Književne novine
SRSRANA 4
MUZEJI U JUGOSLAVIJI
(Nastavak sa prve strane)
Sve to pcdiže duh i bodri muzejske radnike; oni osećaju da narod pravilno uvažava njihov trud kao prođuktivan. A sve je to plod korenite promene u gledištim= i postupcima narodnih rukavodilaca, prema ovoj kategoriji posla. Na poziv Ministarstva za nauku i kulturu PNRJ dvaput su se, danima savetovali stručnjaci i rukovodiocij muzeja iz cele zemlje, a u svim republikama i oblastima ne prestaje se sa sastancima, dogovorima, sa prepiskom e našoj problematici. Nepreštano se traže mere da se muzejima što više omogući rad, na te-
· renu i u ustanavama, da se zbirke dovedu u red i da se što bolje približe narodnoj pažnj i ljubavi. A op-
"Šte narodmo prosvećivanje, kulturno
7 umetničko upućivanje, u Partiji i
po Sindikatima i organizacijama, jamči da ee vredni objekti neće više na terenu gubiti i kvariti kao do sada, a da će i opšta, ne samo službena, kontrala učiniti da se otsada i po mu– zejima savesnije i znalački vode evi= dencije, invenfari i tehničko poslova-– nje. •
. Nisu više muzeji zimske bašte; odu-
· vala je bura života stakla njihove izolacije i vlažni, bolesno pregrejani vazduh u njima; što je bilo kržljavo usanulo je. Nema više pokroviteljskih ćudi od kojih zavise, povremena, na=predak, „agitacije, karakter zbirki. Muzeji nisu više pero za nečijim kalpakom, oni &u prisna potreba radnim mašsama kao što su ji inteligenciji, rukotvorcima i veštacima, ljudima od knjige i umetnosti. Povezavši se s narodom, s njegovim životom, tegobama i radostima, muzeji su odahnuli, primili ma sebe deo obaveza, zaduženja u opštem narodnom preporodu. Postali su živa, vaspitna, kulturna, čak i politička ustanova, ne gubeći zato
svoj strogo naučni i umetnički re-" gulativ pri ispitivanju i prikazivanju materijala. Reforma, zapravo mala intimna revolucija, u muzejima obavlja se neosetno. Prvo su naišli partizani; njihove sveže interesovanje za sva prošvetna pitanja, pobuđeno od Partije između nizova krvavih borbi, eamo od sebe otvorilo je &šrca, umove, oči i muzejskim radnicima. Taj susret je bio presudan i putokazan. Još mnogo toga treba učiniti da muzeji, zbirke budu narodu potpuno razumljivi. Sami muzejski ljudi moraju sebe same prevaspitati da bi uspeli savremenog, radnog Jugošlovena, pomoću zbirki izloženih na ošobit način, srođiti & njegovim dalekim precima, & prohujalim vekovima liudskih borbi između tame i svetlosti, s opštim, veličanstvenim duhom čovečanstva, koje uprkos svim dizanjima i padanjima, kroz more suza i krvoliptanja, uprkos zmmamljiim' varkama i tragičnim razočarenjima, ipak, probija sve više u napredak.
Narodne vlasti koje su deo naroda, opunomuoćeni, zaduženi narodni sinovi i kćeri, ne šteđe svoje potpore za Biva maučna nastojanja. One za takve poslove stvaraju i nove, organe, kao »Zavod za zaštitu spomenika, svrstavaju u radmu zajednicu šrodne ustanove, muzeje, naučne i vaspitne institute, da uporedo i pavezano istražuju, ispituju, konzervišu, proveravaju te narodu i celome svetu iznose istine · lepote maše prirođe, naše prošlosti, naše sadašnjosti, naših velikih vrednosti, odlika i vrlina. One te vrednosti i vrline dosađa su tako nepravedno, i zlonamerno i nesvesno, i zločinački i nespretno, bile prećutkivane, bile nepoznate često čak i nama samima.
