JUS standardizacija

80

(SAD). Ovakvo stanje građevinarstva navelo je mnoge tehničke i stručne ustanove kao i proizvo dače u inostranstvu, da proučavaju mogućnost i pronalaze načine da se ta zaostalost umanji, a da se u ekonomskom pogledu na tom polju postigne bar približno usklađivanje uslova prema opštem stepenu privrednog razvitka: jedne zemlje. Koristeći iskustva stečena na drugim poljima industrijske proizvodnje, kao na pr. automobilske industrije, došlo se do zaključka da je jedan od osnovnih uslova za postizanje ekonomičnosti

“i veće produktivnosti proizvodnje — masovna ~

m = modul Hi Vi V•= horizontalni i vertikalni modularni rasteri

proizvodnja elemenata: i materijala na bazi tipi-

zacije i standardizacije i u vezi s tim odgovara–

juća organizacija rađa. Tipizacijom i standardizacijom određeni su osnovni elementi — kvalitativni, tehnički — jednog produkta, te oni sačinjavaju uslove koje proizvodnja mora da zadovolji. Ovi elementi, odnosno minimalne tehničke osobine, tako su određeni da, s jedne strane, zadovoljavaju potrebe potrošača koje su svedene na neophodni minimum, a, s druge strane, omogućavaju racionalnu masovnu iproizvodnju.

U građevinskoj industriji primena tipizacije i standardizacije daje ogromne prednosti, jer su baš tu vladali takvi uslovi proizvodnje (pojedinačna skupa izrada bezbroj raznovrsnih 'produkata) koji su direktno onemogućavali njeno unapređenje i racionalizaciju. Međutim izrada gradevinskih produkata određenih kvaliteta, dimenzija i oblika, u ograničenim serijama, ali u masovnim količinama, omogućava racionalnu organizaciju proizvodnje u fabrikama i sniženje irokkova. Zbog toga se u inostranstvu prišlo ovakvom načinu industrijske proizvodnje raznih građevinskih elemenata i materijala i već su Dpostignuti znalni uspesi. Ali ovakvo rešenje nije bilo potpuno, jer se pri tome nije vodilo računa o nekim bitnim činjenicama, među kojima je najvažnija ta, da svaki proizvod građevinske "industrije pretstavlja samo deo jedne celine u koju on mora da se uklopi bez naknadnog obradivanja i sečenja. Činjenica je da se kod starog uobičajenog načina projektovanja i građenja materijal koji treba da se ugrađuje, mora prefhodno dolterivati i obrađivati na samom gradilištu, usled čega se slvaraju velike količine otpadaka, znani gubici radnog vremena, a sam način rada je čisto zanafskog karaktera. Otuda

| STANDARDIZACIJA

i mepotrebno povećanje troškova građenja. Međutim, standardizovani, industrijski izrađeni materijali, takođe nisu ovaj nedostatak uklonili, jer (e svaki pojedini produkat građevinske industrije vađen po drugom sistemu standardizacije, nezavisno jedan od drugog, i svaki po svojoj posebnoj osnovi dimenzionisan. Otuda, naravno, opet neslaganje tih delova i elemenata međusobno kod ugrađivanja · neracionalno građenje. Prema tome, jedini način koji bi omogućio potpunu racionalizaciju građenja je uvođenje koordinacije dimenzija građevinskih materijala, elemenata i

e MOL,

; WX, KB, NU, i, KB, MIN

oprema, kao i cele konstruktivne jedinice. Ta koordinacija dimenzija treba da utvrdi opšte dimenzije zgrada kao i dimenzije konstruktivnih elemenata; ona treba da pruži za svaki tip elemernta takav niz određenih formata prema kome |će se moći dimenzionisati u istom nizu mera i prostoru za ugrađivanje takvog elementa. Tako ma pr. prozori, fabrički izrađeni po sistemu koordinacije dimenzija, biće raspoloživi u određenoj seriji dimenzija čiji će porast biti u određenom broju modula. Otvor ı zidu za prozore takođe mora da se dimenzioniše prema dimernzijama iz te serije. Dimenzije elemenata kao i niz određenih formata moraju biti funkcije jedne iste veličine.

Prema tome, potrebno je da su dimenzije ~

građevinskih elemenata, materijala i opreme unapred tako određene i ograničene da imaju za osnovi jednu zajedničku najmanju jedinicu mere, koja će se u celom broju sadržati u svakoj dimenziji. Ova najmanja zajednička vrednost izv.. modul, omogućiće određivanje dimenzija koje će se moći tačno međusobno uskladiti u sklopu cele konstrukcije, a. elementi i materijali moći će da se ugrade na gradilištu bez ikakvog naknadnog wobrađivanja. Povezivanje i uklapanje svih materijala i elemenata jedne konstrukcije u zajednički sistem mera, vrši se pomoću osovinske mreže (rastera) u kojoj su strane kvadrata — 1 modul (sl. 1). Pri tome, osovinske mreže.se postavljaju u tri glavne ravni — jedna horizontalna i dve vertikalne, upravne jedna na drugu, a koje su paralelne glavnim Zi dovima jednog objekta. Ukoliko se pak zidovi ne seku ili ne sučeljavaju pod pravim uglom, tada to neće moći ni vertikalne osovinske mreže, jer ove moraju uvek biti paralelne sa zidovima.

ED II — + J.-*" d:t!ar/zMzZz-sEzi i A O — m re dea Gina aaa —

poza