Književne novine

N

i i w EC La a

RECITE CIFRE”

Č. MINDEROVIĆ ——•9——

___Nisu nepoznati slučajevi da našeg građanina, građanina nove Jugoslavi___je, kad ode u neku zemlju takozvane | _»zapadne đemokratije« ili Trumanove ___»civilizacije, tamo gledaju sa »sao osećajnim« iščuđavanjem. Događalo se čak da poneki od uživalaca blagodeti te demokratije i civilizacije, egzaltiraniji od drugih, čestita našem građaninu što je »uspeo da se spase«, __Ne radi se u tim slučajevima, bar | ne uvek, o nekim aktivnim, profesio| nalnim zagovornicima ove ili one »mirotvorne« doktrine, garnirane najsve1 anijim frazama — ovog ili onog ___»SEvespasavajućeg« blana koje su u| _Oobičajili, možda da se bar u nečemu _ razlikuju od Hitlerovih ljudožderskih | planova, da nazivaju ne nekim imemima germanske ili neke druge mi__tologije, nego prosto i praktično jed| nim od znakova azbuke. Često je reč | o najobičnijim, u neku ruku čak i dobronamernim egzemplarima koji se | inače »ne bave politikom«, ___ Takve egzaltacije karakteristične su | baš za seriske kreature zapadnih na_ zovi demokratija ili Trumanovog ra___sadnika. _ Međutim, takva »dramatična« uzbuđenost završava se, u većini sluča__jeva, u najmanju ruku — zbunjeno__Šću koju pred spokojnim licem našeg ___građanina, doživljuje takav egzem| plar. ____To je činjenica. Čovek nove JugoSlavije prema čoveku iz tih zemalja, pored ostalog, oseća i sažaljenje.

Život kođ nas nije lak. Ima i surovih napora, ima i trenutaka samopožrtvovanja dostojnih onih iz godina 1941—1945. Ali ima i pobeda dostojnih pobeda tih godina. I ako se kod

našeg čoveka, pored ostalog, u odnosu na čoveka iz tih istoriski zaostalih zemalja, javlja i sažaljenje — to sažaljenje je zdravo, iskreno, plemenito ljudsko sažaljenje prema onima koji ugroženi, ne vide rafiniranu veštačku maglu oko sebe.

Propaganda imperijalista, čiji je samo jedan vid i najistureniji položaj protiv oslobodilačke borbe čovečanstva privremeno bila Gebelsova centrala u Berlinu, nesumnjivo uspeva da smanji vidokrug izvesnih slojeva ljudi u zemljama takozvanih \dasičnih demokratija — »demokratija« zločinačke materijalne eksploatacije najširih narodnih masa, sprovođene uz najbezobzirniji politički teror i perfidno organizovanje duhovnog mraka, demoralizacije duševne pustoši i ratne psihoze.

Kako se manifestuje stvaralačka snaga nove Jugoslavije, na primer, na kulturnom planu, na planu na kome u nazovi demokratskim zemljama imperijalistički vlastodršci i njihovi plaćenici, poučeni dugogodišnjim iskustvima, pomoću raznih javnih i tajnih »komiteta«, organizuju najbestidniju dekadenciju?

O uslovima, uspesima i tendencikii razvitka opštekulturnog života naših naroda u godinama posle oslobođenja još uvek je teško dati verne, potpune statističke podatke. S jedne strane zato što odgovarajuće ustanove, mo- . že se reći, tek započinju sistematsku, preglednu i punu eviđenciju, a s druge strane što su porast i intenzitet Kulturnog života u našim narodnim republikama, na selu i u gradu, u tako živom, neprestanom kretanju naša stvarnost u toj oblasti našeg društvenog života i uspona tako brzo prevazilazi svaki statistički podatak da on. u momentu objavljivanja, već nije tačan.

Ako se za izvesne grane kulturnog života i utvrdi da su zaostale, da su opale u širini ili intenzitetu. — ta zaostalost i opadanje su relativni prema našoj stvarnosti, prolazni, kratRkotrajni, i u svakom slučaju ne menjaju opštu sliku izvanrednog kulturnog poleta i uspeha naših najširih narodnih masa.