Veljko PETROVIĆ
__— _— __-_–— o il up - —_ P—
Kulturni život nacionalnih manjina
DOKUMENTARNI FILM O MAĐARSKOJ NACIONALNOJ MANJINI
Avala film izradio je dokumentarni film o mađarskoj nacionalnoj manjini, Filmska kamera usmerena je prepa selima u kojima živi najveći broj Mađara. U filmu su obuhvaćeni najvažniji momenti iz života mađarske nacionalne manjine kao, na primer, delenje zemlje bivših „veleposednika i učešće u izgradnji zadružnih domova. Mehanizuje se poljoprivreda. Mađari ne izostaju ni u fabrikama. Vidimo Roži Bezdanku, trostruku udarnicu, Ištvan "'olvsoja, petostrukor uudarnika. Oni zajedno rade sa srpskim drugovima. Zatim se pojavljuju na platnu naslovne stranice raznorodme mamnjimske štampe, Narodne vlasti bri nu se i o mađarskoj deci. Dvorovi veleposednika „pretvoreni su u dečje domove u kojima se zajedno vaspitavaju ratma siročad, mališani Srbi, Ma đari i Hrvati. U Subotici, Senti i Zrenjahimu u mađarskim „gimnazijama. uče mađarski omladinci i omladinke. Mađarska omlađina učestvuje na izgradnji železnica, na Autoputu i na drugim radnim akcijama, Mađari imaju bogate biblioteke, Samo ove godine „izdato je oko 80 knjiga naučme i umetničke sadržine na mađarskom jeziku. Mažarski pisci dobijaju nagrade od komisija za kulturu i umeinost, Mađarsko pozorište u Subotici prikazuje »Janoša Viteza« od Petefija. U dečjem pozorištu mali u metmnici daju pionirima „mađarske i jugoslovenske komade. U &ubotičkom muzeju priređena je izložba slika mađarskih umefnika. Gabor Almaši, daroviti &lušalac umetničke akademije
još je neđavno bio stolarski radnik.
pred vlastelom ali i pred pukom, kako bi se u pokladne dane kakvom lepom stvari puk oveselio, Držić — orguljaš, šaljivdžija, sobar i dragoman jednog pustolova, pišar u solani, Ooptuživam da se bavi književnim lupeštvom — Wvakako nije mogao s mnogo pouzdanja verovati da će ga njegovo delo kroz vekove nadživeti i da će, ustvari, tek posle četiri stotine godima, postati u pravom smislu svojina puka, staroga puka, koga on, u prologu »Dunda« & dirljivom nežnošću i radošću pozdravlja: »ljude-žene, stare-mlade, Velike i male, puk s kime mir stanom stoji a rat izdaleka gleda, rat poguba ljucke naravi«.
Dok su, sredinom šesnaestog veka, mladi Dubrovčani članovi Pomet-dru žine davali ma izmaku dana, za videla, jer ulice u to vreme još nisu bile ogvetljene — pred »palatom od gošpode »Držićevog »Dunda Maroja«, da li je iko od njih — mladić koji ie - igrao Lauru ili građanin Đivam Pešica
jedan od diletanata te kompanije i možđa jedno od prvih imena naših glumaca — da li je iko tada sa scene mogao pomisliti da će te iste Držićeve reči koje oni govore ponavljati i posle četiri stoleća njihovi daleki drugovi-glumci, opet pred dubrovačkim pukom, ali ovoga puta pred pukom
bez, vlaštele, bez ohojiih sebičnih gošpara, opet pod toplim južnim nebom, Wvega koju stotinu koraka dalje od toga mesta na kome oni igraju. I svakako nikome nije mogla ni na um pasti čudesna pomisao da će možda i posle četiri stotine godina na toj dalekoj pretstavi duvati isti takav vetar i adnositi njihove reči u publiku, i da će čiope.i tada, s krikom, nad glavama glumaca kroz suton, isto . talko. uzletati. | |
Međutim, Vetar je s pučine lagano jedrie preko drevnih zidina gradskih, i orme su se čiope 8 cikom unezvereno Vitlale nad osvetljenom scenom dok je kolektiv Jugoslovenskog dramakog pozorišta, za vreme tri uzastopne večeri prikazivao »Dunda« U Dubrovniku, u pozorišnom dekoru koji se i crtežom i bojom tako prisno sklapao 6a okolnim zgradama, s rapavim
Među njegovim radovima vidimo statuu Dože, Petefija, maršala Tita i Vuka Karadžića. :
Na kraju film prikazuje ,Prvomajsku prošlavu u kojoj zajedno sa svim jugoslovenskim narodnim mpretstavnicima učestvuju i grupe mađarske naci onalne mamjine,
RAD ŠIPTARSKOG KULTURNOPROSVETNOG DRUŠTVA »PERPARIMI«
Kulturno-prosvetno društvo »Perparimi« (Napredak) iz Peći jedno. je od najaktivnijih društava ove vrste na Kosovu i Metohiji. Pozorišna diletanska grupa pokazuje osobito zalaganje na svome sektoru. Ona je dosada sa uspehom dala nekoliko pozorišnih pretstava kako domaćih, takoi stranih autora. Pored ovih pretstava đata je i jedna pretstava za radnike koji YAde na planini Rugovo na seči drva. Horska, muzička i pionirska grupa takođe postižu znatne uspehe u svome kulturmo-umetničkom radu.
