Književne novine

S OSOVOARON IN OMR POR RO

010 E PP

ĐROJ 38 VU

. (Donosimo poglavlje »Omladinske edicije« iz rukopisa »Omlađinski pokret u Vojvodini između dva rata«).

Prvi broj »Našeg života« pojavio Ee 20 novembra 1986. Tako je osnovan sa jednom namerom da bude glasilo Omladimskog pokreta i sa iskrenom željom' da njegov ton ne izazove realkciju cenzure i ime brzo zabranjivanje, prvi brojevi, naročito prva tri broja, imaju ne samo određen i izrazit negativan stav prema fašizmu i raku, nego i vrlo oštar ton, Pod utiskom upada fašističke Italije u Abisiniju, 1985, i frankističke „pobune protiv demokratske vlade u Španiji 1986; sva Svetska demokratska javnost, bila je vrlo uzbuđena, a i u na-

Ššem narodu, je bilo ogromno ogor-

čenje prema potpaljivačima rata. 1I kod nas se,, na inicijatsvu Komunističke važiije, razvila iva propaganda za slvar mira i za odašiljanje dobrovoljaca u Španiju. I pored ogrom nih preprekm iz Jugoslavije je atišlo u Španiju oko 1.200 jugoslovenskih boraca koji su »sačinjavali ono jeZgro internacionalne brigađe koja je u najkritičnijim časovima umarširala u Madrid da pomogne zaustaviti Prankove bande pred m. dridskim zidovima« (Tito). Za tadašnje raspoloženje prema demokratskoj španskoj vladi karakteristični su i slučajevi pokušaja omladine, pa čak i dece, kao ma primer onaj trinaestogodišnjeg Jovana Aradanina iz Perleza, — da odu u Španiju i da se bore na strani vladinih trupa. U takvim prilikama i »Naš život« je razvio živu alttivnost za stvar španske demokratije. U prva tri broja cela jedna strana posvećivana je borbi španskog narođa protiv fašizma, i nosila je krupan opšti naslav — Španija. U prvom, načemom članku na strani posvećenoj Španiji, objavljenom „pod naslovom »Borba između fašizma i demokratije«, reče-~

no je na završetku:

U svojim „simpatijama prema borbi španskog naroda Za Sslobodu ostala je vojvođanska omladina verna nasledstva neumornog Svetozara Miletića, koji je u XIX veku pratio sa velikim simpatijama borbu špamskog naroda za slobodu. Svetozar Miletić je znao, kao što vojvođanska omlađina treba danas da zna, da se PprijaTelji napretka i slobode moraju uzajamno pomagati i da u svetu postoji uvek jedan neprijatelj, koji ne poznaje granica,

"Taj neprijatelj se dđanmas zove fašizam,

U drugom broju je koliko kraćih člamaka Nemanje Novakovića) sa podaci ma o društvenim odmosima do pobede vlade Narođnog fronta, učešću Nemačke i Italije u ratu na &trani Franka i dr. U trećem broju je objavljen članak Nikole Petrovića »Španija u plamenu« u kome je dat bilans polugodišnjeg građanBkog rata. Osim toga donesena je i beleška o omladđincu Mirku Seksu, učeniku sedmog raznedđa banjalučke gimnazije, koji se ilegalno prebacio u Španiju gde je paa u ruke frankističke vojske koja ga je streljala zbog pokušaja bekstva u Madrid.

U istom broju je objavljen crtež Đurđa Todorovića »Na bodljikavim žicama«, koji je ilusbrovao strahote rata. U drugom broju je saopštenje o održavanju Svetskog sabara za mir u Brislu, koji se održao u isto vreme kada i Svetski omladinski kongres za: mir, i objavljen apel seljacima i &eljačkim organizacijama, upućen od strane Agrarne konferencije Sabora. Treći broj je doneo »Apel omladini Srbije i Vojvodine«, upućen ad Sekretarijata Svetskog kongresa za mir u Beogradu, Pored toga, u 4&va tri broja objavljen je i čitav niz članaka, beležaka, vesti o fašizmu i pro-

bilo ne(jedan od

tiv njegove razorne delatnosti, a

svi ostali člamci, počev od vesti O Osnivanju Omladinskog pokreta pa do »Razgovora sa Mocom iz Sefkerina« bili su prožeti antifašističkom i antirathom šadržinom, ii

Od trećeg broja poboljšala se i tefhnička oprema. List se štampao na vr-

„saradnici,

EIIiI–T—o II I:Iosj««A, II ——

lo dobroj hartiji, a dobio je i nova zaglavlje, koie je izradio Vojislav Midić, i koje je ostalo do kraja. Sem