ĐBeda umetnika i umetnosti, stagnacija kulture uopšte u zemljama koje pokušava da prikrije magla imperijalističke propagande, magla koja treba da služi da čovek ne veruje u sebe, u društveni progres, u svoj naTa u plemenite težnje širokih narodnih slojeva za slobodom, mirom i stvaralačkim radom — ta beda naročito je uočljiva kad se konstatuju, na primer, polet i uspesi najširih narodnih masa naše zemlje na kulturnom planu. A poređenje sa predratnim stanjem kod nas, kada je kultura bila inventar protivnarodnih režima, još "je rečitije, još ubedljivije demantuje "sve laži imperijalista o našoj zemlji.

Samo nekoliko primera može jasno da potkrepi tu tvrdnju. - Pre rata, u bivšoj Jugoslaviji, čiji su vlastodršci bili pod protektoratom istih tih inostranih »demokratija«, bilo je umetničkih škola, muzičkih, ____glumačkih, za likovnu i za primenjenu umetnost svega 21, sa 3173 učenika. U školskoj godini. 1946/47 bile ___su 64 škole, sa 10.271 učenikom. Na o četku 1947/48 školske godine 66 ško___la, sa 12.884 učenika.

|___ Na te škole je pre rata, 1938/39. ___utrošeno dinara 6.235.101, dok je u novoj Jugoslaviji, 1945 godine, utro____Šeno dinara 12.963.680, 1946 godine _16.497.999, a 1947 godine 35,8398.682 _ “dinara. ___Godine 1938/39 u Jugoslaviji su bila | 24 stalna pozorišta, Krajem 1947, u oslobođenoj Jugoslaviji, bilo ih je ukupno 47. _ _Predratni izđaci na pozorišta iznoiB S 19.821.374. dinara. Međutim,

21045 godine izdato je 54.188.024, 1946 godine 116.986.808. a 1947 godine 185.140.051 dinar.

_ . Muzeja, galerija i umetničkih zbir_ ki bilo je u bivšoj Jugoslaviji 52, Po_ sle oslobođenja, krajem 1947, taj broj se popeo na 74, pored 174 privatna

muzeja, galerije i zbirke sa značajem

- javnosti.

| Na muzeje, galerije i zbirke,

u godini 1938/39 utrošeno je svega 17.908.955 dinara. Međutim, 1945 godine, država je utrošila 8.218.880, 1946

a Ni,

-

godine „195.586.050 a 1947 29.246.852) dinara.

Zavoda za zaštitu kulturno-umetničkih spomenika u bivšoj Jugoslaviji bilo je 3. Krajem 1947 godine ima ih 7.

Na ove ustanove, godine 1938/59 utrošeno je 459.922 dinara. Posle oslobođenja izdaci su sledeći: 1945 godine 864.857 „dinara, 1946 „godine 3.017:043 i 1947 godine 5.989.404 didara. :

Na finansiranje biblioteka i arhiva godine 19838/39 utrošeno je 2.810.073 dinara. Međutim, 1945 godine utrošeno je 5.108.296, 1946 godine 11.074.225 dinara i 1947 godine 13.160.001 dinar.

To su fiksirane cifre, i to cifre državnog budžeta FNRJ, koje karakterišu samo nekoliko grana naše opštekulturne politike. Iza njih, stoje cifre budžeta pojedinih republika, . njih — sume materijalnih sredstava koje, u istom cilju, i sve više, izdaju masovne "organizacije — Narodni

godine

—

front, Jedinstveni sindikati, Narodna ~

omladina, itd:... ? Na svim poljima društvenog života građanin nove Jugoslavije uverio se u svoju stvaralačku snagu nebrojeno puta. Stvarati — za građanina nove Jugoslavije nije mistična Tormula nego naporan, samopregoran i pobedonosan rad uma i ruku. I zato je razumljiv, zato je opravdan njegov plemeniti ponos u odnosu na čoveka iz nazovi demokratskih zemalja, a utoliko više u odnošu na Žrtve-agente imperijalističke propagande protiv naše zemlje, protiv nove Jugoslavije.