UMETNIČKE GRUPE IZ SVIH NAŠIH REPUBLIKA NA AUTOPUTU
Kulturni život graditelja Autoputa obogatila su i učinila raznovrsnim gostovanja mnogih umetničkih grupa iz svih naših republika. Dosada je na Autoputu gostovalo 37 umetničkih grupa sa preko 400 priredaba po logorima graditelja. Taka je iz Srbije, samo do kraja jula, gostovalo 7 umetničkih grupa, iz Hrvatske 11, iz Slovenije 8, iz Makedonije 6, iz Crne Gore 4, i jedna grupa iz Bosne i Hercegovine. Prema planu, do kraja radova na Autoputu treba da nastupi u omladinskim logorima još oko 30 umetničkih grupa. n
zidovima, sa starinskim stepenicama, s malim prozorima na, kamenim fasadama i sa izbledelim krovovima, da 6e iz publike, pri osvetlenju reflektora i pri zapaljenoj rampi, jedva razaznavalo gde dekor prestaje a gde nastaju dđubrcvački domovi, sa čijih su pragova, iz soba i kuhinja, „glumci stupali pravo na pozornicu. Jednim korakom iz današnjeg Dubrovnika —/ u kućama gde &u se glumci maskirali sv-kodmevni Život nije,se prekidao: domaćice su poslovale, matere ušpavljivale „decu, starice pred vratima sedele — jednim se korakom prelazilo u Renesansu. |
Mnogi 6u dijalozi drukčije, istinitije zazvučali u Dubrovniku nego na drugom mestu. Mnoga rečenica dobila je puniju melodiiu. nove prelive„ izrazitiji akcenat. Drukčije su na primer, morale. da odjeknu reči. »Neg mislim, signor Marin, kako se ćeš pak pasavat s pečom mesa u Dubrovniku i s krincom juhe kojoj se dno izvidi. kako ·u Mrtvom Moru na Lokrumu kad je bunaca« — ako je toga jutra Pomet sedeo na s&tenju iznad.,mrtve i ustajale lokve Mrtvog Mora Pa Lokrumu.
*
Ima umetničkih dela koja umiru pre njihovih autora. Ima ih koja Tnjlhov pisac Đovuče ža sobom u svoju smrt, Ima ih koja prežive i stolećima nadžive svoga tvorca, i stalno, ·kao krupna i granata debla, sve dublje puštaju korenje. u zemlju, &ve šire, sve zanosnije račvaju grane, a kruna im postaje ogromna, puna hlada, Takva dela u istini znače posmrtni , život umetnika. \ \
Držićeva posmrtna plodnost raste, njesovo dcio -- koje: je nažalost do nas došin znatno osalaćeno, kafkad i »bez noša i ruka razbijeno i razdrto« — osvaja sve Više naše pozornice i dobija u dođiru s publikom, s novim tu mačenjima. s našom sadašnjicom &ve bogatiju orkestraciju. Neznani Držićev grob u Mletcima, koji je značio kraj jednog nestalnog i burnog žiVOta, ostaje u ceni prošlosti, u „nepovratu. u prokujalom. Al, se 'iž tog mi-
· Odgovorni urednik: Jovan Popović, Beograd, Prancui
Ovoga meseca navršilo se šest godina otkako: je, B septembra 1943, fašistička Italija položila oružje i kapitulirala. Taj dam, koji je značio slom italijanskog fašizma, bio je istovremćno i dan kad &u naša primorska braća u Italiji, Slovenci i Hrvati prvi put, mađa samo za kratko vreme, udahnuli slobodni vazduh i pošli jedinsštveni u borbu.
Primorci i Istrani proslavili šu šestogodišnjicu ustanka sa velikim radnim uspesima. U Pazinu je praznik ustanka pao u vreme kulturnog praznika istarskog centra i čitavog istarskog naroda — pedesetogodišnjice osnivanja prve hrvatske gimnazije u Istri i otvaranja nove moderne zgrade gimnazije i sedmoletke »Otokar Keršovani«, Iz Pazinske gimnazije izlazilo je, iz godine u godinu, sve više nacionalno svesnih i politički borbenih ljudi kakav je bio i revolucionar Otokar Keršovani, na koga budi sećanje. u istarskim ljudima i njegovo ime na! pročelju nove gimnazije.
Istarska gimnazija . značila je za hrvatski narod Istre više od obične srednje škole i prosvetne ustanove. Deset godina posle svog osnivanja (1899) ona je bila, jedina hrvatska srednja škola u Istri: za ovih deset godina u njene prostorije preneo se centar istarskog kulturnog života. Kultumo i narodno vodeća ostala je i kasnije, kad nije bila više jedina hrvatska istarska gimnazija.