. toga, na prvoj strani objavljen je li-

norez Đorđa Andrejevića Kuna (Seljak, iz ciklusa »Krvavo zlato«), šta je listu dalo skoro svečani izgled, Od četvrtog broja karakter lista se menja, Uređništvo je dotle već bilo 'pbrimilo veliki broj pišama u kojima su bile Primedbe i predlozi u bogledu uređivanja, na rasrisanu anketu »Šta želite da se piše u Našem životu«, stigao je veći pol odgovora (tri su objavljena: Z. Novice, Miloja Čiplića i Svetozara Markovića) iz kojih su se takođe mogli izvesti izvesni ko, risni zaključci o budućem pravcu i sadržini lista. Iz svih ovih dopisa, iako se u njima pozdravljala kako

· pojava lista, taka i njegov odlučan

antifašistički stav, — izbijala je bojazan da će zbog tona većine članaka list imati tešku sudbinu, pa možda biti i zabranjen ;s druge strane, smatralo se da bi trebalo više pažnje posvetiti životu omlađine, iznoseći primere iz svalkidašnjeg života ili koriste ći se u pisanju takvim primerima, a manje ići u opšte političke probleme; naročito izbegavati frazeologiju i rečnik sa palitičkih zborova i manifestacija, Ove primedbe su imale vrlo veliki anačaj za izdizanje mladog uredništva, Od četvrtog broja, pored ustaljene rubrike »Omladinski pok ret«, uvode se nove, kao što su: »Problemi sela«, »Političkn tribina«, »Dopisi«, »Kroz škole«, »Radnička s&trana«, »Sport«, »Književna strana«, Iako su od sedmog broja ukinute sve rubrike sem za omlađinski pokret i književnost, i dalje su donošeni prilozi o istim problemima, kao i dok su postojale rubrike.

Književna strana je počela reportažom »Žito je rodilo.... Ilije Marjanovića (pseudonimox Vojislava Midića) i, takođe reportažom, Blagoja Spasojevića (ustvari Spase Blagojevića) »Bikend«. Od petog broja književna strana, je podignuta na zaista književnu visinu, i takva će ostati, uglavnom, do kraja. U ovom broju je objavljena pripovetka Jovana Popovića »Moj zavičaj« i pesma Mila Nikolića (pseudonim Milovama Đilasa) »Priča«. Kasnije su še javljali i drugi Čedamir Minderović, Tanasije Mlađenović, Bogdan Čiplić, Junus Međedović, Stanislav Bajić, Miloje Čiplić, Dejan Brankov, Žarko Vasiljević, Krešimir Georgijević, Mladen Leskovac, Vitomir Jovanović (Vikfor Rozencvajg). Kao što se vidi, uz pisce koji su već bili 6&tekli izvesno ime u našoj naprednoj književnosti, — a neki ad njih &8u već tada pretstavljali njen najveći domet, počeli su da &e javljaju i mlađi i naj= mlađi, koji su u »Našem životu« prvi put okušali svoje književne snage.

U ovom periodu »Naš život« je posvetio veliku pažnju Svetskoj izložbi u Parizu, otvorenoj krajem juna 1937 gođine, U okviru Izložbe sazvam je za 15 avgust Svetski omladinski kongres, na koji je iz Jugoslavije o-> tišlo oko šezdeset omlađinaca, od kojih deset iz Vojvodine (Sonja Marinković, Slobođan Bajić, Vera Guculja. i drugi). Na Kongrešu, koji je imao protivratni karakter i karakter mo= bilisanja omlađine za odbranu mira, delegacija Jugošlavije položila je ža=kletvu đa će še boriti za mir i za, mobilisamje omlađine m toj borbi, Zakletva glasi:

}

Danas, kađa omladina pada na bOJNER oljima, — mi, omlađina Jugoslavije zaklinjemo se da ćemo svu našu snagu staviti u odbramu mira, slobode i prava miadog pokolenja!

zaklinjemo se: da ćemo braniti slobođan razvitak svakoga naroda u poštovanju njegovog prava i međunarodne pravde;

zaklinjemo se: đa ćemo širiti duh bratstva i sštadnje među omlađinom svih naroda;

zaklinjemo se: da ćemo Mujediniti omladinu svoga nmarođa i da ćemo raditi ma tome, da ujedi mo omladinu Wvih zemalja bčz

" uagWunuWuuungHuHBuWHHHHHHBHHBHGHRHBHHGHHHWuUBHRWHWABHWHKNHWGUBWGHUBWuHRABWuHHGGuBHRRHEBB · o —_ —. _______-—-_ –đ S S3—|| _ “—,—

