Jugoslovenski Rotar

kao pozitivnu, stvaralačku socijalnu i etičku snagu, da uoči duboku altruističku osnovicu celokupne rotarske delatnosti, i da spozna od kolike je visoke moralne i kulturne vrednosti iskreno nastojanje rotarstva, da izmiri i dovede u sklad prirodne i opravdane težnje nacionalnog razvitka, sa napretkom celog čovečanstva.

U današnjim vremenima, kada se celo ljudsko društvo lomi i previja u grčevitim trzajima; kada požar ljudske strasti i mržnje, rasne, klasne i plemenske bukti na svim stranama; kada rotari prelazeći državne granice moraju često da prolaze kroz od nerotarskih ruku postavljene bodljikave Zice nepoverenja i nerazumne ekskluzivnosti; kada upravljači sudbinama naroda među ovima kopaju vučje jame i kada ih opasuju čeličnim pojasevima utvrđenja, koji će možda, sutra biti nepregledna groblja prerano pokošenih novih mladih generacija, željnih života i sunca, — zaista nije lako nositi u duši veru u rotarske ideale. Ali, zar nije čudnovato i paradoksalno, da i pored svih tih pojava na svima, stranama. bez prestanka niču novi i novi rotarski klubovi, da se rotarski redovi iz dana u dan sve više jačaju i šire, i da rotarska braća i preko svih ponora i provalija koje zli ljudi stvaraju među narodima, ipak nalaze puta iz zemlje u zemlju, iz države u državu, i da evo mi, ovdje u Jugoslaviji, tako jako uzimamo k srcu što negde, na drugom kraju sveta, u Santa Barbari, za koju do juče nismo znali ni da postoji, neće da prime za brata čestita čoveka samo zato što mu je koža druge boje. Zar to nisu neoborivi dokazi, da večiti i nepromenljivi zakon Života i prirode nije mržnja nego ljubav, velika, božanska ljubav, koja sve svladava, koja je jača od svega, pa i od same smrti. Zar to nije dokaz, da je mržnja veštački stvoreni otrov, i da pod grubom korom besomučne harange, koja se danas vrši u srcima milijona ljudi tinja silom zapretani plamen bratske ljubavi, one ljubavi, koja je suština i biće rotarske ideje.

Za, ono, što se u svetu dešava, nije krivo rotarstvo. I nesme ga se kriviti zbog njegove nemoći, niti mu se smije reći da je izlišno. Ono mozda nikada nije bilo aktuelnije i potrebnije, nego danas, samo ga ireba učniti jačim, treba ga osposobiti za veliku, možemo smelo reći, istorijsku misiju koja mu je namenjena.

I zato rotarstvo, da bi moglo da vrši svoj uzvišeni i delikatni zadatak, mora pre svega sa najvećom brižljivošću da čuva svoj visoki moralni autoritet, da ga čuva i da ga još više snaži i razvija. Taj autoritet ne može da se podržava nikakvim spoljašnjim sredstvima, nikakvom spoljašnjom silom, jer sa njome naša organizacija ne raspolaže. Taj autoritet može da se snaži samo iz dva izvora: iz moralne vrednosti same rotarske ideje i iz moralnh vrednosti njezinih članova.

Tu smo došli do jednog veoma značajnog momenta, od koga zavisi, mogli bismo reći, i sudbina celog rotarskog: pokreta.

Braćo, rotarska ideja živi kroz nas rotare. Iz metafizičkog, platonovskog sveta, ideja, ona prelazi u stvarnost ovoga sveta kroz nas i kroz naSa dela. Ideja, to je duh rotarstva. Njegovo telo — to smo mi rotari, to je naSa rotarska organizacija.

Zato, ako rotarstvo bude za nas rotare samo nešto spoljašnje, nešto površinsko, formalno i dekorativno, ono će to biti i za ceo ostali svet.

89