Pre njenog osnivanja deca Istre, ako su htela pohađati gimnaziju, morala su da odlaze u hrvatske srednje škole van Istre, na Cres, Konk, Lošinj, u Senj, na Rijeku, u Karlovac itd. Mada je bilo u drugoj polovini prošlog stoleća u Istri već nekoliko srednjih škola, ipak se: time položaj hrvatske dece nije poboljšao. Učeći u tim školama, ona. šu morala da se podvrgnu tuđem jezičnom pritisku, nacionalnom omalovažavanju i Oopasnosti da se otruju nazadnim i tuđim „italijanskim i nemačkim šovinističkim duhom koji je preovlađivao u tim srednjim školama. Borba za vlastitu, hrvatsku gimnaziju, naročito se pošjačala među istarskim Hrvatima posle 1867, kad su prešle škole u Austrougarškoj monarhiji naročitim zakonom iz ruke crkve pod državnu Uupravu. Tim zakonom istovremeno bila je deklarisana i jednakopravnost svih nenemačkih jezika sa nemačkim i time dato pravo svakom narodu da razvije svoju kulturu i prosvetu. Taj gahtev za vlastitom gimnazijom izrazio se još snažnije kad je postao borbena parola u uzburkanoj političkoj borbi istarskih Hrvata koja je naštala uskoro posle zakona O prelasku austriskih škola iz crkvenih u državne ruke. Tadašnji zastupnik istarskih Hrvata u Bečkom parlamentu, posla nik Dinko Vitezić, prvi put izabran 1872 i kasnije još dvaput, digao 8e u parlamentu više puta, iražeći da zakon sa hartije pređe u dejstvo i da istarski Hrvati dobiju svoju gimnazi-, ju. Zahtev imače skroman i zvanično, ne samo opravdan, nego čak zako-. nom zagarantovan, naišao je na gluve uši nemačke i mađarske, Slavenima. nenaklonjene poslaničke većine, kao i vlade, koja je još dugo godina Dpo-. sle 1867 i svoga zakona o školama, ostala gluva za sve borbe i zahteve Tstrana, Dinko Vitezić podigao je i utemeljio zahtev sa kojim je DO nalo-: gu svojih birača dolazio pred bečki. poslanički sabor, time što je dokazi vao bez prestanka kakvu bešsmislicu sadrži činjenica da manje brojno jtalijansko stanoyništvo u Ištri ima više svojih osnovnih škola od hrvatskog, i da Italijani, kojih ima prema statiBtici jedva za jednu trećinu Hrvata, imaju &voju potpunu &rednju školu u Kopru i nižu realku u Piranu. U Pazinu bila je još od 1836 potpuna ne-
nulog života koji je Držića doveo do toga groba — izrodilo veliko delo. Živo, ono i danas rađuje -- raduje danas više nego juče — i pretstavlja Držićevu poruku radosti.
Ta poruka stigla je do nas. Nju šu prihvatila skoro sva pozorišta u našoj, preporođenoj domovini i predaju je našem radnom čoveku, istrajmom i ponosom gnaditelju socijalizma.
Tronoši je i prenosi i Jugoslovensko dramsko pozorište, kako najbolje može i ume u današnjoj etapi svoga umetničkog razvitka. Tu humaniističku poruku raduosti, postojane vere u ovozemaljskog. čoveka, predalo je Ono Beogradu, gradovima Hrvatske ı Slovenije, i isporučilo je, u toku triju svojih noćnih pretstava, Dubrov= čanima., za čije je daleke. p etke bila prvobitno i napisana,
I Dubrovčani, lučki radnici, činovnici, radni svet građa, »ljudi{-žene, stare-mlađe, velike i male« — pod strogim zidovima Jezutskog. kolegiju-. ma ı pevrn tambnh. stay nms.zih ktrnvo va negdašnjeg patricijskog dela Dubrovnika, načičkani na stepenicama barokne Crkve jezuita, zbijeni u grozdove: na Trgu Rudjera Boškovića, stisnuti jedan do drugog — prihvatili su sa radošću i sa vedrim smehom tu poruku svoga dalekog sugrađamina.