Antifašistički "front žena

.A iza”

K

borbu. i Literatura, film, radio muzika uopšte »kultura« imperijalističkih zemalja mobilišu se, organizuju i, razume se, još više unakažuju da bi

» poslužili za ostvarenje istih ciljeva

radi kojih, na primer, »savezničke« trupe u Grčkoj zajedno sa izdajničkim grčkim trupama “trpe od generala Markosa poraz za porazom.

Propaganda protiv SSSR, Jugoslavije i drugih naprednih, zaista demokratskih zemalja, po razmerama i bezočnosti, po intenzitetu i organizovanosfi, po brutalnosti s jedne i zamaskiranosti, perfidiji s druge strane, rukovođena za ostvarivanje tih istih ciljeva, nadmašila je samu sebe, Odupreti se toj propagandi nije lak zadatak za najšire narodne slojeve, za napredne društvene snage tih zemalja. evi "rab, pk

Ali, ako imperijalistička ratnohuškačka propaganda protiv zaista de-

” mokratskih zemalja. protiv naše ze„mlje, tu i tamo, više ili manje, ima

privremeno nekog uspeha — fo je u prvom redu' uspeh organizatora te propagahde protiv snaga mapretka u sopstvenim zemljama, '

Borba naprednih društvenih snaga u nazovi demokratskim. zemljama protiv laži o SSSR, o našoj i o drugim zaista demokratskim zemljama — istovremeno je i borba za ostvarenje težnji i ciljeva tih naprednih društvenih snaga — borba za pravedan mir, slobodu naroda i pravu kulturu.

Čovek nove Jugoslavije uveren je u pobedu tih težnji i u zemljama koje tek treba da izvojuju za sebe pravu demokratiju — u pobedu naprednih snaga tih zemalja.

POVODOM STOGODIŠNJICE »MANI PESTA KOMUNISTIČKE PARTIJE«

Prvo srpsko izdane Komunističkog manifesta

Februara meseca ove godine »najinternacionalnije delo cele socijalističke literature«, Komunistički manifest, navršava stogodišnjicu svoga života. Ovaj prvi pravi program radničke partije objavljen je 1848 na nemačkom, francuskom, poljskom i danskom jeziku, 1851 na engleskom, a 1863 na ruskom (u Ženevi). Na srpski jezik Komunistički manifest je preveden revolucionarne 1871 godine a neposredno povod za njegovo prevođenje dala je Pariska komuna, čije su ideje naišle i u našem narodu na veoma živ odjek pojačavajući borbu tadašnje naše socijalističke partije pod voćstvom Svetozara Markovića. Srpski prevod Komunističkog manifesta objavljen je prvo u listu »Pan= čevcu« i to u nekoliko nastavaka. Poslednji nastavak je izišao 28 maja 1871. Nepoznati prevodilac je na kraju jednom dužom beleškom objasnio pobude koje su ga nevele da se poduhvati ovog važnog i odgovornog posla, a one se u glavnom svode na to: da se našem narodu, naročito omladini, pruži jedno od najmoćnijih naučnih sredstava u borbi za socijalnu pravdu, demokratiju i oslobođenje od kapitalističkog i nacionalnog ugnjetavanja.

Posle objavljivanja u »Pančevcu«, Manifest je izdat i u posebnoj knjižici, u pančevačkoj štampariji »JOovanović i Pavlović«. Oglas o puštanju dela u prodaju izišao je u novosadskoj »Zastavi« od 20 juna 1871, među »Književnim vestima«. Kako je pak oglas potpisan 1 juna, to nam taj podatak daje puno pravo da Dpored godine utvrdimo i sam dan izlaženja prvog izdanja Manifešta: 1 jun 1871. godine.

Međutim, prvo naše izdanje Komunističkog manifesta bilo je odmah posle izlaženja podvrgnuto žestokom i mnogostranom proganjanju. Buržoasko-plemička Austrougarska monarhija uništavala ga.je i kao program radničke klase i kao delo koje je u porobljenim slovenskim narodima budilo nađe na nacionalno oslobođenje; Turska carevina plenila ga je i palila kao najopasniju zapadnjačku ideju; a kneževina i kraljevina Srbija kao najčuveniju antimonarhističku knjigu koja je zvala narod na

pobunu protivu dinastije, vlađaoca i velikih »savezničkih« sila, susednih buržoaskih zemalja. Izloženo toj žestokoj hajci, prvo naše izdanje Manifesta ubrzo je nestalo sa knjižarskih tezgi i iz biblioteka, tako da se na njega odavno sasvim zaboravilo, a osobito posle peštanskog izdanja iz 1902 g.

