Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

aaa ни ер ан а — 0 E

37

Колико је талаца поубијано на основу ове наредбе, о томе нема статистике, али овде је службеним документом утврђено да су АустроМађари палили српска села и на својој сопственој територији.

Материјална штета почињена у поменутим местима знатно прелази суму од сто милиона франака.

У Београду, Топчидеру и Чукарици опљачкано је 745--516==1261 кућа.

Вертхајмске касе обијане су стручним оруђима.

Велику нужду нису вршили по нужницима него по собама, у постељама, и кадама за купање. У тим кућама није се могло дисати.

„Тај феномен — вели г. Рајс — нарочито сам запазио у кући г. Драгомира Петровића (у Шапцу) у којој су становала само два млада мађарска официра".

У самом Шапцу обијено је и опљачкано на хиљаду каса, које су после нађене по авлијама или насред улице као типички доказ да су

_ туда прошле аустромађарске трупе. Обијање касе у Шабачкој задрузи

извршено је „Кнакером“ тако уметнички да би изазвало завист најискуснијег обијача.

У многим селима Аустријанци су секли воћке што доказује да је непријатељска војска гледала на сваки начин да разори приходе онога краја за неколико година унапред.

Како је вршено пустошење види се из овог типичног примера. Непријатељ је посетио кућу Јакова Албале у Поцерској улици у Шапцу. Што је год било у њој од вредности однесено је. Каса је опљачкана. Душеци и напуњене столице испражњене. Хаљине повађене из ормана и разбацане по патосу. Намештај изломљен као и огледала. Сопственика куће, који је био побегао ударила је капља кад је видео шта су Аустријанци учинили са његовом кућом. На патосу једне собе нађох његов тестаменат. Он је имао 150.000 франака. Све беше завештао шабачкој сиротињи без разлике вере.

А међутим, у Хашкој Конвенцији од 18. октобра 1907., коју је потписала и Аустроугарска Монархија пише:

Чл. 23. д. Изречно је забрањено узапћивати и упропашћивати приватну својину, сем случајева где то захтева потреба самог рата.

Чл 26. Забрањено је пљачкање вароши или села макар та места била јуришем освојена.

16-ог или 17-ог наредио је поручник Нађ својим војницима 37-ог мађ. пука да у Добричу убијају децу и они су бајонетима убили 11 или 12-торо деце од 6 до 12 година старости. У томе тренутку пролазио је пуковник Грискор из 16-ог пука па је викнуо на Нађа: „За што радиш такво свињствог"' Нађ је одговорио: „Наређујте Ви вашој трули о томе, а оставите мене да радим како ми је виша команда наредила".

Када су трупе хтеле баш да пређу границу капетан Бошњаји из б-ог забалског пука издао је наредбу својима да убијају свако живо створење од пете године до дубоке старости. Чим су стигли до првог српског села, исти капетан наредио је да се одмах запале две куће и да се побије све живо, чак и деца у колевци.