Od njihovog kikota, od njihovog gla snog smeha, koji se rascvetavao nad tim plodnim voćniakom ljudstva, ra8cretavao u visini noćnog neba, bežali su preplašeni slepi miševi u tamu, a na prozorima Kolegijuma jezuita pojavljivale su se na mahove — privučene pučkim pirom — mračne, umezverene i prestravljene semke jednog sveta na izdisaju. : ju:
Ako su sutradan posle tih pretstava radni ljuđi Držićevog rodnog grada prileg: na posao sa još više srčanošti nego dotle, sa još više ljubavi 1 sa raspevanom, toplom radošću na licu — Umetnici iz Beograda, članovi Jugošlovenskog dramskog pozorišta, mogli su biti zadovoljni što su Držičevu human:stičku * čev=SAu) movulku predali onima kojima treba i onako kako treba. i
: RRJIZEVNE NOVINE Praznik istarskog naroda Susrefi u Makedoniji
mačka gimnazija, koja se 1890 presella u Pulu. U njoj se predavao hrvatski jezik kao obavezni predmet i to samo za decu hrvatske narodnosti.
Više nego tridesetogodđišnjim zahtevima u bečkom državnom i poreškom pokrajinskom parlamentu, vlada je ugodila tek 1899 kad je, 16 septembra, svečano otvoren prvi razred pazinske gimnazije. .
Prva 32 maturanta izašli šu iz pazimske gimnazije 1907, godinu dana kasnije otkako je otišao sa gimnazije Vladimir Nazor, koji je tu bio na službi od 1904 i pisao u to Vreme sVOje poznate istarske pripovesti i pesme, dela, koja jesu i koja će biti istarskim đacima pazinske gimnazije još naročito draga, jer su Živa lUSpOmena na bivšeg profesora njihove gimnazije, velikog majstora hrvatske reči. e
Pazinska gimnazija je 15 godina od 1907, već ·potpuna srednja škola — sve jače razvijala svoj život, slala među narod hrvatsku inteligenciju i bila izvor prosvete istarskog naroda dok, 1914, Prvi svetski rat nije omeo njen rad. Posle završetka rata, 1918, nju je među prvim kulturnim institucijama zadesila sudbina koja je čekala pod fašizmom sve što nije bilo italijansko, Italijani je zatvoriše, dozvolivši 1919, još poslednjim maturantima da polože u njoj ispit zrelosti,
Ove godine, kad pazinska gimnazija počinje 51 godinu svoga postojanja spisak njenih đaka beleži oko 700 imena. Ove školske godine izaći će iz gimnazije. prvi maturanti. U njeno prvo godište doći će preko 300 nove dece, prva generacija takvih koji su sve četiri godine osnovne škole završili posle oslobođenja i koje nije mi jedan jedini čas trovao fašistički učitelj. A to će biti novi snažni borbeni odred za visok kulturni nivo našeg radnog naroda.
? Lojze Krakar -—__ o ———
UMETNIČKA GALERIJA 4] SPLITU
Neposredno posle oslobođenja Splita, krajem: 1944 godine, narodna vlast se pobrimula za obnavu '·metničke galerije. Iz mnoštva slika, vajarskih radova, grafike, bakroreza itd. izdvojeno je oko 500 radova i smešteno u novouređene izložbene dvorane Galerije, U prizemlju zgrađe smeštena je stara skulptura Dalmacije i radovi modernih vajara. U maloj zbirci izloženi su odeljci reljefa iz grčkog i rimskog doba, starohrvatske umetnosti, doma-– ćih srednjovekovnih majstora roman– tike Radovana i MBuvine, majstora cvetne gotike Jurja Dalmatimca. U ostalim dvoranama prizemlja malaze se radovi mođernog vajarstva od Rendića do Lozice. Najveći broj skulptura pripada Ivanu Meštrovići,
Slikarstvo je prikazano u devet dvorana, a obuhvata razdoblje odđ đalmatinske škole iz 15 veka do najnovijeg vremena. Od starog &likarstva ima najviše radova iz kasne renesamsše i baroka, koji pripadaju nepoznatim autorima talijanskih škola. U poslednje vreme Umetnička galerija oboga-– fila je zbirku Starih slika rađovima dalmatinskih majstora kasnog baroka, kao Frederika Benkovića. Zbirku nadopunjuie i veći broj ikona među kojima ima i radova domaćih slikara ikona iz 18. veka braće Rafailavića.
Moderno slikarstvo takođe je brojno zastupljeno. Ono počinje rađovima dalmatinskih slikara Bukovca i Medovića'i završava se delima savremenih naših slikara. Od impresionista zastupljeni su Račić, Kraljević, Becić, Jakopić, Jama i drugi. Veći broj 6lika moderne škole iza imprešionizma pripađa umetnicima iz Dalmacije — Vidoviću, Tartalji, Tobu, Plančiću, Miši, Paraću, Toliču, Kaštelančiću, zatim mladim umefnicima Kovačeviću, Kneževiću, Gojaku i drugima, Od ostalih hrvatskih i. srpskih slikara tu Su radovi Babića, Dobrovića, Juneka, Detonija, Mujazića, „Amke Krizmanić, grafika · Krizmana, Glumca, Račkog, Tcokotovića, bakroreri Gecana, Krizmana, Uzelca, akvareli Tabakovića, Hermana i drugih.
