Jakov Ignjatović : književna studija

48 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

црта себе, бар онаква каква је себе држао. Прва његова слика је у Појети и адвокату. Приповетка се дешава у Сент-Андреји, и извесне појединости у њој — писар и слуга младога адвоката — исте су које Игњатовић помиње у успоменама из свога живота. Млади адвокат, Милан, на кога се толике лепе наде полажу, коме се најсјајнија будућност прориче, неће да живи истим, себичним, скоро животињским животом својих старијих колега, разних Мачковића, Кобаца и Чапариза. „Милан је појета. Он лети по ваздуху,“ занет, племенит, непоправљив идеалист. Он неће да живи у »уоковима«“, да води дивљачку борбу за опстанак, да гази и дави око себе. Он тежи плаветнилу идеала, у висине где хармонија влада, у пределе где се душе чисте и правда царује. То је душа бела као крин, невина као голуб, једна од оних анђеоских личности Ламартинових, палих богова у људске низине, који се у својим светлим тренуцима сећају свога давног божанског порекла. Друга његова слика, то је Верковић у Увелом Листку, можда најчистијој, ако не и једино чистој приповетци Јакова Игњатовића. Ко да не позна писца у томе четрдесетогодишњем Верковићу, висока чела са дубоким борама, меланхоличних очију и жалосна погледа, са хумором који је у ствари Саепћитот; Чим је дошао на свет, остао је бев родитеља. „Њега није материнска рука к срцу притисла, никад из очиних уста није чуо мудре речи, која би га световала. Много пута би рекао, да сам себи долази тако, канда је из облака. пао. Ужасни удес. Ту је већ у детињству урезана жалост, под туђом руком провео је детињство тешко,