Iz večnoga izvora : stihovi

Dat nam je put, dato nam i sredstvo, Samo smo mi i gluhi i slepi,

Samo mi još ne znamo, gde smo,

I kuda vode putevi lepi.

Mi smo i gluhi i slepi.

Mi tražimo život u mraku, I krvavimo i noge i ruke, Mi pijemo mutnu vodu i mlaku.

A ne čujemo divnu pesmu nebesnu I ne znamo da smo iz višeg mira, Ostasmo, gde slaba noga klesnu Zabludelo stado bez pastira.

(«Zabludelo stado»).

«Mi pijemo mutnu vodu i mlaku» ... O, gde je, gde je onaj čisti «Večni Izvom, ono stalno, nepromenljivo usred vihra prolaznosti? Na čemu ćemo se zadržati, čemu težiti? Kako ćemo nazvati ono «pasavajuće» ... Mabel Kollins veli: «U tajnim dubinama duše vlada tama. Tamo nema poznanja spoljašnjeg sveta ni pojava Zemaljskog života. Iz te duboke tame izbija živi izvor Llubavi i Večnoga Života, što je jedno i isto.» Tim rečima pisac očevidno nagoveštava nekakvu duboku psihološku oblast, dodiruje duševne predele neosvetljene dnevnom, jasnom svetlošću razuma.

U savremenoj filosofiji spisi francuskog filosofa Bergsona stvorili su čitavu epohu u teoriji poznanja. U svojoj izvrsnoj knjizi «Evolution creatrice»on tankom, smelom analizom i originalnim načinom tretira pitanje same prirode našega saznanja i bitnosti života. On postavlja znak ravnosti izmedju života i saznanja: «Život (to jest, saznanje, koje je prošlo kroz materiju)

* 144 *