Jakov Ignjatović : književna studija

66 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

и искре баца, чела висока и ведра као нада народа српског. И припев се завршује речима:

Сјајне виле борбах певакиње, Верне друге Србинскога рода, Попевајте млађаном породу, Какви беху наши древни претци: А нек наши јуначни песама Моје речи одзив дају Србству.

Пошто је тако, као сви велики епски песници, казао шта ће певати у своме спеву, он прелази на сам предмет. Као прва епизода је разговор бугарског цара Сташимира са својом женом, Гркињом Теодором. Она, у страсној ноћи, буди љубав у телу његовом, а у исти мах мржњу на Душана и његову сестру Неду, прву и отерану жену Сташимирову, пребацује му, да се он, такав јунак, боји Срба. Цар, увређен у своме мушкоме поносу и владарском достојанству, даје јој реч да ће јој брзо показати колико је тешка његова рука, да ће поробити богату земљу српску, пи за навек сатрти проклето име српско. Он је готов сам да пође у бој, али му Теодора не да: нека пошље војводе, који ће бити довољни: рђав је сан уснила, и страх је да се цар неће жив из похода вратити. Тиме се свршава овај одломак из Душанијаде пили Слома Бугарах, у исти мах тиме и сав рад Јакова Игњатоз ) вића, не само на епу, но и на поезији у опште. “

Све су то били огледи, све је то било само тражење стазе. Потреба за стварањем мучила га је и утискивала му перо у шаке, и сва његова, прва младост протекла је у том почетничком, невештом и несрећном тражењу правога позива. Све је то била само »удетињска поезија,“ како сам