Književne novine
| STRANA 4 ·
| MOJA DOMOVINA”
| o Justus je rođen u Džordžfaunu, u VH britanskoj Gvijani. Justus je Crnac. Još kao dečko, on je sa tugom u SrCUu, nesvesno omrznuo belu decu kolonizatora svoje zemlje. Nalakćen na mer„mernu oBrzauU koje orrađu!'e Ve KI park ispred impozantne zgrade sguvermera Gvijane, Justus · je, držeći staru i icananu krpenjaču u jednoj ruci, drugom rukom ponekad i bacio lamenčić u pravcu ugojene, bele dece guvernera, njegovih oficira i pomagača,.koja su·' veselo i tromo, bezbrižno i samouvereno igrala na engleskoj 'mavi, specijalno uvezenoj iz Engplesi | da bi što lepše, što reprezentativnije ukrasila sedište kolonizatora, Često je “dolazio kući plačući: Zašto, obraćao se on majci, »oni | maju i lopte i maljeve?« | : »Zato jer su bogati«, odgovarala mu _ __ jetmaika koja se tu rodila, tu ostarila i ' koja će nekoliko godina docnije tu i umreti. »Zato, jer su oni naši gOSpO-
a.
RO ae „dari«.
| .Justue se nikada nije zadovoljavao % ovakvim odgovorima. Pitao je daje i i više. Kada majka više nije htela da
: mu odgovara pitao je . starijeg brata
koji je.radio kao šegrt u lokalnoi industrije šećera. Ni on hije umeo bolje da mu objasni. Mali Justus je rastao, revoltiran, ali nikađa nije bio nae Čisto zašto je on ustvari revolliran. Smetalo mu je nešio. „JU Džordžtaunu je završio gimnaziju za: Crnce. Zatim je radio kao šegrt u istom .preduzeću kao i njegov bra. Štedeo je svaki cont. Posle tri god me bip, je u stanjiu da plati put do Hngleske na jednoj terelnoj lađi, Želeo je:da ode na Univerzitet» To mu je bio i oilj i sredstvo da bi postigao svoj. cilj: da nauči nešto, da postane čovek, nezavisam od vlosnika plantaža,. i kolonijalnih oficira, da upozna svet. da se bori za oslobođenje «vog naroda. ',U Engleskoj je posle dugog lutanja najzad uspeo da nađe mesfta u Jugoistočnom tehničkom koledžu Mseksa. Na njega se gledalo sumnjivo, sa podozrenjem, „»Omac koji želi da uči«, potsmevaNišu mu se. · »COmac — inženjer!« praskao je sin jednog lorđa. · Međutim, Justus je učio i postizavao odlične rezultate. Ispile je polagao jedam za drugim, No, sve to ga nije zađovoljavalo. I pored velikog broja studenata u njegovoj godini, on je bio sam. Upoznao se sa dosta mladića i devojake i... na upornavanju se prijateljstvo i završilo. Drugova, iskrenih prijatelja, nije imao... Na pitanje odakle je, Jože je odgovorio: »Iz Crne Gore. Iz Titograda. Kada
sam se ja nodio, bila je to još Podca.« . Već kao dete, on je olftišao sa rodite-
lima u Duisburg. Učio je nemačku kolu, Zatim je stupio na posao. Prvo R8O šegrt u jednoj radnji a zatim kao 'ddnik. Upornim radom i zalaganjem ia. poslu, postao je elekiričar, Mrzeo je sve što je nosilo kukasti lkmst. Za vreme rata se mučio, često je ostajao gladan, I najzad, oslobođenje. Kratkog veka je bilo njegovo oduševljenje. Sanjao je o novcm živclu, o lome ka• ko će on, po oslobođenju biti u stanju da nastavi sa usavršavanjem. Hieo je da. postane prvoklasan eloektričar, I ij radio ga je interesovao. Sani je opravljao sve aparate u susedstvu, - Poljubio je prvog britanskog vojTika koji je ušao u Onisburs, sinatraa Pa je saveznikora. Polako, njegovo Oduševljenje se gubilo. Pojava britanskog, vojnika više ga nije prijatno uzbuđivala. Video je da «e pod okriljem savezničke vojske ponovo na odgevorne položaje uvlače oni isli naci| sti. oni isti bankari i fabrikanti koji tj su:radili za Hitlera.
a "Počeo je da traži posla, Nije ga našao. On, već veliki Jože, koji je 'došao u Nemačku u polrazi za hlebom,
MR. postao je jedan od maše nezaposlenih. On je Maršalov Plan ·osetio na svojim leđima..