Kada je Pomet 'Prpeza' uzleteo uz stepeniće — mije se čula, pod njego-

vim hilaim nogama, čkmipa dasaka:

stepenice su bile od klesanog kamena na sredimi uglačane i blago udubljene od stalnog penjanja i silaženja kroz godine, kroz decenije, Nisu zaškripale, nego zazvonile kako 8amo kamen može da zvoni, dole, u Primorju, izložen opakim zracima sunca, se nisu uzdrmali kada su se, s balkona kuće u kojoj stanuje »prva kortižana od Rima«, zakikotali Laura, Petrunjela, Popiva i Maro, izrugavajući se, na irgu pod sobom, nesrećnom ljubav nikmu Ugu 'Pudešku, pijanom od vina i ljubavi, A dolebdeli povetarac, na kome so razvijorila Laurina haljina, nije dolazio 6 krila ventilatora, već 85 morsike pučine, slan i mokar, i, pošto se Drvo zaklaiio na kaftarkama · bele jahte usidrene u luci i zaljuljao barke privezame uz molo, zahvatio je Laurinu brokatnu haljinu, pa se zaputio dalje u mnmak da nastavi igru na brionslim fravmim Jlivađama i u granju velikog drvoreda Dpinija i kedrova.

Članovi Jugoslovenskos dramskog pozorišta igrali su na Brionima, u noći, početkom jula, komediju »Dundo Maroje«, »složenu po Marinu Dižiću Dulbrovčaminnu«.

Tskrcali su Se izjutra na ostmvo 8 potrebnom rekvizitom i garđerobom, Ali bez dekora. A. uveče, na popločanom molu, još mlakom od sunca, priredili prestavu u prirodnom »dekoru«,

Kao i na pozormicama Zagteba, Ljubljane, Maribora, Rijeke, Pule na kojima su igrali dotada, za vreme turneje po Hrvatskoj i Sloveniji, »Dun da Maroja« u dekoru slikara Milenka Šerbana — tako su i ovde, u letnjoj noći, desno od gledalaca vodile stepenice u Laurinu kuću. Samo što le balkon bio ovde širi: prostrana terasa ukrašena vitkim čempresom i za” svođena visoko noćnim nebom ša U

Milan DEDINAC

paljemim zvezdama. Ispod terase, primorski kameni volat, dubok i mračan kao tunel, zamenjivao je cemfralmu Uu licu sa Šerbanovog dekora, koju je scenograf zamislio u »prospettivi« — 8 kućama što še smanjuju ka dmu po zornice — prema starinskim skicama Serlija * Paladija, renesansnih gra> ditelja pozorišta i pozorišnih dekora.

S desne strane od gledalaca — »oštanija«. Oštarija s prizemljem i s balkonom. na spratu, I to prava oštanija, jer se u njoj preko celog dana tožšilo piće, izdavala hrana, jelo i pilo, a za

pretstavu jedna od njenih odaja, naj= arderobu

veća bila je pretvorena u &

Do prestave tekao je tu — na ueijanom keju, između osumčamih kuća, na stepenicama, na terasi, u G&emci VOlata i pred kavanom Ro vot... Neke su se žene glasno vale čitavo jutro, a jedna, Ba. žutom maramom na crnoj kosi, prostirala je na terasi kavansko rublje. Iz oštarije dopirala je lupa posuđa, Dečaci, opaljeni od sumea i od vetra, samo u Baćicama Za kupanje, igrali Bu se na molu uz paklenu viku, dok je jeđam od njih, sav u suzama, plakao. U oštroj senci kuća, na klupi, mornar je čitao »Bonbu«...

TI wutrađan, po odlasku · trupe, slika mola nije se mnogo izmenila.. Mornara više nije bilo: &vaka=ko je otplovio na kopno. U oštaniji Egotovio se ručak. Kelneri &u postavljali stolove i možda se pri minule noći kada &u reditelji Stupica i glumci, u toku dva i po šata igre pod OZzvezdanim „nebom, pretvorili mjihOV molo u nismejanu dubrovačku noć od pre četiri stoleća, u jednu od onih Dpokladnih noći koje se nekada u Dubrovniku a, O Mlepa 40 proć bez kojegodi fe grube«,

»Pozornicaa svakako milje mjnoyio, Ha

razlike na opredeljenje mišljenje Hi rasu,,u redove Pokreta Svetskog omladinskog kongresa,

»Naš život« je još u svom osmom broju doneo poziv za učešće omladine na Omladinskom kongrešu u Parizu, a u nekoliko kasnijih brojeva (10, 11 ! 12) doneo je opširan prikaz Pariske izložbe i naročito Svetskog sabora za mir iz pera Feđe Lazareva (PF. Kis»ličkog) pod naslovom »Pismo iz Pariza«. Na Pariskaj izložbi, u O-

· mlađinskom odeljenju, bila je izlože-

na i vojvođanska omladinska štampa, »Naš život« i »Naša knjižnica«.,

I nova serija »Našeg života«, pod uredništvom Branka Bcxajića, počela je člankom u odbranu mira, povodom godišnji e završetka svelskag rala. Uvodnik »Sve za mir!« n=pisao je novi urednik, završivši ga rečima:

a dam tužne 1l9-te gođišnjice završetka rata, Vvojvodanska 0Omladina može samo da ponovi zavetu koji je dala ostaloj omladini sveta: ostvarićemo jedinstvo mladih, da bismo š#pasli mir i osigurali srečniju budućnost omladine.

