelekt se karakteriše prirodnim neshvatanjem života . . . «No da li to znači, da se treba odreći od dubokog shvatanja života?» zadaje pitanje Bergson. Po njegovu mnjenju, intelekt se sav odao rasmatranju života van sebe; njemu je to potrebno, da bi se prilagodio materijalnosti, da bi mogao obladati njom radi svojih praktičkih ciljeva. No posmatrajući pojave života, on zapaža još i druge forme saznanja, «široke kao život i moćne da se najedanput osvrnu na životni napon i da ga sagledaju u celini, makar za jedan trenutak»...

Te moći života (saznanja) nalaze se naporedo s našom logičnom mišlju «kao neka neodredjena maglovitost iz te iste bitnosti, na račun koje je obrazovana sjajna jezgra — naš razum. U toj maglovitosti nalaze se moći, koje dopunjuju razum; mi ih samo ovlaš osećamo, skoncentriravši ih u sebi. No one će se osvetliti i postaće jasne, kad se pojave, tako reći, i u dejstvu, u razviću prirode. «U tu maglovitost (4amesto tame», kako to

• 145* 10