* * *
IR a“ , „Mišel je student na Sorboni, Prisusitvovao je prvom balu studenata i
opio se kao i velika većina studenata.
Došao je sa maskom i vikao do iznemoglosti. Izjutra ga je strašno bolela
i F-; | glava. Posle časova je obično svraćao iu: Cafe de Flore i sa interesovanjem posmatrao malog, nervoznog čovečuljka sa crnim naočarima, Zan Pol Sar
tra. Slušao je o egzistencijalizmu, či-
| _ tao poslednja dela egzistencijalističke 0 literature, Tražio je nešto novo. Život
ar predavanja, neka dosadna, neka interesantna, balovi, sedenje pred kafanama. Često je sa svojom verenicormn
| Ivonom odlazio ma Monmarir i pošta matrao boeme, slikare koji su crtali tornjeve Notr Dame bogzna već poko-
ji put, da bi zatim silazili ma Plas Sen Mišel gde će stati pored ograde dplaza podzemne železnice i nuditi
| svoje tornjeve američkim tumristima. Sve mu je to izgledalo žalosmo i glupo. Ni sam nije znao šta da kaže kađa su
| pred njegovim očima uhapsili neke Marokance, koji su došli u Pariz da ___traže posla... Uvideo je on besmišle_ „nost Ćaskamja u prazno i... postao član „WA japredne francuske omladđimske oY {> nizacije. Na radu se istakao i MD e iZ“ vremena postao je član Pari tije. Došla je rezolucija Tnformbimoa. Razmisšlio je. Dovolino je bilo da maYTDANJ lo razmisli da uvidi koliko je ta re| zolucija glupa i još, koliko je oma šieap" “ima za t kome je on pripadao
5 O ; *Jastus, Jože, Sukel, Mišel, Ivon, Val, Matuš, Si-zet, Novak, Leczinski — dupi „ niz imena mladih ljudi iz ce!cg sveta. Mladih, nezadovoljnih, žednih moVOg, lepšog, ljudskijeF.
*
" Nikađa nišu mislili đa će jednog "dana da se nađu svi zajedno, da će svi biti na jednom mestu, da će da rade, da pevaju, da igraju. Justus je jedno vreme mi' da mu je san ispunjen
O. mur je bio isuviše bezvredđan. Časovi, ·
„istina nije hapsila po
time što je došao u Englesku, što je otišao daleko od Gvineje, daleko od svofi rodnog mesta koje mu je bilo mrsko. No, ubrze je osetio kako ga obuziTa sve žešća želja da ode iz Londona, dalje, tamo gde biti Crnac znači nije ni greh ni sramota; tamo gde biti
Crnac znači biti Čovek kao i svako drugi, dobar ili loš, zaviseći od boje njegovog srca a ne kože. Britanija,
slarih konzervativnih traJicija, Britanija kuće Lordova i Vestminsterske
bazilike, Britanije britanske banke i Lajonsovih mreža, najzad, Britanija kakva je danas, klubaška sektaška,
ušlavljena, izveštačena sumoma, laburistička, kišovita, tmurna ne samo na površini, ta Britanija nije bila nova Juslusova domovina. Ta Britanija ga restoranima i nije ga sklanjala u ćošak u učionici, ali ona ga nije primila kao jednog od »svojih«. Justus je ostao stranac, strani Crnac, kolonijalac...
Li *
*
Autoput Bratstvo—-Jedinstvo, 1949 godine.
Izdaleka se ori pesma, Duboki glas koji peva »Old Man River«. Pesraa govoni o životu Crnaca, o čežnji. Od Save mu se učinila Demerara, reka koja proliče kroz njegov Džordžtaun.
»Kalko bi bilo lepo«, prošaputao je on DošlO je završio pesmu, »da sam sada kod kuće,« i, još nežnije, skoro ŠapBlom »i da je tamo kao što je OV-
e«
Pogledao je okolo. Svuda ozarena lica, mladih Jugoslovena, Engleza, Pranouza, Tršćana, Bugara... Bio je to Justus. Od »Ola Man River-a« prešlo še na naše pesme. Klicalo se našoj omladini, prijateljskvu između mladih demokrafa celoga sveta. Pored Justusa je bio Jože koji ga je čvrsto zagrlio. Zajedno su skandirali jBratstvo-Jedinstvo«, jeđan sa teškim, guturalnim akcentom, drugi sa trunkom crnogorskog niglaska pomešanim sa nemačkim. Dva izgovora, dve reči, isto značenje, ista ljubav za omim što Autoput prestavlja.