Branko Bajić je razvio list u tri pravca: upoznavao omlađinu sa naprednim tradicijama naše političke istorije donoseći citate i odlomke iz govora. Svetozara Miletića i Vladimira Jovanovića, produbljivanjem saradnje sa štarijim kulturnim radnicima Vojvodine donoseći češće njihove članke (Vasa Stajić, d-r Milan Petr. vić, Svetislav Marođić i drugi) i mišljenja po raznim pitanjima; i, najzad, naročito posle raspuštanja Omladinskog pokreta, prikazivanjem života i rađa omlađime u najraznovrsnijim manifestacijama njenog života, od političkih i ekonomskih akcija, da izleta, letovanja i đrugih oblika života, rada i zabavljanja.

Od novih saradnika javljaju še: Stanislav Bajić, koji je tada već sasvim bio prišao Pokretu, Dejan Janković, Bogdan Šuput, Stojan Jakšić, Mlađen „Leskovac, Milorad Milić, Aleksandar Vučo, d-r Stojan Dedić, Jovam Putnik i mnogi drugi. Izuzevši nekoliko starijih književnika i kulturnih radmihka (Vučo, Leskovac, Jakšić, Dedić) — avi ostali, a njih je bia vrlo veliki broj, — bili su iz redova omladine. Neki od njih su davali uspele književne, publističke i umetnmičke priloge (Stanislav Bajić, Dejan Brankov, Bogdan Šuput i drugi); ostali su svojim informativnim člancima, vestima i beleškama dayali listu vrlo raznovrsten i živ vid. No poređ novih, kičmu lista su davali, — što je gasvim razumljivo, — stari saradnici, koji su jwš od prvih brojeva pomagali lišt, svojim prilozima.

Maja 1938 izišla je iz štampe knjiga ,»Odalbrane pesme srpskih pesnika iz Vojvodine« kao prva knjiga biblio-

KRIIŽEVNENOVINE

PREDRATNI ČASOPIS „NAŠ ŽIVOT“

teke »Naš žiyot« Ovu knjigu je zamislio i počeo uređivati Ž. Milisavac (odabrao pesme Zmaja i Jakšića), a nastavio i konučno dovršio Branko Bajić. u njoj su štampane pesme Zmaja, Đure Jakšića, Milete Jakšića, Veljka Petravića, Proke Jovkića, Dušana Vasiljeva, Jovama Popovića, Žarka Vasilievića, Mladena Leskovca, Stevani Tomića i Bogdana Čiplića, Kroz ovu knjigu htelo se ukazati na razvojnu liniju naše poezije od Zmaja do najnovijih dana i njene napredne i slobodarske težnje, Bto je naglašena više u predgovoru nego u izboru pesama: - · vojvođanskih

Pesme pesnika

poslužiće savremenim najmlađim genoracijama kao primerci »Čojstva i junaštva« kao izvor na kome će crpeti znanje, snagu i istrajnost za plemenitu borbu za očuvanje kulturnih tekovina prošlosti i ostvaremje humanističkih i slobodarskih ideala ranijih ge-

neracija. Ove pesme, poređane u OVakvom mnmizu Teći će, Verovatno,

. mnogo više nego inače. One će mnoge od nas nagnati na razmišljanje, i dovesti do Vrlo zanimljivih i značajnih „zaključaka, Jer one pretstavljaju donekle i našu najnoviju istoriju, ~”

Knjiga je posvećena »Vasi Stajiću borcu za slobodu i demokratiju« prilikom »jegovog šezdesetog rođendana ,a kao moto nosi Zmajeve stihove Posvcćene Dagiteju:

Dositeje nije umro, Ne umire ta visina,

Dositeje s'bomladio, Pak se zove omlađina.,

Poslednji broj »N-ešeg života« izašao je u oktobru 1938, navršivši dve godine. U ovom, poslednjem, „broju bila je na našlovnoj strani slika 'T. G. Masarnika povodom godišnjice smrti, informativan pregled političkih događaja u proteklom mesecu, pripovetka I. Katića “Č, Minderavića) »Povratak«, pesma Žarka Vasiljevića »Ko će imenom zvati ubicu Pavla«, pregled časapisa, nekoilok članaka o studenfskim i omladinskim letovali. štima, izveštaj o radu »Kulture«, dopisi omladinaca o »Našem životu« i još nekoliko sitnijil. stvari. Ovo je jedan od možda najmanje »politič-

. kih« brojeva izašlih u toku dve godi-

ne, pa ipak je zabranjen.

