Iz večnoga izvora : stihovi
Simpatija, ljubav, život — sve su to struje iz onog «mesta tame», iz «Večnog Izvora». Kako se ovde divno slažu i poklapaju tvorevine pesnika i filosofa u najdubljim svetilištima svojim! 1I zbilja, zar razrešenje mnogih zagonetaka života ne zavisi baš od umenja i dara predati se svojoj intuiciji, oslobodivši se stega rezoniranja? Zagledavši u svoje vlastite dubine, osetivši i saznavši zakon Života-Ljubavi, mi bismo se možda mogli uzneti visoko iznad našeg zemaljskog mira i tada osetiti i saznati, da |e sve što postoji — Jedno. Zar nije to «Uskrs» našega pesnika?
Bio sam odlomak mali — obrubljen sa sviju strana, Za kovčeg mrtvački skrojen
Kratak — kao očnji vid.
No nadošla ie bujna reka i pregrade razrušila svake. I kratki očnji vid postade — jasno Prozrenje ...
Tada sam ija, obrubljeni sa sviju strana mrtvac, Ustao iz trulog kovčega svog
1 ponova udahnuo Život —
Zivot večni beskrajnog Svejedinstva...
I to je bio — iz mrtvih Uskrs moj!
Ne mogu, a da ne navedem još jednu divnu misao velikog filosofa, čije ideje uopšte služe kao zrcalo ideja i intuicije našega pesnika. Bergson veli: «Intelekt, pogreznuvši u svoju osnovu, preživljava u obrnutom poretku svoju genezu, no, razume se, to preživljavanje ne može se izvršiti najedanput; ono mora biti kolekfiyno i progresivno. Ono zahteva razmenu utisaka, koji koregirajući jedan drugoga i krećući se sve dalje i više raširuiu našu čovečansku prirodu i postižu najzad, da ona prevazidje sama sebe.»
No da bi se osetilo to spajanje, to slivanje naše sa Izvorom Ljubavi-Života, da li nije potrebno prethodno
* 147 •