Malo dalje grupa omlađinaca, Tu su Mišel i Ivon, Razgovaraju sa nišim. omlađincima o situaciji u Francuskoj. Razvija se diskusija. Francuzi su zapanjeni onim što naši govore.
»Kako dobro poznaju našu situaciju«, primećuje jedan plavokosi Lijonac. Još dalje, Sibret i Novak, govore srpski, slovenački, francuski i nemačlci, najedanput. Bratime se našima. Peva se.
A zatim se &vi hvataju u kolg. I igra se do dockan u noć. Već se vatra u &redini logora ugasila. Tek onda, umorni i opijeni događajima, ispunjeni neopisivim zadovoljstvom koje nisu uspeli da izraze ni na S&TDpskom ni na Sšvojim matemjim jezicima, omlađinci iz mnogih zemalja, zagrljeni napuštaju svoja mesta. i polako, pričajući, gledajući gore, u zvezde, koje im se sve čine petokrakim, sjajnije nego u Džordžtaunu, sjajnije nego iznad Notr de Loret, lepše nego
· potlačenih:
nađ lor.donskim tornjem, odlaze svojim barakama, San im brzo dolazi na oči, divan san o bratstvu i jedinstvu omladine... celog sveta. KZ „Bre OANSKA ?SRASA, AVGUSTA 15%
Tu, na Terasi, videlo se da espeFanto stvarno nije potreban. Ljudi koji žele da se razumeju, koji stvarno žele da kažu jedan drugom nešto, koji pre svesa, Imaju Šta a kažu, to i mogu. Terasa je brujala od {irancuskih i maušh leči. za stolovima, jcdan porcd drugog, sedeli su Francuzi i Jugosloveni i pričali, mahali, smejali se i pevali. Pri kraju svečamosti, prestavnici naše omladine predali su Francuzima poklone, |
Pr.ma!ući jedan od poklona, statuu mladog radnika i radnice u bronzi, Mišel, u ime brigade zagrlio je našeg pretstavnika i poljubio ga. Naš pretstavnik nije bio niko drug, do Dževad Midžić koga su mađarski informbirovci uhapsili i proterali iz „Mađarske. Informbirovski vernici iz Budimpešte proterali su Midžića zato jer su hteli da spreče ma kakav dodir između njega i mladih 'nostranaca. Taj dodir na njihovu veliku žalost oni nisu mogli da spreče hva sa Midžić, preistavn k CK Narodme Omladine, a evo ga i pretstavnik francuske omladine, komuhnista. Tu su, zajedno zagrljeni. Oko njih, okupljeni su Francuzi, studenti i radnici, Jugosloveni. Svi kliču, Slede kratki govori. Nisu to oni uobičajeni govori. Nije tu bilo »Nama je osobito milo.« ili »Uvaženi gošti«. Nikakve izveštačenosti.
»Kada odete u Francusku, kažite ono Što ste videli. Kažite istinu o našoj zemlji.«
»Hoćemo!« odgovarali su Francuzi.
»Autoput!« uzviknuo je jedan slovenački iseljenik. .
»Bratsivc!· prihvatili su ostali.
»Autoput!« ponovio je Slovenac.
»Jedinstvo!« još složnije odgovoriše svi prisutni. ;
»Autoput«, po treći put, skoro promuhlim glasom, viknu Slovenac.
Stotine omlađinaca prihvatilo je ovaj treći usklik, ritmičkim ·„pljeskanjem i skandiranjem »Bratstvo—Jedin&tvo,
»Bratstvo—Jedinstvo« ... * *
* U STUDIJU RADIO BEOGRADA
Za mikrofonom je Mišel. On završava svoju izjavu:
»Vive la Yougoslavie socialiste!«
»Vive le Marechal Tito!«
To je poruka napredne francuske omlađine, poštenih francuskih komunista narodima Jugoslavije.
