Kako se hranimo

су беланчевине нарочито потребне ради растења, задовољава много мањим односом беланчевина према мастима и шећеру. Може се усвојити да је количина од 1 грама беланчевина дневно, на килограм телесне тежине, сасвим довољна за азотне потребе срганизмове. За човека од 65 килограма, довољно је да дневно добива 65 грама беланчевина,

УШ. ПИТАЊЕ КАЛОРИЈА

Организам има матирјалне и енергетске потребе: он мора добивати разноврсна органска и неорганска тела у својој храни, а та храна му мора доносити и извесну количину хемијске енергије, коју изражавамо у калоријама. Носиоци енергије у храни су само органски састојци њени, беланчевине, масти и шећери. Разуме се да једина улога тих састо“ јака није у томе што ће организму донети потребну енергију. Кад би тако било, тада би се живот могао одржати једном једином врстом органских састојака хране, самим шећером на пример, јер енергија коју садржи шећер истоветна је са енергијом беланчевина и масти. Организму су међутим потребне и беланчевине, и масти, и шећери, ради њих самих, као хемијских тела, а осим тога из њих извлачи енергију која му је потребна. Да задовољи своје чисто материјалне потребе, организму је потребна једна најмања количина и беланчевина, и масти, и шећера, тако да у храни мора бити бар једна извесна количина све три врсте поменутих састојака срганске хране. Онај вишак пак енергије потребне нашем организму, могу дати сви ти састојци, замењујући се међусобно. Тако треба схватити однос између материјалне и енергетске улоге хране. Тако се објашњава да се човек може одржавати са храном у којој се налазе у различним односима њени састојци: храна може бити масна или сиромашна мастма, може садржавати много или мало беланчевина, па ипак ће задовољити потребе организмсве, ако са држи сва три састојка хране у једној потребној мери, а остатак калорија може бити допуњен претежно ма којим од тих основних састојака хране, носилаца енергије.

Само кад су те материјалне потребе организмове узете у обзир, може се упроштено рећи да храна мора поглавито доносити организму извесну количину калорија, и да се вредност хране мери по томе колико калорија може дати. Па ни то није сасвим тачно. Калорије које доносе састојци хране, немају исту вредност (осим кад се организам бори против хладноће, тада свака калорија има исту вредност). Највише вреде калорије шећера, а најмање калорије беланчевина. Треба око 34 од 100 више беланчевинских калорија