Izgnanici : albanska odiseja

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Кад преста пуцање, наша стража гурну,

А он, у том часу, право у дом јурну.

Кад се све умири, после страшног пакла, Открила се тајна. Стража се примакла. Прожет страшном мишљу, што му пред смртсину, Најмилији да му робују туђину,

Дирнут страхом жене, гоњен дечјом вриском, А пред очигледном својом смрћу блиском, Он, пред првом слутњом, задрхта и стаде.

И, пре но што рањен на свом прагу паде, Заклао је жену, две ћери и сина.

Још се живо сећам тога страшног чина, Ужасних лешева и крвава прага,

Преко кога није нанесена љага.

УП. ПОЈАВА,

Исти. Улазе Путник и Други Путник.

Пушник:

Твоја прича значи: Албанију хвали! Немој за њу тако рећи ни у шали, За њу, погибију најбољих из паса, Њено небо није чуло нашег гласа. Као дављеници снивасмо о броду, И, обале жудни, свуд гледасмо воду, Сад нам је пучина цела васиона. Ми смо дављеници а провала она.

Друш Пушник:

Ми смо дављеници, а она је сламка, Можда би нам били други пути замка, Подитосмо главу, срећа нас обасја,

Све обузе полет, све живну и засја,

И све, једним махом, усуд нам пресече,

Пушник:

Осветли нам правац, наш верни месече,