Posle ukidanja »Našeg života« pokrenuta je u Subotici »Naša mladoste kao onganski nastavak »Našeg života«, ali je i ovaj omladinski list posle dva broja moraa prestati izlaziti, Od tada omladina u Vojvodini nije više imala svoga organa, nego je razvila živu saradnju u listovima i časopisima koji su tada izlazili u Voj~

' vodini, bilo kao organi Matice smpske ili Vojvođanskog fromfa.

Zivan MILISAVAC

MWHuWWWNRMGSNHuPOggBuBuBHBaWNRWGamWBHaHnNWBMHBBGBHHMMWD RP WNMMMUBHWWSUSRSEUH3HHHWBWMGABJWEBBNB

»Dundo Maroje« na letnjoj ponornici u Dubrovniku: dekor se spaja sa okolnim „Rkućama grada

IGRA POD OTVORENIM NEBOM

Prema zabeleškama sa jedne pozorišne furneje

čila ma Rim. šesnaeštog veka: kuće bez vekovne patine, bez đaha prošio &ti, bez duha Renesanse, Ali, ukrašena zelenilom — gramjem borova, čempresa, bokorima ruzmarina, mirte i drugog raštinja, koje je, tek uzabramc, zamošilo jakim. mirisima — budila je almosferu dulbrovačkih pirova, raskošnih i razdraganih svadbenih svečanosti. i reči koje upućuje ispred za vese publioi, Pomet je ovoga puta 8Ovorio — jer zavese nije bilo — iz prave šume zelenog gramja a prosceniu igburenog desno od gledalaca. aslonjem na mlado i vito deblo, na kome je svaki list treperio od povetarca u jakom snopu reflektora. Pomet je i s čežnjom maštao. Maštao je kraj lisnatih grama, u tomu prinodnom, realističkom dekoru, koji 8u Bveflost reflektora i zračenje jumskog meba pretvarali u čaroban svet mašte i poezije. Za trenutak snužden, brodoloman, za „{fremutak ispurnjem dubokom , maštao je prepre> deni i bistri Kotoranin Pomet, mladić Renesamse, o zemlji koja je bila i njemu, i njegovoj epohi i onome koji ga je pre četiri etoleća prvi put književno otelotvorio, beskrajno daleka i ı ma, o ji u kojoj će um vladafi. a ne bezumlje, o zemlji u kojoj mneće biti »imema moje i tvoje ma 6ve je općeno svijeh i &vaki je od dvega, o zemlji u kojoj žive ljudi čije »oči uprav gledaju. i srce im se me karava; srce noše prid očima, da svaki vidi njih dabre miigli«, *

Više od mesec dana do pretstave na Brionima, krštarili u članovi ove pozorišne trupe po našoj zemlji, putovali od građa do građa i uboznavali publiku, uvek drugu, uvek novu

ljade i hiljade —8 y 686, Md ay

svojim radom, ali 8u 8e i omi upozna= vali s njom.

Igrali &u po različitim „dvoranama, ispitivali na probama i pri prvim rečima na prestavama akustiku da bi njome ovladali, opštili 38 publikom, tražili i izazivalj njenu saradnju i, zajedno & mjom, stvarajli prestavu. I uvek, u svakom novom gradu — mua-– koliko savesno bilo prostudirano i unapred utvrđeno pozorišno delo, makoliko bilo izrađeno đo preciznosti oblikovala se, u izvesnoi meri uvek nova pretstnva, nova i donekle druga pod dejstvom gledalaca i u Waradnji 8 njima, jer »gledalac može da „ubije glumca, ali može i da budi njegovu stvaralačku energiju«, (Stanislavski je smatrao da svaka pretstava pomalo liči na publiku pred kojom se igra).

