Izveštaj Istražnog odbora Narodnoj skupštini povodom izvršnog izviđaja po delu optužbe kabineta Jovana Avakumovića

1892 год. којим је јављено министру финансија, да је продужен трговински Уговор на основу декларације закључене између српске и Аустро-угарске владе од "|, Децембра 1892 год. МУ 169 до "|, Јуна 1893 год, које је продужење објављено у «Срп. Новинама“ од 24 Децембра 1892 год. Бр. 184 след. ПЉ 6945. што се види из акта од ПБр. 97 и под |, приложених пет прилога,

Одбрана оптужених: да продужење уговора не вначи закључивање новога уговора и да је уговорно стање боље од неуговорног по интересе земље, неоснована је, и не искључује њихову кривицу.

Како приватно правни, тако исто и међународни, па и трговински уговори вреде за обе уговорне стране до рока. Шрема томе, као год што се за важност новог уговора тражи пристанак свију оних чињеница, које предвиђа, закон или Устав, тако се исто и за продужење важности старог уговора после истеклог рока тражи то исто.

Јер продужење уговора после рока не значи ништа друго, до склапање новог уговора под старим погодбама. Међу тим оптужена је влада покрај продужења старог уговора унела и нову тачку, по којој се одрекла извршења закона, о осигуравајућим друштвима за време, докле је уговор продужен, дакле продужила уговор са новим погодбама, онда тим пре нема места онакој њезиној одбрани. :

Напослетку, значење је другог става чл. 52 Устава јасно и одређено, да се у земљи не може увести никакав трговински однос са страном државом без одобрења Народне Окушштине. А кад је оптуженима, по њиховом признању, позната и законодавна одлука у томе погледу, од 3! Марта 1899 год, онда им ова одбрана тим више не заслужује никакве пажње.

Истина је, да је уговорно стање у погледу трговинских односа боље по интересе земље од неуговорнога. Али том истином оптужени се не могу бранити. Кабинет г. Авакумовићев примио је владу 9 Августа 1892 год. Он је могао, дакле, од тога времена па до ! Јануара 1893 год., кад је рок староме уговору истицао, да закључи и нови уговор, а још лакше да продужењу уговара да санкцију Народне Окупштине. Оптужени нису били у уставној немогућности да то изврше, а што су они сами намерно створили немогућност сазивањем, одлагањем и распуштањем Скупштине, са којом нису ни мислили радити, то не само да их не оправдава, него их терети, јер сва та њихова ранија противуствана, радња показује да су они намерно повредили наведену уставну одредбу.

Како је новим трговинским уговором закљученим између Србије и Аустро-угарске у Јуну месецу ове године, а који је био готов до 9 Августа и чекао санкцију Народне Скупштине, дата много повољнија тарифа, од које ће се повећати државни приходи, то је очевидна ствар, да је продужењем старога трговинскога уговора оштећена држава. За ту штету одговорни су оптужени бив. министри. Ако Народна Скупштина донесе одлуку да се оптужени кабинет за ово дело преда суду, онда ће се код суда тражити и накнада штете од оптужених по прибављеним доказима. -

Према томе, истражни одбор налази да постоји повреда чл. 52 Устава, и да су за ту повреду одговорни оптужени.

Кривица је ова предвиђена тач. 2. чл. 2 закона о министарској одговорности, а казни се по чл. 8 истог закона.

ТУ Дело

Повреда чл, 145, тач, 4 Устава.

Оптужени г. Стојан Рибарац, бив. министар унутрашњих дела, актом својим од !! Децембра прошле год. Бр. 19.594, који је штампан у 278 броју „Срп. Новина,“ на саопштење управе вароши Београда, да је Државни Савет својим решењем од 30 Новембра исте год. Бр. 3913, понпштио радњу збора поштине београдске, који је 2! Новембра изјавио неповерење општинској управи,