Na mikrofonu se ređaju pretstavnici holandske, britanske, vestfalske omlađine, Najzad, u studio ulazi Justus Na brzu ruku je napisao tekst izjave koju će dati. Glas mu drhti od uzbuđenja dok ga fehmičar snima. Najednom, on gubi tremu i čvrstim glasom izgovara svoju poruku našim narodđima, poruku Crnaca, mapaćenih i
Jugoslavija moja
»Želeo bih.. đa je Leon DAVICO
otadžbina!«
——— ——_ — __—_—_ _—_ —–—__—____-———____–—_——_– q— __–--—-- n __- — | __—– | ——–—– n __——
Ivan Caše (1826—1863): Brinjanke (kolorisani crtež)
____ ——I—_—· —
Nova škola za primijenjenu umjetnost
Skola likovnih umjetnosti u Hercegnovom pretvorena je u Skolu za primjenjenu umjetnost. To je prva škola ove vrste u Crnoj Gori. , -
Skola likovnih umjetnosti bila je osnovana prije tri godine na Cetinju i njom su rukovođili naši poznati umjetnici majstor Milo Milunović i Petar Lubarda. Nastava se najprije, obavljala po starom sistemu i postojala su samo odjeljenja crtanja i vajanja. Međutim, rad se iz godine u godinu proširivao a đaka“je bilo sve više. Tako je u posljednjoj školskoj godini bilo četiri nov ı odjeljenja, i to za dekorativno slikarstvo, primjenjenu grafiku, pozorišno slikarstvo i dekorativno vajanje. To je omogućilo sadašnje osnivanje Škole za primjenjenu umjetnost: Skola će se postepeno proširiti i sa odjeljenjem za duborez i za umjetničku obrađu kamena, Već u idućoj godini daće ova škola prve nastav-
„nike ertanja, jer će biti osnovan i nastav~
nički ofsjek.
Slkolom sada rukovodi naš poznati karikaturist Miloš Vušković, a nastavnički kadar popunjem je sa još nekoliko iskusnih
i akađemski obrazovanih slikara i vajara.
T đaci i nastavnici proveli su ovo ljeto ma praktičnom radu po našim velikim gradilištima, selima, zatim u pozorištima, kao i na nekim Važnijim Rkulturno-istoriskim objektima, gdje su večinom rađili na ko-
piranju fresaka. Oni su se naročito istakl·
Odgovorni urednik; Jovan Popović, Beograd, P
u pripremama za Drugu republičku smo-
tru, kojom. prilikom je oivorena na Ce-
tinju izložba radova učenika ove škole. A. B.
SLOVENAČKA SINDIRKALNA KULTURNO-UMBEBTNIČRA DRUSTVA U SKBIJI
0 sklopu koncerata koje daju po Srbiji sindikalna kulturno-umetnička društva Slovenije kao gosti Glavnog odbora Jedinstvenih sindikata Srbije, u subotu 20 avgusta održan je koncert na Kolarčevom Uuniverzitetu u Beogradu.
Na koncertu su nastupali omlađinci i hor kulturno-umetničkog društva »Jože Maškriče iz Ljubljane, mešoviti hor „drušivVi »Jože Lacko« iz Ptuja, duvački orkestar društva »Prežihov Voranc« iz Guštanja i folklorna. grupa društva »PFranc Mencinger« iz .avornika. Program je obuhvatio prvenstveno dela slovenačkih kompozitora kao i obrađe slovenačkih pesama i igara. Hor društva »Jože Lacko« iz Ptiuja otpevao je Sedmu rukovet od Mokranjca, a duvački orkestar društva »Prežihov Voranc« otsvirao je finale iz Gotovčeve opere »Ero s onoga svijeta“.
Gostovanja ove vrste, koja izazivaju interesovanje kod naše publike, pored toga što nam prikazuju kulturno-umetnički razvoj naših trudbenika, koji se odvija kroz korisnu :'ranu, što mas upoznavaju sa sa
e rad sindikalnih organizacija, imaju i tu
vremenim stvaranjem kompozitora iz ostalih republika na polju horske literature i
sa narodnim pesmama, i igrama iz svih
krajeva naše zemlje.
—— KRJIŽEVNE.NOVINE
TELE? BIH DR JE JUGOSLAVIJA
%)
| Početkom stoljeća, one gođim» u kojoj je prestao rat između Bura i Bingleza, nagovijesti mi mati jednoga dana, da ću možda s njom na daleki put... Odmah sam znao: u Osijek. gdje žive njeni roditelji i rođaci, koje još i ne poznam. Svi su oni radnici u tvornici stakla...