Umetnici Jugoslovemsikog dramskog pozorišta — oni najradoznaliji među njima, oni najsvesniji i najstnasnije odani svojoj igri i pretstavi — tražili su. raščlanjivali svake večeri, po završenoj pret&tavi, avoju igru i tražili izmenjeni, osobeni lik svake pretstave, Muštinu i 8misao promena i preobražaja koje su jedan grad i jedno veče doneli, pa zatim poredili tu pretstavu sa ranijim prikazivanjima, ispitivali uzroke takovih promema i upoređivali tanane nijanse,

A potom 6u, po završenom goštovanju u jednoj varoši i pre polaska za drugu, pratili tok diskusija na rad. nim kohferencijama, na koje su dolazili u svakome gradu pozorišni truđbenici,· književnici, kritičari, novinari i 8vi oni koji šu zainteresovani za raz voj naše pozorišne umetnosti i učestvovali su živo u tim razgovorima, slušali impresije svojih drugova, glumaca i reditelja, i glasove iz publike, i sa novim, živim utiscima prelazili u druge gradove, stupali na nove pozornice, pojavljivali se pred novom, dotle nepoznatom publikom, priređi. vali pretstave — nikad završne, nikad završene. ;

Odlazili su i u fabrike. Kao što su

radnici dolazili u pozorište da vide”

njihovom radu, tako su i

glumke Sun i u ua wiRade Končar, i

-_ OSISANI JEŽ' } NAPREDNA

MDAOD

Milan ĐOKOVIĆ

Uoči Drugog. svetskog rata režim cenzure je, i inače nesnošljiv, bio jako pooštren, Cenzor je svuda osećao busije, svaki redđ merio na apotekarskim terazijama, uvek bio sklon da otkrije nezgodnu aluziju i, bilo zbog svojih ličnih uverenja bilo zato što nije voleo da gubi san, strigao čak i tamo gde je bez striženja bilo golo, vadio zube, ponekad, i bezubnim ustima. Logika cenzure, koja je imala

određene ciljeve da štiti poredak od

udarca 8 leva i da izdašno pomaže orijentaciju na desno, pretvarala se, ponekad, u apsurd. Jedan cenzor je, tako, iskasapio &opstveni članak napisan za dnovai list, Jer mu se učinilo da je samom sebi, iz neobazrivosti, pogledao kroz piste, Jedini neprikošnoveni autloriteb za cenzora bila je agencija DNB, a najveće, strašilo za njega bilo je sve što, makar i iz najbeskrajnije, daliine, miriše na pohvalu ideja, potetka i ljudi Sovjetskog Saveza. Ugušena sloboda štampe je već odavno brestala da đaje i poslednje znake života, Oni dnevni listovi koji nisu bili neposredni organi vlade pokušavali su, kašto, da veštom taktikom spasu od makaza poneku vest, kako, bi time podigli svoj ugled, Istina o događajima u svetu mogla še nađi sam0 u ilegalnoj komunističkoj štampi u štampi koje je izlazila prkošeći zabranama. Zaista, ugled »Ošišanog ježa« bio je u to vreme znatan, Njegovi saradnici, pisci tekstova i karikakturisti, umeli su, često, da otkriju suštinu zbivanja u našoj zemlji i u svetu i da nađu duhovit način koji će je prikazati. Ezopovski jezik u »Ježevom« humoru istančavao 88 u svakodnevnoj borbi. Karikatura je, u mnogo prilika, sakrivala svoju bodlju u malom detalju slike koji se nije mogao đa zapazi odjedahput, »golim okom«. Čitalac se navikavao da traga za Ssatiričkim smislom, Dešavalo se da njegova mašta nađe tendenciju i onde gde tendencije hije bilo. Aktivizirana čitaočeva pažnja i njegovo veliko poverenje pripisivali su »Ježu«, zato, ponekad, u zaslugu i žaoke koje su bile plod aktivne saradnje publike kao tumača teksta i slike, U »Ošišanom ježu« se tađa fazvio i jedan poseban Vid postizanja satiričkih efekata. Reč je o pronicliivosti i veštini njegovih tehničkih urednika, Cenzor je, na brimer, stavio parafe ispod slika i tekstova, Kombinacijom ovih odobrenih slika i fekstova ma prelomu tehnički „uradđnici bi, često, otišli dalje i postigli daleko više nego Što se olprve mislilo, na žadovoljstvo „ređakćije i zgranutost cenzure. Jedna šala sasvim lokalnog značaja, u nekakvoj bezazlenoj rubrici & maslovom »Sastalo še zlo i

_gore da se nešta dogovore«, dobija-~

la je sasvim drugi, veliki satirički značaj kada je ovaj naslov, odmah posle sastanka Hitlera i Musšolinija, prelomljen preko čitave strane i, u styari, sam po šebi postao komentar političkih događaja.

Pjerova eldipa karikaturista, v3spitana da reaguje politički na stvari, izradila je tada visok stil političke karikature, stil koji se mogao da meri s najboljim što je ta vrsta DoOstizala u evropskoj humoristitkoj štampi, a vrlo često premašivala tu meru, iako je rađila pod, svakako, najtežim uslovima.

