Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ - 98

Немамо, у мраку, ни вође ни пута, Ко сачува главу, ипак не залута.

Други Пушник:

Али нас сазнање страховито коље: Изгибе све оно што је било боље.

Пушник:

Баш самих бораца остало је више У земљи. А нас ће, пре борбе, да збрише Глад и умор. Сви смо зле слутње и воље,

Друш Пушник:

то нас мање прешло, то је, можда, боље, Да нас више прешло, више би нас пало, И са Карађорђем пребегло је мало.

Пушник :

„Ја бих твоје речи, пун утехе гуто. Ти се тешиш, али верујеш ли у тог

Повуку се. Пауза.

Пешак:

"Прођосмо провале и кршеве горске. Колико јоти има до обале морске 72

Друш Пешак:

Кад сам још у прву улазио борбу, Ја сам своју главу метнуо у торбу, Све издржах битке, јурише и туче, Свака оста пуста која за мном пуче. Ево шињел су ми решетали меци. "Чуваћу га само за сећање деци.