Jedina tvornica, koju sam do tada poznao, bila je naša ciglana na podnožju brijega »Vrlače«: iz velike podzemne peći izdiže se okomito u nebo crveni dimnjak, a širom oko njega dvadesetak pojata i suša; slagališta za gotovu, ispečenu robu i onu koja će tek u peć. Nedaleko od velikog otkopa ilovače u brijegu smještena &u radilišta — potkrevlja, gdje “#iglari „štampaju« ciglu i prave crijep. 'Tu je najveće komešanje: pedesetak polugolih, zablaćenih ljudi vrza se naokolo: jedni otkopavaju zemlju, drugi jure amo tamo s praznim i s punim tačkama, treći mijese nogama ilovaču i dovoze ih majstorima za »štampanje«. Mene nnijviše zanimaju »Dpičuli« — odrasli dječaci, koji nemarno {irčkaraju, odnoseći jednu po 'jednu od onih cigli, koje su ispale iz štamparskih kalupa, Slažu ih na ledinu u duge, pravilme ređove. Moji w&usjedi Jura i Boško, trećoškolci prvi put su toga ljeta radili kao »pićuli«, ali 6amo dva dana. Ciglu treba. prenositi i slagati čitavih deset sati, a oni su za to još preslabi, Božo već drugu večer nije mogao govoriti od umora. a Juru su čitavu sedmicu boljele ruke, noge i zglobovi, Ciglana uvijek prima dječake na rad, makar i za jedan dan, jer. im je plaća „bijedna. No ako su zbog toga izoštali iz škole, pa še dozna, kazne njihove roditelje globom, koja je tri put veća od cijele dječakov · zarade.
Materin nagovještaj doskora se obistinio: krenuli smo na put željeznicom i vozili se gotovo čitav dan kroz nepoznate krajeve, šume, brda i ravni... Sav taj put već mi je izblijedio u sjećanju, no zato ni godine nisu mogle izbrisati iz svijesti uspomenu na veliki, mučni doživljaj u velikom gradu.
Suton... Bučna gradska ulica ostala je iza mas, koračamo smjerom prema tvorničkom dimnjaku, Naselje, u koje smo zašli, slično je našoj ulici: na cesti debela prašina — niske, sive kućice stltisnule se gusto jedma uz drugu. Na mnogima su zidovi ispupčeni ,kuća je dobila »trbuh«... Mati je šutljiva, premešta iz ruke u ruku putnu košaru, oči joj zastaju na
_ dimnjaku, koji je već sasvim blizu.
— To je »staklana«! — veli mi snuždeno. — U njoj je ostalo i mojih par godina... Moj mlađi brat radi tu i danas.
Zađemo u usko dvorište, puno razbijenih sanduka i kojekakve starudije. Zadah prašine i plijesni draži mi nosnice... Ulazim na vrata, iz kojih dopire trag svijetla. Kuhinja na šŠštednjaku ispremetami lonci: krupna stara žena, koju su izdale noge, teško se pomiče amo famo, Kad smo ušli, ona i mati zastanu jedan čas, gledajući se bez riječi, a onda me mati gurne naprijed:
— Pozdravi baku!
Spustim ruku u njene krupne šake. Pogladila me je po kosi, izgovorila nekoliko riječi — i Već ne mari za mene, Upustila se s materom u poluglasni razgovor — osjećam, da se baš ni malo ne raduje našem dolasku. u .
— Idemo u staklanu! — digne sq napokon mati. — Ondje ćeš vidjeti djeda i ujaka, tu ih večeras ne bismo dočekali, U tvomici se radi i DnOĆU „..
Domalo se nađemo u prljavom, zakrčenom tvorničkom dvorištu; DpDosvuda kupovi boca raznog oblika i
·'veličime, a pod nogama pucaju ko-
madići stakla. Preko klimavih stepenica odvede nas put u mračan trijem, a odatkle u široku prostoriju sličnu velikoj špilji.
Zabliješten sam i ne mogu se u prvi mah snaći... U sredini prostoıije golema kupola — peć i na njoj otvorena okna poput prozorčića, žarka jara izbija iz njih. A kraj svakog okna, u razmaku od dva metra, smješteni radni stolići s alatom uz njih polugoli ljudi u poslu. I desetak djece vrza se oko stolića, dječaci i djevojčice, jedva da su nešto stariji od mene, Teški, ustajali zrak sjeda mi na prsa, otežava disanje, ona jara iz okna bode u oči izazivajući guze. Mati gleda oko sebe kao da je prepilašena „lice joj se izobličilo... »Ništa se nije promijenilo od moga djetinjstva, još uvijek jednako muče djecu«, čujem njen glas. Zatim se obazre na mene:
— 'Tu ostani, ja ću se odmah vratiti, idem po djeda... Pogledaj dobro što ova djeca rade; među njima je i ujakov sin, tvoj bratić, samo ga ne poznam...
