Iz večnoga izvora : stihovi
Ushićen lepotom sveta, punoćom lepote, «svelepote», — pesnik u «Molitvi», radosnoj molitvi kliče:
Lepoto sveta — ti jesi!
I Tvorac tvoj mora biti!
Sama se stvorila ne bi!
Oče, ja znam sad gde si,
U njoj si, — i ona u Tebi
Kroz nju ću i ja s Tobom se sliti!
A sad nastaje pitanje: Kad je pesnik osetio u sebi i u svemu van sebe Jedinstvo Života, njegovu Punoću, Lepotu — da li je on prestao videti naše zlo «zemaljsko»? Evo odgovora:
Ja sam i ovde i — tamo Ovde — gde čovek-crvak gmiže po blatu i mraku, Gde greh za grehom se niže, podlac podlacu služi I gde se dvonožac bedni s Djavolom grli i druži...
«Ja sam» — no to 6ja» kao da je izgubilo oštrinu ličnoga «jay; izgleda, kao da se Jedini Život spustio kroz to «ja» u «blato i mrak»:
Ja sam i ovde i — tamo Tamo — u sferi Sunca, gde Zemljin zamire haos, Gde harmonija večna svetost u duši budi, I žarkom ljubavlju čistom gde dišu moje grudi...
Saznanje pesnika rastvara se u onoj višoj sferi, «gde Zemljin zamire haos». Da, no «ni tamo ni ovde» on se ne gubi, on je svestan svoga stanja:
Ja sam i tamo i ovde — no nigde crv ja nisam... .
«No nigde crv ja nisam» — kako treba to razumeti? ... Spustivši se «u blato i mrak», pesnik ne zaboravlja sebe i u sebi Duh života, svetlosti, ljubavi. Duh, koji ništa nije prezreo, sve je razumeo, i ušao u tamu ne da
* ]51 *