Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ (

славна“, и „ми же Сентандрејцп, целог света славни“. Срби представљају велику п средњу буржоазију п велико чиновништво и интелигенцију, и зато и доцније, када је српско становништво стало опадати, када се у првим десетинама прошлога века број Срба свео на четвртину целокупног становништва, српеки језик остао је службени, Мађари, Немци, п Словаци међу собом се споразумевали на српском језику, и „боктер“, ноћни стражар, викао је по улицама, сентандрејским : „Послушајте, господари и госпоће, десет сати прође! Бога, Тројицу хвалите, сами себе од зла храните! Ударило десет сати“) ~

Игљатовић је имао веома много љубави за свој славни родни крај. Будим му се увек привиђао у светлости историјских успомена, као седиште римских легиона, као место где је Атила своје шаторе разапињао, угарски краљеви лета летовали, и Ђурађ Бранковић јелене ловио. Често је бивао детињаст у том високом мишљењу о свом завичају. Да су Сент-Андрејци, тврдио је он, [704 пришли уз побуњенога Ракоција, ко зна како би данас изгледала карта Европе! Њихова помоћ учинила би Буну непобедном, Луј ХГУ, непријатељ Хабсбурга, ударио би на њих, победа. би била несумњиво на његовој страни, и он би тада диктовао услове мира! Говорећи о тим прошлим данима славе, он пореди себе са Волнејем који тужи под египатским пирамидама над несталношђу свега што је човечанско. „Сент-. Андреја је била некада Фарос, светилник Орпства“, узвикује он другом приликом.

') Од Јакова Итњатовића: Сентандреја, Летопис Матице Српске, књ. 137.) Одломак из Мембара, Недељни Лист, 1819. — „Моменти из прошлости м садтињости вароши Сент- Андреје. П. 0. Ниш. 1908.