Jakov Ignjatović : književna studija

45 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

као старога и заслужног књижевника. Одбијање Патнице код Матице Српске, где се навикао односити победе, било је јасан знак тог општег нерасположења према њему. Њега је тај неуспех јако заболео, и отпочео је читав рат у Бршљану и Нашем Добу против Матичиних критичара и свију тамошњих књижевних кругова. Колико је био посрнуо у угледу најбоље се видело приликом прославе педесетогодишњице његовог књижевног рада, у марту 1888. Тада се навршило пуних педесет година како се појавио први његов књижевни рад, песма Сими Милутиновићу у Сербском Народном Листу, његови ретки политички пријатељи из Нашега Доба узели су иницијативу те прославе. Мало је било српских листова који су узели удела у тој свечаности. Наше Доба, у своме 20. броју, поздравило га је једним великим и претераним чланком; у 28 броју, неки М., из „Сретца“, рђав и сталан песник истога листа, написао је слабу песму Венац ветерану и књижевнику српском Јаши Игњатовићу о педесетогодишњици књижевна му рада;у 26 броју, опет песма са потписом К. Жалосна ствар: Игњатовић је био толико компромитован да су његови поштоваоци нису смели јавно и отворено да кажу своје поштовање! Београдско Видело поздравило је у Игњатовићу, главног сарадника једног аустроФилског листа и човека који је у јавности бранио непопуларну политику напредне странке, „нашег првог романсјера“, који заузима „неоспорно стално и начелно место у скромном реду српских белетриста у историји српске књижевности.“ И док су српски, и политички и књижевни листови ћутали, Застава п Браник, као Јавор пи Стражилово, дотле