Izgnanici : albanska odiseja

76

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Друш Пушник:

Овако је било, још једном, на путу, Беснео је пожар у свакоме куту.

о је да се ватре Дримом пале; Црвенило неба обојило вале. Крвави су трази нашег страшног хода, Крвава је повест целог нашег рода, А тајне су божје наши даљи пути, То црвено небо, веле, ветар слути, Кроз све погле главе једна мисо сене: Какви ли вихори туку ове стене 7 Ми смо земља што се разбија и круни, Сад албански ветар носи њене труни,

Пушник:

Страшни часи бриге, умора и поста.

Друг: Пушник:

Поред Дрима, близу Везирова Моста, Видех Старог Краља, светитељска лика. Бледи пред том сликом безброј других слика. Прође Он, ко севка, симбол земље прави, Бол му сја у оку, бол све нас што дави, А около леже, од глади и хода Полумртви људи, понос нашег рода. Последњим остатком снаге, сви у муку, Подижу шајкачи малаксалу руку, Да последњу почаст свом Краљу одаду, Чију душу као ратну псвест знаду,

осле ове слике велике и нежне, Опазих албанске мрачне горе снежне, Дигох главу небу што нас путем клело: Крваво у Дриму огледа се цело. (, зар наше крви није било доста! Уздахнух, узбуђен, с Везирова Моста, А, далеко, напред, дође призор нови: Као да, одједном, Краља облак ови —