Koliko je linija borbenosti na'ilazila na simpatije u čitalačkim masama možda se najbolje dalo videti po reagovanju čitalaca na »Ježeve« političke greške i uzmicahja. A takvih grešaka i uzmicanja bilo je, naročito onđa kada se situspPija zaoštravala i zahtevala veliku hrabrost u istrajnosti. U takvim prilikama redakcija je iz naroda „dobijala kritiku koja je svojom žestinom „govorila upravo O velikoj ljubavi prema onom što je u »Ježu« bilo dotle pozitivno, Svire-

pošću kritike odlikovala se naročito napredna studentska “omladina, čiju je smelu borbu »Jež« mnogo pula popularisao i inspirisao se na njoj.

Karakter političke oštrine i doslednosti u tekstu, koliko je to od njih. zavisilo, »Ošišanom ježu« su- davali, pre svega, saradnici komunisti, 'Tumačeći liniju Partije, oni su najbolje umeli da nađu i temu i efikasan izraz koji pogađa u ona mesta gde je najviše trebalo udarati, oni su umeli da razbistravaju shvatanja, da čitaoca pravilno orijentišu i da mu ukažu ne samo na snage jasno antinarodne već i na one kamuflirane perfidnom demagogijom, Među nosiocima takve saradnje u listu isticali su se Đorđe Jovanović (poginuo 1948) Joca Jovanović (streljan 1941 g. u Skeli), a kasnije i”Tasa Mladenović. :

Redakcija »Ošišanog ježa« nalazila se u Novinarskom domu, gde je sad smešten Tanjug, u prizemlju, š dvorišne strane, Glavni deo rukopisa predavan je sredom. Tog dana pre podne urednički sto bio je pretrpan rukopisima. Uveče, posle 7, redakciske prostorije su, obično, ostajale prazne. Urednik je imao da pročita, rediguje i sredi materijal po rubrikama, kako bi sve bilo spremno da se sutradan ujutru odnese u štampariju. Đorđe Jovanović, koji je u to vre-

me živeo poluilegalno, dolazio je u re= dakciju tek posle 8 uveče, kađa više nije bilo nikakvih poseta. Seo bi, otvorio svoju forbu i izvadio čitav · mali svežanj fabačića otkucanih na pisaćoj mašini, Na tim stranicama nije bilo potpisa, obaveznog radi obračuna honorara, već samo šifra koju je znao Mata Glavadanović, kao šef administracije, MHto, pa sad šta ostane, — rekao bi i nasmešio se kroz dim &voje lule, a u tom osmehu bilo je nekog ironičnog mirenja s činjenicom da ono najbolje neće ugledati sveta.

Tako se, skoro po pravilu, i dešavalo. Cenzor je vešto lovio opasne aluzije, imao već dovoljno razvijeno osećanje a raspoloženja iz kojih one potiču i pogađao im namere, pa nemilosrdno prevlačio crvenom olovkom gde god progovori žaoka na DOredak i njegove nosioce. Danas bi to bila, svakako, čitava knjiga da je neko sačuvao cenzurisane rukopise koji su spremani ža jedan humoristički list, ali rađeni brižljivo, veoma oštroumno, ša strašću i darovitošću pisca koji u sve što radi unosi celoga sebe.

Jovanovićeva Ssarađnja u »Ošišanom ježu« odlikovala se uvek idejnom sadržinom i književnom obradom. On je taj svoj posao shvatio kao ozbiljah rad, ne kao efemerhu -

publicistiku. Njegova je želja bila da ~

tribina »Ošišanog ježa« Služi naprednoj stvari narođa, da 5e ugled lista održava i podiže ne golicanjem nagona za šalu, već aktivnom i upornom bpersiMažom megativnih strana života, ljutom i beskompromisnom satirom na protivnarodnu „politiku, izdašnom. pomoći običnom čoveku da še snađe u problemima svakodnevne stvarnosti i da osnaži svoju veru u perspektive i vrednost borbe napređnih društvenih snaga. Ti zadaci u, maknr i delimično, ostvarivani na stranicama »Ošišanog ježa« zahvaljujući onakvim njegovim saradnicima kakav je bio Đorđe Jovanović. Oni su stvorili onaj moralni kapital koji je dao pravo đa Se u našoj slo-

_ bodnoj domovini među prvim listo-

vima oživi »Jež«e sa zađacima brilagođenim našoj novoj &tvarnosti i da nesmetano služi poštenoj samokriticji i otvorenoj kritici svega što je ružno u svetskim zbivanjima,