Kad je otišla, pomalo se snalazim i piljim u najbliži radni Wtolić: majstor izvukao iz peći na vrhu SVOgE staklenog štapa usijanu kuglicu koja se oteže poput mekanog tijesta. Odrezao je škarama istegnuti okrajak, puše u šuplji štap, a kuglica se širi... Onda je stavi u namočeni kalup, što ga je podno stolića rastavio dječak. Kalup se zatvara, dječak ga pridržava objema rukama, dok maj-
· stor svejednako puše u Štap, vrteći
ga među dlanovima, Gotovo!.., iz
' rastvorenog kalupa izdiže majstor na
štapu bocu od litre, brusi joj i reže grlić na radnom stolu, dječak je doitle brzo iznova namočio kalup, zatim natakne gotovu bocu na željeznu Šipku i trMkmu u pozadinu do susjedne kupole — peći gdje će se boca polako hladiti, Kad se vratio, majstor već iznova puše u štap s drugom užarenom kuglicom na vrbu — pošao se odvija ispočetka, jednoliko bez zastoja. \
ZAPIS O »STARIM DOBRIM VREMENIMA«
Trgnem &e i potrčim —o &8 drugoga kraja prostorije zove me mati: »Ovo su bi djed i ujak!« privede me dvojici ljudi, koji su izišli kroz pokrajna vratašca s rnupcem preko noša i Usta. Kad su spustili rubac, vidim im lica: djedovo je rumeno, obraslo gustom bijelom dlakom, koja se na bra di zašiljila u klin, Ujakovo lice je žuto, bezbrado... Obojica mi se smiju, štrbekajući nešto na njemačkom; ujak dovikuje prema obližnjem radnom stoliću: »Toni!e — i poziva nekoga prstom, Dječak, koji je pridržavao kalup, okrene se prema nama, a kad je majstor izvukao bocu iz kalupa, priđe nam oborene glave, gledajući ispod oka, kao da očekuje udarac, Velik je baš kao i ja, jedva da će i njemu biti više od osam godina. Oči su mu sasvim upaljene, gnojne, ispod natečenih vjeđa igra nemiran, zaplašen „pogled. Gledam mu u lice, osjećajući kako me prolaze tmci od jeze: to lice je Wašvim staračko, usahlo i puno &immih borica, I on pogleda mene kratko, brzo, pa skrene očima ustranu... »Pozdravite se, vi šte bratići!« istisne mati, kao da se guši, no majstor kod stola oštro poviknu, i dječak Klime bez riječi kao sjena...
U isti čag provali iz matere jarost: osovila se, unijela se djedu i ujaku u lice, izvikujući kreštavim glasom psovke i pogrde, Sasvim je unakažena od bijesa i mržnje... I njih dvojica 6e zapurili, iscerili sube — ujak izmahnuo na nju Wtismutom šakom, a djedu 6e trese bradica, od srdžbe me može ni govoriti, nego kao da mekeće... Onda ispruži ruku prema izlazu: — Van!
Još se misam, emašao „,a mati me već izvukla Nroz vrata, Na povratku mismo progovorili ni riječi. Kod bake uprti košaru i premrljavši mešto za oproštaj krene sa mnom. u grad, Nakon čitava &ata hoda pronađemo Slam njene sestre gdje smo noćili, a sutradan zorom bili smo ma željezničkoj
“stanici, Djeđa, baku i ujaka nisam
više vidio, a ni svog bratića...
Tetoga dana podvečer sšjedđili smo sami nw Kuhiniji, umorni od puta, laseći noge u toploj vodi. Ona je još uvijek mučaljiva, podnimila se i zamišljeno pere nogu nogom. I ja sam mučaljiv, u rasijanim midšlima ređaju mi se jedna za drugom «like; željeznica, veliki grad, staklana, izmahnuta ujakova šaka, meketavi glas djeda i njegova brađica, što podrhfa– va od jarošti. Između svega toga proviruje starački maborano, usahlo lice 8# upaljenim očima i matečenim vjeđama: moj bratić Toni...
— Tako je bilo i meni u djetinj-
stvu, — zadršće iznenađa materim glas, —.i ja sam po ciljeele noći pri-
državala majstoru kalup, kvasila ga i trčala & gotovim bocama ma željeznom štapu... Da znaš!
— TI fi si... morala tamo raditif izmucam. — A zar tvoj fata i tvoja mama...