Nedavno je, međutim, u Beogradu pronađen jedan primerak ovoga izdanja, koji je za sada i jedini poznat, te ga treba smatrati unikatom. Pronađeni primerak, pored svoje velike bibliofilske vrednosti, daje nam mogućnosti da saznamo i one podatke o ovoj našoj retkoj knjizi koji nisu bili navedeni u »Pančevcu« i »Zastavinom« oglasu. Ovo izdanje Manifesta štampano je u formatu 12. na 56 stranica. Na njemu nema imena ni pisca ni prevodioca, niti podataka 5 kojeg je jezika preveden. Prevod je tekstuelan, od reči do reči, s poznatom i utvrđenom podelom na glave i podglavlja, s izvesnim manjim štamparskim greškama. (Tako: iznad glave »Proleteri i komuniste« izostao je broj II, a u trećoj glavi izostao je podnaslov: »b) Malograđanski socijalizam). Isto tako, knjiga nema nikakvog predgovora, tekst počinje na trećoj strani, a kao pogovor data je beleška koja je izišla u »Pančevcu« od 23 maja.

Ovim ipak nije sve rečeno o prvom srpskom izdanju Manifesta. Detaljnijom analizom moglo bi se rešiti još jedno, veoma važno pitanje, — pitanje prevodioca. Ma da nam ni »Pančevac«, ni »Zastava«, niti sam primerak ne govore ni jednom rečju o prevodiocu, njegovo ime, uveren sam, neće zauvek ostati nepoznato, jer nas mnogi drugi posredni tragovi upućuju na njega, na našeg velikog preteču, prvog Srbina marksovca, Svetozar: Markovića. U to vreme, Svetozar Marković bio je jedini saradnik-socijalista u »Pančevcu« koji je veoma borbeno, kroz veliki broj članaka, preko ovoga provinciskog lista propagirao i branio ideje socijalizma.

Pored toga stil, jezik, interpunkcija prvog srpskog prevoda Manifesta skoro su sasvim istovetni sa »Srbijom na Istoku«, a naročito beleška na kraju knjige.

Na osnovu svih ovih pretpostavki, međutim, još ne bi trebalo izvlačiti definitivan zaključak.

M. PANIČ-SUREP

Granični stub se pomerio...

Crtež M. Ćirića

...Franko ulazi u Zapadni blok .

Taj ponos — to je 'plameni poziv na

Dosad se u više navrata i na ražnim mjestima raspravljalo o problematici unutrašnjeg rada naših udruženja književnika UOpce ı svakog udruženja napose. Na drugom plenumu Saveza knjievnika Jugoslavije ovo pitanje zauzelo je jedno od centralnih mjesta, a na nedavnom zajedničkom sastanku srpskih i hrvatskih književnika (prilikom boravka hrvatskih književnika u Beogradu i Novom Sadu) pokazalo se da su iskustva jednih i drugih ipak tolika da se iz njih mogu izvući stanovit zaključci za dalji rad. Kao jedno od važnih, postavljeno je pitanje diskusije i rada po sekcijama.

Propusti i neđostaci

Kaou svima ostalim, tako i u ovim razgovorima isticani su, u prvom redu, propusti i nedostaci i tražio se put k boljem. Već takav način gledanja i raspravljanja znači uspjeh, jer su kritičnost i autokritičnost ne samo usko vezani s našim stilom rada, nego su i jedan od nužnih uvjeta za pravilan put naprijed.

Redoviti sedmični radni sastanci čitavog članstva Društva književnika Hrvatske održavaju se već treću godinu. U tom vremenu prošlo se kroz faze bar donekle planskog postavljanja problematike, kao, i kroz faze potpune improvizacije. Iznijet ćemo neka zapažanja u pogledu diskusije.