Prošle gadine Umetničku galeriju u Splitu posetilo je preko 5.000 ljudi, žto: znači više mego u svih deset godina pre rata.
Šetam u podnožju bitoljske »sahatkule«. »Sahat-kula« je nekada svirala makedonsku pesmu »Biljana platno beleše na ohridskite izvori« i našlo se bitoljčana koji nisu poznavali stvari i zbivanja i hvalisali su se: Nemci su nam poklonili ovaj sat za sahat kulu, besplatno, ume da svira. i otsvira nam našu Biljanu po izbijanju svake četvrti... A na bregu, na golom, pustom, žutom, kao Sahara peskovi= tom bregu, — nalazila še nemačka tvrđava. Bilo je to groblje, groblje onih koji su poginuli još u pokušaji-
„a. ma porobliavanja 1914—1918, u bitolj-
skim borbama, kada su, ko zna koji put. hteli da prošire granice svoje tlačiteljske vladavine sve do Makedonije. Groblje žrtava imperijalizma imalo je oblik utvrđe i gospodarilo je Bitoljem. Ono je. naravno, imalo i svoga čuvara, isluženog podoficira, i tom stražaru nemačkog imperijalizma ma Balkanu Hitlerovski fašizam poklonio je lepu kuću za skroman i udoban stan. Fric je bio poznat u gradu, sprijateljio se i sa đacima, pisao im je domaće zadatke i pričao im je O zatvorima i tvrđavama.
Sećam se sada kako hodam u podnožju sahat-kule uskim, vijugavim istočnjačkim ulicama kao đa kora. čam po nekom maloaziskom građu, gradu iz filma i mašte, i čuđim se i nanovo, možđa stoti put, kao prvi put, susretu Gdavnoprošlog i modernog: magarećem vodopoju u neposrednoj blizini benzinske cisterne. Bacim pogled na tablu sa nazivom ulice. Zanimaju me donašnja imena makedđon–skih ulica. Naglo se trgnem pri jednom imenu, a Srce mi še silno skupi u bolnom grču, jer ga je to ime mnogo košnulo:
Ulica Mite Bogoevški, to je napisano na tabli. Ništa više. I ipak ošećam kako mi se vlaže oči. Ništa to, naravno, ne znači, nije nikakvo čudo, ta već odavno vučem tu srčanu manu, nije čuđa da se vrhovi nekih sitnih, nepoznatih iglica zabadaju u 6rce i urezuju bol — i gordost. Jer zašto da krijem ono što še sakriti inmače ne može, treba đa priznam'i ja priznajem: jako se gordim njime. Ponosim se Mitom i svima ostalima. Kao da sam predosećao, čuvar nemačkog groblja mi še Vrzmao po glavi i eto. sada tu Mitovog OŠ imena jednog od onih koje je uzaluđ pokušavao da obrlati penzionisani podoficir, pret. straža hitlerovskog fašizma u Make. doniji. < |
Najbolji, najhrabriji, najđarovitiji su često žrtve. Mite je mirno šedeo u klupi, slagao znanje, teoriju i već je tađa stao na čelo đaka. Bilo je to divno pokolenje, pokolenje vredno divljenja, generacija đaka koja je tada dolazila do svesti, otvarala oči, DroOvidela, organizovala se i primila se borbe protiv porobljivača. Mite je živeo, govorio i pisao u školskoj klupi i izvan nje. Govorio je i otkrivao tadaemju strahovitu, šurovu stvarnost Jer smo tada živeli u doba Stojadinovičevog i Cvetkovićevog šurovanja sa Geringom, i velikosrpški hegemonisti išli su pod ruku Sa nemačkim fašistima. a »opozicija« — makedonštvujušći „konačari velikobugarskih apetita samo Su še prividno borili protiv Velikosrpškog ugnjetača, jer su stvarno i oni bili plaćenici istog Hitlera, istoga Musolinija. I 8vako je, bome, morao dobro da otvori oči, ako je hteo jasno da sagleda stvarnost, valjano đa uspravi kičmu, primajući borbu u vremenu kada su i izbori poslanika bili popraćeni ubietvima. Krv je tekla u Velesu, u Resnu, u Kumanovu.