— Haha, »tata i mama!« Pa vidio Si sam ... Ne, mi nismo znali za tak. va maženja. Moj otac je iz staklarske familije, doškitao se & drugima iz Austrije „ne znam mi sama odakle, ja sam se već rodila ovdje... A ti naši oci staklari nišu bili mekani: ko je imao više djece, tome je i život bolji, bio je bogatiji... Jedva im dijete pođe u školu, a oni s njim odmah u taklanu. Danju si đak, noću radnik, stom kad svršiš četiri razreda škole, zapane te danji rad, ako te već prije nisu zakopali u zemlju, Moj &tariji brat radio je danju, ja sam navečer smenjivala njega. u poslu. Tako je to bilo!
— TI đobivala si plaću?
— Jesam... Preko dana crtalom u školi, noću šakom u tvornici.
Na usta mi naviru pitanja... Ona se skupila kao da zebe, obrazi joj še trzaju Slutim, da će odmah progovoriti i bez moga pitanja, -
— Novce za moj rad primao je Otao, njega pitaj koliko mi je plaća, — izusti zamišljeno, — Radila sam od šest navečer do tri u noći... Znaš kako sam izgledala, vidio si 6voga bratića: gnjidava, zahirila, gnojavih očiju od onog žara iz peći, Zimi je tamo strašan smrad, prašina, a ljeti pakao. Dok Wtignem Kući s pošla i zaspim, već su četiri sata — u sedam ustaj, treba ići u školu. Nije mojim rođiteljima baš bilo štalo; da idem u školu, nego da ne plate globu. Ah, to je tek bila muka.., sjedim u škol. skoj klupi, oči mi gore, u glavi i ušima zuji... Neko vrijeme držim se si lom, onda: mi glava klone na klupu i odmah zaspim, Malo kasnije vrisnem trzajući se od sna — učiteljica me je raspalila crtalom preko leđa.. Uzalud, začas mi je glava opet na klupi, Dakako, lekciju sam rijetko kad naučila, pa mi je zbog toga često nažarila prste i dlanove šibom. Bilo je nas nekoliko takvih u mom razredu. Ona je znala da rađim u staklani, vidjela je naš umor i gnojave oči, pa svejedno... Ona bolja, gospodska djeca u školi držala su se.od nas po strani, kao da smo kužni. Prvi se oslobodio brat: utekao u svijet s nekakvim cirkusantima. Malo iza.njega uteknem i ja — tetki na selo. Ni sam bila švr'Šila ni treći razred, Bilo me strah, da će me tetka vratiti kući, ali ona je znala, kako je sa mnom... Hu, što sve nije otac rađio da me dobije natrag, ali ja bih prije skočila u VOdu... Onda·je došao red ma mlađeg brata, da ide u tvornicu — lo je ovij isti ujak, Tonijev otac, Zaboravio je, kako je njemu· bilo... Da, ti naši staklari, nisu bili mekani: ko je imao više djece, taj je mogao popiti i više piva... a za djecu svejedno, hoće!li ostati ili propasti, Ako še koji oženi, pa mu žena na vrijeme ne rodi odmah je otjera... Što će mu život bež djece!
Zadple riječi iscijedi Kroz Widemmte zube.
— 1 što je najgore, — plane, — ha. .ko onda, tako i dana%... Sve je o. stalo po starom, ništa se nije Dromijenilo. Naglo ušuti, gušeći se od uzbuđe. E RA, koja je izbila iz njem. nih riječi, uzburka u meni, osjećem, kako mi mržnja zamosi glavu.
— A... a tko je bio... gazda te staklane? — upitam.
— Zar ja znam... možda je i danas isti, Ma to je svejedno, jedan kao i drugi, Baš njih briga, kako se u ivornici rađi, samo da 6e radi što više. Jedne ljeine nedjelje, kad su noću čistili velikm peć, morali 8mo mi djeca cijeli dan prati staklanmu, Veli. ke hrpe staklovine od razbijenih boca peru se i muljaju u vodi ,da 8e očiste od blata i smeća, zatim ih iznova bace u peć. Ruke su nam bile sasvim izrezane i okrvavljene, iako smo imali kojekakve stare rukavice, Odjeda_ red «e u dvorište uvezu dvije kočije. Još smo dđospjeli vidjeti, kako iz njih iskaču gospoda u bijelom, gospođe sa suncobranima — no već je dotrčao madzornik i otjerao nas u najđalju sušu, Tamo smo morali čučati, dok kočije nisu otišle, Kasnije sam čula, da je to bio naš gazda &a „Wwvojim društvom.
— Ha, a da 6u vas oni vidjeli ili pronašli, što bi bilo onda? — zažarim &e, — Možda bi odm:?h ...