Prva konstatacija: na radne sastanke ne dolaze svi članovi Društva. Odbijemo li broj onih koji žive izvam Zagreba ili su spriječeni bolešću, naći ćemo još uvijek da rad našeg Društva ne interesira dobru četvrtinu njegovog članstva. Kad bismo pošli od imena do imena i pogledali opću književnu aktivnost tih ljudi, vidjeli bismo da su to baš oni (osim vrlo rijetkih izuzetaka) koji ni kao stvaraoci odavno nisu aktivni i koji opstoje kao članovi Društva i uopće kao književnici, samo po tome što su ime književnika nekada stekli, pa ga danas nose više po zakonu inercije, nego po tome što bi njihova djela iz prošlosti imala neku trajniju vrijednost. Njihovo učešće u unutarnjem radu Društva vezano je za problem njihove aktivizacije kao književnika uopće.

Druga pojava, koja isto tako odmah pada u oči, jeste ta što dobar dio književnika koji dolaze na sastanke veoma malo ili nimalo ne učestvuje u diskusijama. I u ovom slučaju lako ćemo pronaći vezu između opće aktivnosti pojedinih članova i njihove aktivnosti na radnim sastancima. No bilo bi pogrešno kada bismo se zadovoljili tom pretpostavkom koja je samo djelomično tačna, i tako se pomirili s današnjim. stanjem...

Zašto neki književnici ne učestvuju u diskusijama

Različiti su uzroci zbog kojih neki naši književnici učestvuju u diskusiji vrlo rijetko ili ne učestvuju nikako. Svaki pojedinačni slučaj uvjetovan je nizom raznih komponenata, pa ga kao takvog treba posebno i analizirati. No ipak stvar moramo svesti na nekoliko najosnovnijih motiva. Spomenuli smo opću neaktivnost nekih u književnom radu. Onaj koji već godinama živi izvan književne i posebne stvaralačke problematike nema šta da kaže. Njemu se ne nameću svakodnevna pitanja koja traže odgovor kao šio se nameću onome koji radi. Njegov interes može biti veći ili manji, ali nikada toliki da bi ga natjerao da pred plenumom istupi sa zapažanjima, predlozima, kritikom i sugestijama. Drugi su opet po prirodi plahi i misle za sebe da se ne znaju dobro usmeno izražavati, pa se boje da se ne zapletu, a pitati nešto ili priznati nepoznavanje neke problematike čini im se pomalo nezgodno. Treći su pretjerano autokritični, te im se čini uvijek da je njiho-= va misao nevažna, mala i opće poznata. Četvrti su oni koji sebe visoko cijene, pretendujući na genijalnost; oni misle: kad već u diskusijama ne mogu da rasipaju genijalne iskre, onda je bolje šutjeti kao mudrac.

Sve se te pojave neaktivnosti u unutarnjem društvenom radu mogu dosta lako ukloniti. No ima jedna pojava koja je nezdravija. Ne mislim na šutnju onih koji su svijesni neprijatelji progresa, pa bi htjeli sakriti svoju reakcionarnost. Oni šuškaju u mraku iz kojeg i potiču. Međutim, takvima, po statutu, nema u Savezu mjesta. Danas, kada su stvari jasne svakom poštenom čovjeku u našoj zemlji, među književnicima ne može biti onih koji šute »iz opreznosti, za svaki slučaj«. Mislimo, dakle, na one koji nisu neprijatelji novog, narodnog, naprednog, nego se, odgojeni u starom, teško snalaze i uživljavaju u novo. Baš njima bi možda bilo naj'otrebnije da mnoga svoja gledišta prečiste u uzajamnoj izmeni misli. A oni najmanje izmenjuju misli. I to je, svakako, najteži slučaj šutnje. Od kuda ta pojava? Rekao bih da nju gotovo isključivo izazivaju oni Koji govore. Ako analiziramo do «kraja svaki pojedini ovakav slučaj “tkrit ćemo da se gotovo uvijek radi o izvjesnom strahu od nepravilnih for-

mulacija, bilo zbog veće autokritično- sti ili nesigurnosti · pojačane suzdr-

žljivošču i željom da se izbjegnu sukobi i mišljenja koja — kako oni misle — možda nisu u potpunom skladu s teorijama, gledanjima, stavovima s kojima oni ne žele doći u sukob, i konačno koje oni žele akceptirati kao svoje. Naglasimo nezdravost takve pojave, Pod pretpostavkom da oni koji govore više i najviše na sastancima ne pomažu onima koji šute nego im samo odmažu i ne stva-

