Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ 75

Војник : Храбро се држите; ја човек, па суста.

Машт: „А за ово добро Бог нека ти врати!

Војник:

Господ нека свима по заслузи плати,

-Маши:

Јуче сам бринула: ко ће децу снети, Суђено је, мишљах, у планини мрети, Нек Бог децу спасе! Деца нису крива, А ја само дотле нека будем жива:

Да је да доживим, да угледам лађу, Да се само више не борим са глађу.

Војник :

Сад сте већ на коњу! До мора је доста, Али више прошло, много мање оста, Гледај децу, чувај, зави их и обуј, Пати, али само душману не робуј!

До првог конака за дете не брини, Носићу га, ти ми само торбу скини,

А остави пушку, носим је од Цера. Била ми је верна и лакша од пера. Никуд без ње нећу и ником је не дам, Сам ћу, после рата, лично да је предам.

Жена прихвата једну торбу војнику. Одлазе сви даље.

УШ. ПОЈАВА.

Путник и Други Путник полазе даље на пут.

Пушник :

Црвен обзор цео, облаци се роје, Блистају преливи све црвене боје.