Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

38

Други босански пук наишао је на лешеве двојице српских сељака које је 100-ти-пук испекао на ватри, и то наишао је на њих у трећем селу после Љубовије. Заповест за бацање тих људи на огањ издао је п-пуковник Кребе из 100-ога пука. Поручник Стибић из 2-ог пука питао је Креба за што је те људе бацио у ватруг Кребе је одговорио да су та двојица били комитаџије, и да, у осталом то се њега ништа не тиче.

Капетан Лаходњи из 70-ог пука наредио је својим људима да без милости убијају све што је Орбин и то не само у Србији него и у Босни, и да спаљују села.

Поручник Јекете из 28-ог пука беше ухватио 20 срп. сељака. Од њих је убио 14 по заповести свог пуковника.

Поручник Милер од 28. пука (3 бат. 9-та чета) убио је својом руком једно дете и његовог деду, запалио им је кућу, па је њихове лешеве кроз прозор убацио у ватру. Исти је поручник наредио да се убију нађени српски рањеници.

Официри 28-ог (мађарског) резервног пука издали су наредбу својима да спале све. Специјално мајор Сајферт наређивао је ту паљевину.

Први босански пук убијао је сељаке у Ставену (у Босни) и спалио је њихове куће по наредби потпуковника у томе пуку. На Увцу п-пуковник Крумењак заповедио је да се свака кућа запали и да се разори кућа срп. свештеника. По заповести истога команданта спаљене су све куће у Штрпцима и Дубрави. Све куће на Дрини (на босанској страни) које беху српске спаљене су.

Капетан Ајзенхут наредио је да се убија све живо у Србији.

Мајор Штанцер и капетан Иркетић наређивали су зверства према Србима.

Како су аустроугарски војници спремани за почињена зверства види се из ове корпусне наредбе: „Ц. и Кр. 9-та Корпусна Команда. Директиви за понашање према народу у Србији.

„Рат нас води у једну непријатељску земљу, у којој станује народ са фанатичком мржњом противу нас, у земљу, у којој мучко убијство као што сарајевска катастрофа показује, чак и вишим слојевима друштва изгледа допуштено, па се чак и слави као јунаштво.

„Према таквом народу (Веубјкегипо) не треба имати никакве човечности и благости, то би чак могло бити штетно, јер би такви обзири, који су кадшто и у рату допуштени могли довести у опасност сигурност наших трупа.

„С тога наређујем за време целе ратне акције највећу строгост, највећу немилост (НАгје) и највеће неповерење према свакоме".

И то наређује командант једне војске оног истог аустроугарског царства које је покушало да пошље толике људе на губилиште на основу докумената фабрикованих у њеном посланству у Београду.

„Пре свега — каже се даље у тој корпусној наредби — не трпим да се заробљавају наоружани непријатељи без униформе, на које наиђемо било појединце или у групама. Њих треба све безусловно убити".

Аустријски ђенералштаб а и корпусни штабови сигурно су знали да цео трећи позив а и добра половина другог позива српске војске

AO ia Og 000

ACO O