NJIŽEVNE NOVINE: 1 U LL —————= ir | ŽIVOT UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA. O diskusiji i kritici na radnim sastancima

Marin Franičević

–———>+—=–<+4+1+Z—VWVW4—— raju u dovoljnoj mjeri uslove da i oni progovore — iz toga stanja nije

teško izići. A da li se u tom pravcu dosta uradilo? Pogreške u tome pOgledu bile su i suviše česte, a da bi se mogao negirati njihov uticaj na današnje stanje, koje istina nije tragično i iz dana u dan je bolje, ali nas ne može zadovoljiti.

.

Protiv fraziranja u diskusijama

Ne može se govoriti o kvaliteti diskusija na sastancima a da se ne zapazi pogreška, koja se gotovo bez izuzetka činila i koja je već u početku čitavu diskusiju ograničila i Suzila, a to je da se gotovo redovito diskutiralo o referatu, a ne O predmetu koji je na diskusiju postavljen. Želja diskutanata da odrede svoj staV prema referatu prirodno je, ali ograničavanje na izjave da se neko složio ili nije složio sa referatom (a to često biva samo deklarativno) ili pak da obara ili potcrtava neke teze i postavke referata ne vodi daljem osvjetljavanju tematike, a pogotovu ne vodi produbljavanju problematike koja iz teme proizilazi. Osim toga, takva diskusija dovodi diskutante u pogrešan odnos prema predmetu, prema referentu i prema ostalim diskutantima. U posljednje vrijeme učinjeni su pokušaji da se ta greška, koja je uočena relativno rano, ukloni pomoću koreferata. Iskustvo pokazuje da se tim načinom može računati na proširavanje diskusije.

Druga je smetnja (koja se javljala u početku mnogo češće, a koja nije još sasvim uklonjena) zapadanje u razna apstraktna intelektualistička fraziranja, u formalizam, u praznu retoriku, koja je često prelazila u obično nadmudrivanje. Ovakav način diskutiranja znatno otežava sVrsishodnost. On je opasan za svaku diskusiju. Međutim, neučestvovanje nekih u diskusijama po određenim problemima mnogo je više prouzrokovao

način na koji se reagiralo na neke .

krive postupke, na neke nejasne formulacije, čak i onda kad su te formulacije bile vidljiv korak naprijed za ljude koji su ih izricali. Nekad je to bila naprosto ne toliko pretjerana koliko krivo shvaćena revnost da se brani linija, tj. naučnost, progresivno stanovište, činjenično stanje i slično, a zapravo se radilo o nevještini, jer se unosila oštrina tona mjesto oštrine argumenata, netaktičnost mjesto idejnosti. A argumenti su diskutantu stajali na raspoloženju, samo ih je trebalo izneti.

"To ne znači da smo za mlaku, uvijenu, bezidejnu diskusiju. Sa svojih ideoloških pozicija nemamo razloga ni pred kim odstupati, zbog lažne obazrivosti ne možemo ni u kom slučaju negirati naše progresivne tendencije. Pretpostavlja se da je diskusija u najmanju ruku konfrontiranje različitih mišljenja (mišljenja, a ne fraza). Ako je potrebna borba mišljenja nervoza je za diskusiju isto tako negativna kao i šutnja, pogotovo ako nastaje iz neopravdanog straha od zaplitanja u neke teoretske probleme ili nehotičnog preuveličavanja i pre-

