Južna Srbija — Vardarska Banovina, str. 105

108

У томе на цркви отворе се врата, А у цркву ступа Косовка девојка, С кондиром у руци од сувога злата, И престане намах тужна жалопојка.

Сваке ноћи она тако кондир носи

Да запоји вином косовске јунаке, Закићена рујним божуром у коси,

А на сваком листу капља крви млаке.

Прво приђе кнезу, затим Југу седом,

И док мученици поникнути ником Ћуте, — а она их причешћује редом Док сви не ишчезну са зориним циком.

ДАНАС НА КОСОВУ — Тихомир Ђорђевић —

Ко данас, после више од пет стотина година прође Косовом, чуће од мештана још увек живо предање о великом видовданском догађају на њему. Они ће му показати силно надгробно камење под којим су Срби сахрањени, На једном брежуљку показаће једну камену кућицу, где су два гроба, које чува дервиш, и прича да су то гробови Гази-Синана, великог везира и његова слуге, погинулих од руке Милоша Обилића. Око куће је хиљадама гробова од Турака, за које такође веле да их је Милош побио. Нешто даље је тулбе, подигнуто на месту где је Мурат погинуо. Још даље је брежуљак на коме има највише турских гробова. То је место најљућега боја. Предање народно иде још даље и за свако место на Косову везује по какву успомену из косовског боја. И реке, и вароши, и села на Косову, и планине око Косова, сви имају своју приповест. Чак и црвени божур, који на Косову обилато цвета, кажу да је црвен од крви српских војника који су ту пали.