Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

арена шина | а та

јесен ни

39

нису имали униформе, нити су икада били униформисани. Ова директива је отворени позив на касапљење српских војника П и Ш позива, и аустроугарске трупе поступале су дословно према њој.

Говорећи о таоцима наредба наставља „пролазећи кроз село ваља их поставити еп дџепе (баш овако) како би их могли заједно стрељати ако би у том селу макар један једини пушчани метак био избачен противу трупе" (и ово је у директној противности са Хашком Конвенцијом од 1907.).

„Официри и војници имају добро да пазе на сваког становника, и не допуштати им да држе руке у џеповима, у којима вероватно крију оружје; у опште имају се понашати врло строго и немилостиво.

„Ни једно звоно не сме звонити; ако треба ваља звона скинути, а на сваки црквени торањ патролу наместити.

„Ha молбу становника може се богослужење допустити, али само у пољу пред црквом и никаква проповед не сме се трпети. За време

службе треба увек код цркве имати одељење трупе, готове за паљбу.

„У сваком становнику који се нађе изван села или места, нарочито у шуми, ваља видети члана разбојничке дружине, који је негде своје оружје сакрио. Тражити то оружје ми немамо времена. Такве људе, ако иоле изгледају сумњиви треба одмах убити".

Ово је просто позив на убијање. За њих је сваки човек кога сретну у пољу „комитаџија" кога треба убити. Да ли одиста живимо у 20 векуг

Овај докуменат који наређује убијства војника и цивилних грабана завршује се овим речима:

„Још једном: Мушки запт, достојанство, али највећа строгост и немилост!"

Излишно је даље доказивати да су војници од својих официра систематски спремани за касапљење и зверства која су починили.

Угледавши крв коју просуше они се претворише у крвожедне звери и колективно садичко беснило беше обухватило многе трупе. У место да зауздавају звера који спава у сваком људском створењу, њихови официри су их изазивали и дражили на зверства.

И то беше војска једне државе која је носила културу на исток. То беху култур-трегери!

Кад би било могућно да се са овим зверствима њиховим упореди поступак српских власти и Срба у опште према заробљеним Аустријанцима и Мађарима! Они су на свачије питање одговарали:

„Пуковник Илић је прави отанм за нас".

И кад је почео рат српске војске противу таквих непријатеља, у "судбоносним часовима Српско Друштво Црвенога Крста оста без помоћи Међународног одбора у Женеви...

Тада се Српски Црвени Крст обратио непосредно националним друштвима, наравно, сем непријатељских држава. Тада Бугарска још није спадала у непријатељске државе. Њена влада клела се у све на „свету да је она неутрална. Па ипак је бугарско друштво Црвенога Крста одговорило на циркулар Српског Друштва Црв. Крста да му не може