cjenjivanja neodrživih starih gledanja ~—

koja vuku trag iz prošlosti, što se kod nas ponekad očitovalo kao izbjegavanje tobože klizavog terena. Iako rijetko, javljala se u diskusijama u Društvu književnika Hrvatske i poza u najobičnijem smislu riječi; bilo je i apodiktički izrečenih sudova, sudova »odozgo«. Takovi nedovoljno argumentirani i autoritativno „izrečeni sudovi, iako su gotovo redovito bili pravilni, kočili su diskusiju, i čak dovodili u sumnju neke činjenice koje su inače očigledno jasne. Dociranje jednih pojačava neaktivnost drugih. Pogrešno Je stvarati utisak nepomirljivih : suprotnih mišljenja, kad ih ustvari nema. Da su razna vulgariziranja, banalnosti i opća mjesta, bez konkretnih zapažanja „ubitačna za diskusiju, nije potrebno ni govoriti. Potrebno je imati što više idejnosti ali i što više širine (jedno je s drugim povezano), i više stvarne usmjerenosti, a manje lične sujete,

Odnos prema Kritici

_ Problem kritike na sastancima traži posebnu analizu, ali se, govoreći o našim diskusijama, ne može mimoići. A pitanja Su zapravo dva: „pitanje pravilnog odnosa prema kritici onoga koji kritikuje i onoga koji je Kkritikovan. Ta dva pitanja ne mogu se strogo ograničiti već i zbog toga što su isti ljudi čas kritikovani, a čas kritikuju druge, što je jedino i praVilno, kada se zna da samo ispravljajući svoje greške možemo ići naprijed. Kritika nastupa ondje gdje nedostaje samokritike. Smjelost u Izricanju i obrani svojih mišljenja nije nikakva drskost sve dotle dok je principijelna i ne prelazi u tvrdoglavost koja ostaje gluha na sve argumente.

U pogledu odnosa prema kritici vuku še još neka stara shvatanja Klikaški odnosi, razni oblici neobjektivne i zlonamjerne kritike, lične nesuglasice koje su godinama vladale u predratnom Društvu ~ hrvatskih književnika, ostavili su tragova čak -u terminologiji. Gotovo svakoga dana može se čuti da se kritika naziva napadom, a pojedinci na nju reagiraju kao na lični atak koji — kako PO. misle — »neće proći bez poslje| ica kako se uostalom i događalo u bivšoj Jugoslaviji, gdje su se »kritbike« raznih fašističkih i klerofašističkih piskarala sastojale od kleveta - i denuncijacija, .

· ma. Uspjeh bilo kojeg našeg pisca

Naša kritika nije ni napad ni šlavopojka, ona mora da bude beskompromisno i naučno postavljanje stvaTi na njihovo mjesto. A to postavlja= nje neophodno je i čitaocima i pisci~

Opći je uspjeh naše književnosti, a svako je značajnije književno ostvarenje — jedna dobijena bitka. Ali to ne znači da ćemo zbog toga prešućivati nedostatke, prikrivati neuspjehe, proglašujući pobjedom ono što pobjeda nije. Naši su narodi posljednjih godina postigli tolike uspjehe na svima područjima ljudske djelatnosti, da nemamo nikakva razloga da bilo što prešućujemo ili uljepšavamo. Pošteno pristupanje stvari S određenog progresivnog stanovišta omogućava oštrinu, koja neće biti lično uvredljiva, već Rkonstruktivna u pravom S BJUNEA, No sve to neće biti dovoljno ako oni. koji su kritikovani ne budu shvatili suštinu kritike i kritikovanja uopče, stil našega rada. A to da se našlo članova Društva književnika Hrvatske koji su se iznenadili kada, je, na primjer, Joža Horvat u diskusiji O. »Prstu pred nosom« stao na stranu onoga koji ga »napada«, a ne na stranu onoga koji ga »brani« samo Je jedan od dokaza da o kritici neki naši književnici još nemaju pravo shvatanje. .