Mita je bio đak otvorenih očiju i jasnih pogleda, a ni ostali nišu hodali zatvorenih. očiju! Imali su i kičmu, čvrstu, snažnu, pravu kičmu. Možda bi je mogli prelomiti, ali saviti — ne! Ni Mitovu kičmu, ni kičmu njegovih drugova. Desilo se, naravno, da &e ponekom i prelomila kičma, kađa še lomila. Mite je pisao štihove i pripovetke. Opevao je Makedonske pečalbare, opevao je godinu 1903, Tlinden, veliki narodni i, nacionalni ustanak, kratkotraine dane Kruševske republi. ke, Pesma se širila, naravno, ilegalno išla od: ruke do ruke, ali štampana nije nikada. Možda... — danas?
Ne, ni danas nije štampana. Niko me može da pronađe Mitove rađove. Sada mi njegov drug Josif, profesor, i Ilija Spirevski, pukovodilac zadru-. žnog saveza, njegov školski drug i u-
___ IRSKI ZAPIS SA JADRANA
Na stjeni stojim — radujem se zori i gledam kako u suncu se rađa sunčani Jadran u plavoj odori,
Za otocima izgubi se
a vali topli umivaju lice obale sure — naše ljepotice.
O koliko vidim smjeha i radosti
tu svakog jutra u toj zjeni oka.
Iz srea bih u njedra te mladosti
da bacim cvijeća, taj smjeh sa doka, i sve da grlim, ko očima more,
naš plavi Jadran — sunce naše zore.
Moja je radost ko more prostrana
i puna novih skrivenih oluja,
ko što su sure obale Jadrana
gdje b'jesni vali lome se o stjemje i sunce naše pobjeđaje tamu.
O pjesmo moja, pjevaj o Jadranu!
Drag mi je svaki kamen osje.io
uz šum talasa bure slavnih dana
s kojom je Jadran tamu pobjedio, Kroz oganj raitni u sunčana, jutra
ja sam ih donio — te vječne nemire, a sad mi zemlji suncu krila šire.
Došo je Jadran nama kroz oluje
u srea naša, u srž mladih dana.
T~ svud se Žalom smjeh Slobode čuje, i svud me sreta mladost raspjevana a. gsemlja trudna, diše Slobođi
i jedra smjela diže na svom brodu!
Risto TOŠOVIC
L__ ______________ _____ – JJ II — II — —— ———
——_—— O_-- — " zr
ska bro} 7 =— Štamparija »Borba« Beograd, Dečanska 31.
BROJ 38.
čenik istovremeno, pričaju o njemu
o tome kako su tragali za njegovim spisima, no 8šve do danas bez uspeha, Čini im se da je Mite za vreme borbe sve svoje ilegalne spise i sve 8voje pe, -= sme čuvao u Šupljini nekog panja.. no njegova majka, koja o tome ništa nije znala, spalila je jednom panj.. Tada već ni Mita nije bilo.
Ali je njegova ilindđenska pesma · opšte poznata, ta ona je 1940, prilis + kom velike bitoljske provale, takođe | igrala ulogu kao materijal protiv pe= snika. No, tada je Mite uspeo, atigao je uskoro kući. I on i Ilija. Kad je . izbio rat i došli su okupatori, kada se | ticalo organizovanja. borbe protiv njih, bili šu već obojica kod kuće, U blizini Rešna, u predelu Prespanshkog jezera, u podnožju Peristera bio je Glavni štab. Mite i Ilija su postali opštinski službenici i pisali su ispra. ve ilegalcima, rukovodiocima borbe, Kada šu u selu postali eumnjivi, produžili su borbu u partizanskim ređovima. Sve do dana, kađa je u jednoj neravnoj borbi, rame uz rame &a ma. keđonskim narodnim herojem Nau. movim, poginuo i Mite. ~
Tlijine oči vlažno blesnuše za trenutak, jer še on tada, tek nekoliko sati ranije, odvojio od Mite, ne slu. teći da ga više nikad neće viđeti. Zar nije ostalo ni traga od njega? Ostalo je: Ilijina skrivena suza, moje bolno ustreptalo srce, u mnoge ljude preša. đena njegova kičma, znanje, kultura njegova i njegova prokušana borbena spremnost, njegova vera. I ime vice u podnožju sahat-kule. Možda, možda. i to, što baš ovde, u njegovoj ulici, preko puta nekadanje policije, koja je i protiv njega organizovala špijunas žu, da tu još stoji starinska knjižara, ali me sa onim nekadanjim natpisom „Osmanlıijevci«,ve ćprosto ijedmosštav. no »Osmanli«. Da, Osmanli, a m Osmanlıijević. Jednoštavno, po turski, onako kako oseća nosilac. Ne govorim ništa, ne raspitujem se. Ovo skraćeno ime govori za Sebe, kazuje sve. Ovo ime — u Mitovoj ulici. I ako se nekom još nije potpuno razbištrio horizont, ako još ne shvata šta se zapravo dešilo, o čemu se rađi — odgovoriće mu pri daljoj šetnji jedna nova tabla, nov naziv ulice: Oxlica Svetozar Vukmanović-Tempo, kao i ime bliskog frga: Ploštad Maršal Tito.