MuHBHHHHHBHHHHNWuHGBHMHHWMHHHGHWHHWBRHuWBHHuWBAHBWHWBMHHMHBHBuWMMHMHUuHBHHBBRRUHHGBHMHHHNN

Tvomici papira u Zagrebu, u LitoBtroju, u "Teznu, u jeseničkoj Železari. Na Rijeci su posmatrali, usidrene u luci ili uzdignute u dokovima, trupine brodova, ođ kojih su neki sasvim iznova bili sagrađeni, a mnogi su još doškoa ležalj ranjeni i mrtvi na dnu, u s&vetu morske flore i faune. Sađa na njima odjekuje lupa čekića i čuje se oštra zujanje mašina ža švajsovanje. Oni će uskoro zaploviti morima i okeanima s našom zvezdom i našom trobojnicom, :

Ponositi i pomalo zamišljeni prolazili 68u umetnicj kroz fabrike i gradilišta, Ponositi pred uspesima radnika, pređ rastom naše.industrije, pred novosagrađenim fabrikama-gorostasima, pred rodoljubivim elanom i prekaljenom &8Vvešću našeg radnog čoveka, koji tvrdo i upormmo izgrađuje socijalizam u evome domu za Svoje dobro i za dobro i napredak čovečanstva. A zamišljeni što su im se, pred tim gran dioznim rašćenjem industrije, njihovi rezultati na planu „umetnosti činili nedovoljni, suviše mali, u zastoju prema našoj savremenoj stvarnosti. Posle takvih poseta umetnici nisu mogli da se otmu od misli: kako ć>» biti velika naša umetnost, kakve će tek obimne i dragocene plodove ona dono siti onoga dana kada umetnik bude mogao bez ove sadašnje dabrinutosti i zamišljenosti, bez izvesne čak postiđenosti, da Wtane rame uz rame 5 najboljim radnicima naše industrije, s hjenim herojima rada,

S mnogostrukim utiscima &štigli su članovi Jugoslovenskog dramskog pozorišta na Brione, I sa željom da, kroz puno zalaganje, unešu u igru, u umetnost ono najlepše, najplemenitije i najborbenije Što nose u sebi oni su tu, na Brionima, pod zvezdama, Vedro zaigrali »Dunda Maroja«, delo moćnog daha i razmaha kojim se mo= gu gorditi naši narodi pred čitavim svetom, Prvi put u istoriji našeg pozorišta Oni su igrali bez dekora, put u prirodnom »dekoru«. 4

Pred teškim se zadatkom nađe glumac :ao da glumi u malim giedalištima, kakvo je, recimo, vensko dramsko nadno pred, njim, dok je ma sceni,

Jugoslo„ kad se meot- :

vori, kao poluosvetljena pećina, dvorana drugih, ogromnih razmera, Kako uspostaviti u takvoj dvorani — pita· se on — strujanje koje glumac upučuje publici i prima ga natrag od hiljade gledalaca, od Bvakoga među njima, pa i od onoš najuda!jchijeg na poslednjem mestu?

Pred BOJTE na Brionima dvorana se završavala, negde daleko na morskoj pučini a zasvođena je bila prostranim zvezdanim nebom, : Kako svojom igrom ispuniti taj beskrajni prostor? — ·« pitali su se glumci. :

Pomoglo im je u tome uverehje, koKI je raslo na putovanju, đa će samo, xroz napore bez ustuka, samo HUuz najveće pregalaštvo moći da se smanji ona zasada još velika „razdaljina koja odvaja dosadašnja naša umetnička postignuća od rezultata koje postižu naši radnići u industriji.

I pomoglo im je što su te večeri na

Brionima igrali preg drugom 'itom.

x»

"mi prestave »Dunda Maroja« u Dubrovniku, igrane krajem jula, i one pod otvorenim nebom, značile su prilog Jugoslovenskog dramskog požorišla proslavi Marina Držića, čiji se izuzeini lik, živopisan i koloritan, zajedljlv i ttezven, vidra od čoveku — a Vidra mu je bio i nađimak — Bilovito javlja na razvojhoj liniji istorije knji-

ževnosti naših naroda, na pragu na-

še svetovne dramaturgije, »Prid om«, 1548 ili ravno pre četiri stoleća, p bila prvi Or: 0 \ me na Dpriktad« njegova pagtijerskaa »Tirena« napisana na »slovinskom jeziku«, a štampana 1551 i to zato štampana — kako autor kaže u posveti — da, pri raznim prepi- · sivanjima, ne bi vremenom »oštala. bez noša i ruka, razbijena i : da joj &e ne bi znao ni pačetak ni svrha« (Pa!ltvn su, na mostreću, Ostale mnoga. Držićeva dela. pa | »Dund Maroje«), Ro Aaa Pišući svoga »Dunda« da bude priazan ne u »pirnim da a« kao pret va u zabvorenom i o »pirnike«, za vlastelu, ı Se, pod otvorenim „nebom išdtinn

j | . M BOT OCU i S/40) , ' PORN a 9.

ee &.-

JON

„i eto. #4