Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ

Сав твој живот каже да си нашег рода. И ми размишљамо, сред бескрајног хода, Како нас судбина од постанка гађа:

Или нас прореди, или нас одрађа. Жалости за мртве мање су и краће, Нас још туче мржња одрођене браће,

Пролави једна чета за Драч, ради укрцавања у лађу.

Лекар:

Ол таквих ће мисли бити само штете, Па озари душу снагом ове чете!

Резервни Официр:

Не треба јунаку ни снаге, ни труде, Само добре ноге и још глава луда. Њихове су патње мени више знане, Познајем војника од младости ране: Избегава војску и од ње се крије,

А кад у бој ступи, он се храбро бије. И бес раздражења, и крвава рука, Овога потомка горскога хајдука,

Час путима води где не ниче слава, Час ствара од њега непобедна лзва, Зец у бегству, лав је у одлучном бсју, Вредан у логору, покоран у строју. Он успламти гневом. па вређа и прети, (Он то уме, али не зна да се свети.

И све, после свега, забораву даје

Та словенска душа сиротиње раје,

Лекар:

Рањене сељаке познајем ко леве.

Резервни Официр:

Нису сви отпорни; знам их, боље, здраве; Жао редов сваки да стигне до мете, -Послушан и сељак од главе до пете,