Tlija govori dalje o Mitu, I — možda pri tom i o Sebi. I ostali ubacuju po koju reč. Jer sada &vi oni sede oo mene. Tu je i Trajče Gruoski, eekretar bitoljškog gradskog narodnog odbora, tu su i Andon i Teni.. već ih je stara velikošrpška policija namučila u svoje vreme, a. velikobugarski faši.. sti osuđili su ih na večitu robiju. A sada... ipak organizuju novi život. Tu je i Roza. Raduje se, smeje se njena crta na licu. Roza se raduje, nekada mala riđokosa Roza, koja je tađa tek. igašla iz pionirskih redova i predu-= zela rukovodštvo nad jednom grupom, pionira. No posle su je zajedno sa drugovima provalili i bacili u zatvOT, Sada je pak fu i pomoćnik je mini=tra finansija Narodne Republike Makedonije. U naručju joj ćerčica od | osam mueseci, Sija kao novo sunce, 8 Roza se smeši i na nju i na nas. Na život oko sebe. Tu su oko mene svi mlađi, svi oni koji su ostali u životu, od te nekadašnje silne omladine. Da, koji su ostali u životu, jer nije Mite jedini koji nije među nama. Nije tu nt Đuro, i on je zastao negde na teškom putu, na Banjici, u fabrici smrti. Tamo &u ga sStreljali. I zaostali su još mnogi drugi. 1 bako, osetno se smanjio razred. \
Oni koji su pre deset godina Otpo”. čeli borbu za slobođu — danas stvaraju, grade novu Makedoniju. Neka: dašnji đaci koje sam „susretao kod stare sahat-kule — danas su rukovo-. dioci ma položajima punim OodgOVOT= nosti. Titovi kađrovi. Graditelji ze-. mlje i nacije — građitelji 6ocijalizma.
BIBLIOGRAFIJA
M. J. Saltikov-Sčedrim: Gospoda Golovljevi. Roman. Jedno od mnajznačajmijih dela velikog ruskog satirika i O, XIX veka. Prevela Isidora Sekulić. danje »Kulture« Beograd, 1940, 428 strana, ćirilicom, cena 57 dinara. i
A. S. Pučkin: Pikova dama. Novela. Izdamje »Novog pokoljenja« Zagreb, 1940, 4 strame, latinicom, cema 9 dinara. .
Boris Gorbatov: Moje pokoljenje, ROmam. Izdanje »Novog pokoljenja« Zagreb, 1949, 384 strame, latinicom, cema 66 dimara.
B. Galjin: O Donbasu. Književne repoTtaže. Prevela Marija Ilić-AgapovVa. Izdamje »Rad« Beograd, 1949, strana 155, cena 30 dinara. “3
Ciril Kosmač: Gusjenica. Novela. pPre= veo sa slovenačicog Hijacint Petris. Izđanje »Novog pokoljenja« Zagneb, 1949, ip strana, cena 8,50 dinara. ra
Branko Ćopić: Major Bauk. Novela. IZdamje »Novog pokoljenja« Zagreb, 1949, strana, cena 8 dinara.
V. I. Lenjin: Izabrana dela u dva ·toma, tom prvi, knjiga druga. Redaktor prevoda Zvonko Tkalcc. Izdanje »Kulture« Beo" grad, 1949, 461 strana, cena 70 dinara.
ana: : ić Ređakcioni odbor
Jovan Popović, Čedomir Minderović, , Marijan Jurković, Ivan Potrč,
Vjekoslav Kaleb, Isak Samokovlija, .. Janko Đonović, i Dmitfar Mitrev ·
·
:
PRETPLATA ZA RNJIZEVNE NOVINE Za mašu zemlju ma 3 meseca 35 dinar» ma 6 meseci 70 dinara | na godinu dat 1340 dinara Za Mnostranstvo: na 3 mešech na 6 meseci IO dinara | na gođin 200 dinara P.ukhop4si se ae vražaju. Broi čeFavnop Wačuvnja 1-—9;t6378 Poštanski fah 61”
se MHioar"· o dadB