Vrijeme je da prevaziđemo stanje u kojem neko ko je jednom kritikovan, možđa i na kakvom đetalju, vidi sebe lično ugroženim, a jedan dio intelektualne publike, mnaučene na staro, isto tako misli. Žalosno je ako takav pojedinac prema objektivnoj kritici zauzme lični stav i ostane uporno na rđavom putu. To što se našlo reakcionera koji su poslije pravilne kritike uzalud pokušali da Vrbuju, na primjer Živka Jeličića ili Vesnu Parun, pokazuje da oni ništa ne shvataju ni o kritici ni o onome što se izgrađuje u našoj zemlji. "To liko gore po one koji se u pitanju odnosa prema kritici nađu na pozicijama posljednjih ostataka neprijatelja svog naroda. Pravilan odnos prema kritici koji se kod nas već formira, svakako će doprinijeti učvršćenju našeg literarnog fronta u borbi za novo. A plodnost radnih sastanaka, koja će nastati dizanjem nivoa naših diskusija i aktivizacijom sviju Kknjiževnika, pokazat će se baš u sekcijama, gdje će se moći postići veća sadržajnost rada i gdje će sav unutrašnji rad biti usmjeren ka teoretskom općekulturnom i stručnom uz= dizanju članova, što će se — a to je u krajnjoj liniji i svrha — očitovati u književnom stvaranju i uopće javnom i društvenom djelovanju naših književnika.

Vesti iz udruženja kniiževnika UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA SRBIJE

SOVJETSKI KNJIŽEVNICI I NOVINARI U BEOGRADU

Savez književnika Jugoslavije priredio je 12 ovog meseca u svojim prostorijama sastanak svojih članova s grupom sgsovjetskih novinara, učesnika na savetovanju novinara slovenskih zemalja, koje je održano u Zagrebu od 27 do 30 januara. Među članovima sovjetske delegacije nalazili su se književnici Boris Poljevoj i Nikolaj Gorcev.

% Na poziv Udruženja književnika Srbije boravili su u Beogradu, od 16 do 19 januara, članovi Društva književnika Hrvatske: Slavko Kolar, Ivan Dončević, Marin Franičević, Gustav Krklec, Vladimir Popović i Jure Kaštelan. Hrvatski Književnici održali su 16 januara svoje Kknjiževno veče u velikoj sali Kolarčevog narodnog univerziteta, a iste večeri čitali svoje radove na beogradskom radiju. Sedamnaestog februara održan je u Savezu književnika Jugoslavije zajednički radni sastanak hyvatskih gostiju i članova Udruženja književnika Srbije. Narednog dana hrvatski pisci otputovali su u Novi Sad, gde su na Mnjiževnom večeru, u Centralnom domu kulture, čitali svoje radove,

% U januaru i prvoj polovini februara održana su čefiri sastanka sekcija za poeziju i prozu Udruženja književnika Srbije. Na sastanku sekcije za poeziju od 9 januara Milan Deđinac čitao je pesme iz. svoje nedavno objavljene zbirke »Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211«. Tridđesetog januara održan je sastanak Sekcije za prozu, na kome je Roksanda Njeguš čitala odlomak iz svog neobjavljenog romana, a 15 februara Žak Konfino pročiz. tao je svoje »Slike iz Brazilije«. Na Dposlednjem sastanku Sekcije za poeziju, 12 februara, Mira Alečković čitala je svoje pesme, objavljene u »Mladosti« i drugim časopisima i listovima. 3

DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA HRVATSKE

Jugoslovensko veče književnosti u Zagrebu

„U Zagrebu je 1 februara održana skupština Društva književnika Hrvatske. Uoči skupštine, priređeno je u dvorani Narodnog sveučilišta Jugoslovensko veče kKnjiževnosti, na kome su sudelovali kniiževnici Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Isak Samokovlija, Radđule Stijenski, Ivan Potrč, Tanasije Mladenović, Miroslav Krleža i Jure Kaštelan.

URBDNICI: Jovan Popović i Milan Dedđinao –

PRETPLATA NA »ENJIZEVNE NOVINE Za našu zemlju: na 3 meseca 35 dinara, na 6 meseci 70 dinara i na godinu dana 140 dinara,

Za inostranstvo: na 3 meseca 50 dinara, na 6 meseci 100 dinara i na gođinu đana

|__200 dinara -

Broj čekovnog računa 1-9060048

7 i CO E ao Ne Poštanski fah 61, OP. SN Odgovorni urednik; Jovan Pepović, Beograd, Pranouska, broj ! — Btamparija »Borbaa,. Beograd, Dečansh OR O O a a O a ar ——— U 33