— Ništa se ne bi dogodilo, — prehiine me ona. Zgadilo bi im Be na naš, kao i onoj gospodskoj djeci u školi, to bi bilo sve... Zato je i dotrčao madzornik, da nas ukloni ispred njihovih očiju... No, dosta je razgovora, briši noge pa idemo ma počinak.
Nevolino dohvatim ručmik... Misli su mi sasvim uskomešane, potišten sam, uzrujan i ganut, Htio bih joj iskazati svoja osjećanja, ali ih ne zna preivoriti wu riječi, Nakon dulje šulnje ispemtam:
— Dogođine kad narastem kao Jura i Božo, ići ću rađiti na ciglanu, čim nastanu školski praznici... »Pićula« uvijek treba!
— Štooo? — izu-ti ona začuđeno, u nedoumici. |
— Pa dal — reknem ođjuč:o. Hoću ja da ti pomognem nešto zaraditi. Mmogo We ti mučiš 8 pranjem tuđeg rublja...
Njeni obrazi se ićkrive kao od gr. ča, a iz zamagljenih očiju izbije tračak smijeha,
— Bh, ti, kozle, pogleda me žmirkajuči, — baš &#i smislio! No 6ad vidim, da sve razumiješ... To mi vrijedi više od svih tvojih ićulskih za-
rada... : Josip PAVICIĆ
BIBLIOGRAFIJA
urzeve rap keira m Uz ivea Ki –
MAKSIM GORKI.
Maksim Gorki: O literaturi, Članci i EOvori Maksima Gorkoga o Književnost. Knjiga je podeljena u.,tri dela: Ruska i sovjetska literatura, Inostrana literatura, Opšti članci, Prevod s ruskog Vere.Stojić, wedakcija Isidore Sekulić. Izdanje »Kultu- . re«, Beograd, 194) godime, 400 strana, lati . nicdm, cena 50 dinara.
Đela Waksima Gorkog: Knjiga VIL U Amuerici«, »Moji intervjui«, »Vojnici«, »Neć-
prijatelji«). Izdanje »Kulture« Beograd, 39498 godine, 245 Gtrana, ćirilicom, cena: 40 dinara.
Vladimir „MNMazor: Partizanska „knjiga,
knjiga obuhvata dnevnik »S8 partizenima«, »Pesme partizanke«, pripovetku .»Partizanka Mara« i »Govore i članke«. Izđanje »NaKladnog zavoda Hrvatske«, Zagreb, 1949 godine, latinicom, 478 strana, cema; b rano 140 dinara, uvezano — 158 dinara. ;
Žarko Vasiljević: Lirsi zapisi, Za štampu spremio i esej o pesniku napisao Miš den Leskovac, Izdanje »Matice srpske , Novi Sad, 194) godine, 1936 strana, ćirjicom, cena ? y
Zdavojin Boškov: Clanci iz književnosti, Članci štampani u OVOJ knjizi napisani 63
*
| |
a a
ECE | O W..— ——— , —
i objavljeni od 1946 do 1949 godine. IzdB- ~
nje »Matice srpske«, Novi Sad, 1949 godine, #90 sitvana, ćirilicom, cena ? ba Vera Panova: Kružiliha, roman. Radnja romana događa se u poslednjim mesecima Otadžhinskog rata i uoči četvrte Petoletke u Sovjetskom Savezu. Junaci romana sU ljudi velike fabrike na Uralu. Za ovaj TOman V. Panova dobila je drugu: Staljinovu nagradu. S ruskog preveo B. K. Bizovčić. izdanje »Prosvjete« Zagreb, 1949 gođine, 285 strane, Jatinicom, cena 083 dinara. Ivan Kozlov: Podzemni rađ na Krimu, uspomene, S kog prevela Borka Brkić, zadah: ele«, Zagreb, 1949 gođine, licom, cena 126 dinara.
Redakcioni odbor Jovam Popović, Čedomir Minđerović, frueija Jurković, van Potrč, Vjekoslav Išaleb, Isak Samokovlija, Jonko Đenović, i MDmitar Mitrev
PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE Za mižu zemlju na 3 meseća 35 dinara,» na G meseci 70 vinara i na gođinu dana 140 dinara Zu inostranstvo: ma 3 meseca 50 dinara, ma 6 meseci 100 dinara i na godinu đana 200 dinara. Buukopisi se ne vracaju. Broj čekovnog računa 1—3000578 Postanski fah 617
rancuska broj 1 — Štamparija »Borbas Beograd, Dečanska 3L N