Jugoslovenski Rotar

rode, ma da su se filozofi kao Hegel, Niče i drugi upinjali da protivno dokažu. Borba koja je kod čoveka urodjena, ne mora se ispoljavati ratom. Žar nam nisu poznati slučajevi herojske borbe pretstavnika i protivnika sile: hrišćanskih i budinih sveštenika, hrišćanskih mučenika i mučenika uopšte? Mi rat ne volimo, on nam nije drag, jer ne odgovara našem shvatanju morala, religije i prava. Čine se zato svi mogućni pokušaji za osiguranje trajnog mira na zemlji, medju narodima. Pokušaji koji su dosada učinjeni, bili su, nažalost, osudjeni na propast. Pored svih ugovora, konvencija,konferencija i deklaracija doveli su ovi pokušaji i danas do novog rata, koji svom žestinom besni na kopnu i na moru i preti da uništi tekovine kulture, da isključi u daljem duhovnom i telesnom napredovanju omladinu, biološki je unazadi i t. d. Pogledamo li istoriju, uočićemo da su ljudi hiljadama godina živeli na zemlji bez rata. Docnije, u organizovanoj državi, rat se pojavljuje kao jedan ružan san, po pravilu od kratkog trajanja. Sa visinom kulture ovaj se ratni duh u kulturnim državama polako smanjuje kao stanje koje nije prirodno, nije urodjeno ljudima već prirodjeno, dakle veštačko. Najstariji spomenici govore nam u prilog ovog shvatanja. U prvom redu govore nam ti spomenici o lepoti i veličini ljudske duše, o njegovom lirskom raspoloženju, njegovoj umetničkoj osećajnosti To se vidi u Homerovoj Ilijadi i Odiseji i u ostacima Solonovog zakonodavstva. Dalje nam ovi spomenici govore o mudracima kao Pitagori i Sokratu, nezaboraynim i besmrtnim delima na polju arhitekture, vajarstva, retorike i knjizevnosti, da sve to dostigne kulminicaju lepote i veli¢ine u doba Perikla, nazvanim zlatnim dobom. No ljudska duša se nije samo u ovom pravcu razvijala. Istorija nam pokazuje i govori da se je pored lepote i veličine ljudske duše vodilo računa i o drugoj važnoj osobini i o dobroti čovečje duše koja se ogleda u pojavi i razvijanju hrišćanstva u prva 3 stoleća po Hristu; u misiji Muhameda, čije blagodati učenja dostižu svoj vrhunac za vreme vladavine Harun Al Rašida; zatim prevlasti crkve nad državom, prevlasti Rima nad svetovnim gospodarima i t. d. Ali duhovni razvitak ljudi tokom istorije ide i dalje i iz prve dve osobine: ljubavi prema lepom i ljubavi prema dobrom razvija se treća osobina čoveka: ljubav prema istini. Dalje dolazi do izražaja sloboda misli, govora i pisanja što docnije, u vreme francuske revolucije, donosi političke slobode i jednakost svih gradjana pred zakonom. Ovaj period istine u istoriji, na žalost, nije završen, jer socijalno pitanje, pitanje bratstva medju ljudima, postavljeno kao problem od strane hrišćanstva i francuske revolucije, nije još rešen. A u njegovom rešenju medjutim leži i negacija pribegavanju rata medju narodima, medju ljudima — braćom našom, i od krvi i mesa kao što smo i mi, bez obzira na veru, narodnost i drugo tome slično. U svetu, u kome bi i ovaj poslednji problem t. j. problem istine bio rešen i u kome bi došle do punog izražaja dve osobine lepota i dobrota, vladao bi trajan mir, O kome mi naročito rotari stalno govorimo i sanjamo, nastalo bi novo zlatno doba dugotrajnije i lepše od Periklovog. Priroda bi

576