Jedno namesništvo : 1868-1872

122

прваци и државници српском изасланику под јесен 1866 о неспособности Грчке да уђе у акцију; како је Кумундурос упућивао Србију, да ступи у споразум са хетеријама грчким, по што влада грчка нема средстава за акцију; како се услед тога одговора кнев Михаило одлучио, да иште српске градове од отоманске порте — све је то забележено и предато јавности.“)

Увидевши, да је Србија усамљена на Балканском полуострву за акцију, јер немађаше способних савезника, изузимајући Црну Гору, кнез Михаило решио се, да ослободи Србију од посада, турских, уверен, да тим кораком не само не ће ослабити свој план за будућност, него да ће га, на против, оснажити из лако појмљивих разлога. Кнез Михаило, сам лично, није се ни мало устезао, да тај корак учини. Шта више, имамо разлога веровати, да је пре него што је Формално положено питање о градовима, и његова околина вољна била приступити решењу питања о српским тврђавама, задовољивши се и мањом мером уступака од стране портине, па тек, у тренутку пресудног саветовања, показало се неко колебаљње, и то не код кнеза Михаила и његове целе околине, нето једино код председника тадашње владе. У књизи «Спољашњи _одношаји Србије новијега времена“ налазе се за то Формални и непобитни докази. Ту се налази у целини писмо председника министарства Илије Гарашанина, у коме он (15 фебр. 1866) извештава Заступника српског у Цариграду, да је влада намерна својски да поради на томе, „не би ли се могли створити изгледи за порушење бар остала три града, осим београдскога, па ако се нађе за то могућности, лако може бити, да би се Господар склонио поћи у Цариград.“

Ово је саопштење изазвало представку, коју је српски Заступник учинио (2 марта 1866) своме министру, да га одврати

%) Спољашњи одиошаји Србије повијега лремепа. Написао Јов. Ристић, две вњите. Београд 1887.