Književne novine

BinANZ. 5

——

Ruski jezik i velikoruski | ___ _Šovinizam

(Nastavak sa prve strane)

na nemačicom jeziku pisali su Marks i Engels, na tom jeziku izloženo je učenje osnivača naučnog socijalizma. Sem toga. primer nemačkog jezika ima za pisca članka i tu nezgodnu stranu što dovodi do krajnjeg apsurda njegovu i onako apsurdnu tezu, Po analogiji sa francuskim i engleskim jezikom, autor članka mogao bi nazvati nemački jezik

_ jezikom fašizma, Ali šta onda da radi

sa Marksom i Engelsom? I on je, prema praksi koju je zaveo CK SKP(b), prosto prečutao ovu za njega neprijatnu stvar.

Nije potrebno naročito pobijati nepravilnosti i kontrarevolucionarnost »teorije« o ruskom jeziku kao »jeziku

_ Ssocijalizma«; mislimo da je to za sva-

koga očigledno. Sasvim je proizvolino i nenaučno tvrđenje o nekom smenjivanju svetskih jezika kroz vekove. La tinski jezik nestao je zato što se Dpotpuno odvojio od masa, što je postao veštački jezik. Ostali svetski jezici izrastali su i dobijali svetski značaj u zavisnosti od uloge koju su u istoriji igrali njihovi nosioci. Njiihov broji se povećavao u toku istorije, i stari svet&ki jezici nisu iščezavali, nego su im se samo pridruživali novi. Tako je na istorisku pozornicu u XIX i naročito u XX veku kao veliki svetski jezik stupio i ruski jezik. Ranije on nije ni mogao postati svetski jezik. jer se kao nacionalni jezik konačno formirao na

početku XIX veka. Potpuno ie nezna. ·

ličko i antimarksističko tvrđenie da je francuski jezik — jezik feudalizma, a engleski jezik — jezik kapitalizma. Jezici nisu vezani za jednu određenu đruštvenu formaciju, već po pravilu prolaze kroz sve društveme formacije. I engleski i francuski jezik konačno su se formirali kao nacionalni književ ni jezici u procesu izgradnje buržoas=kog društva, To ie zakonitost koja važi za svoe nacionalne jezike.

Nećemo se upuštati u raspravljanje pitanja šta će biti sa pojedinim nacionalnim jezicima posle potpune po. bede socijalizma u čitavom svetu. Međutim. jasno je da ne samo što veliki svetski jezici, kao što su, na primeT,. francuski i engleski jezik. neće iščeznuti, nego neće iščeznuti ni mali nacionanlni jezici. Socijalizam ne uništava tekovine prošlosti, nego ih prihvata i dalje razvija. odbacujući samo ono što je zastarelo i trulo. a zadržavajući ono što ima uslova za dalji razvitak. Predviđati pak šta će biti sa nacional– nim jezicima u toku dalieg društvenog razvitka, u periodu prelaska od soci, ializma ka komunizmu, kako će se oni siedinjavafi ili iščezavati, da li će biti stvoren jedan zajednički iezik za sve ljude na čitavoi zemlii, — znači ići atopama starca PFilofeja. Jedno ie sigumo: taj proces neće se vršiti, kao što se kaže u ruskoi baici. po štukinoj zapovesti i po nečijem htenju, čak ni po htenju Kremlia... Promene u društvu i u čitavoj društvenoj nadgradnii vrše se po određenim društvenim zakonima, kao što nas uče Marks. Engels i Lemjin. Ljudi mogu uticati na razvi“ tak društva samo utoliko ukoliko se njihova delatnost nalazi u skladu &a tim zakonima, ukoliko se ne suprotstavlia fim zakonima. Sovjetski rukovodioci pokazali su da hoće da meniaju stvarnost uprkos učenju marksizma-lenjinizma,. da hoče po svoioi volji da meniaiu pravac istoriskog razvitka. Ali, kao što razvitak naroda Jugoslavije i izgradnja socijalizma u našoj zemlji zavisi od istoriskih uslova u Wkojima su Živeli i žive naši narodi, a zatim od volje samih naših naroda

i niihove avangarde — Komunističke partije Jugoslavije. a ne od. želia maskovskih nrevizionista i njihovih

zakulisnih planova. tako će se i pitamje o »jeziku socijalizma« rešavati u konkretnoj istoriskoj situaciji na osmovu značaja pojedinih jezika za razvitak kulture čovečanstva, a ne na osnovu veštačkih planova i pustih želia velikoruskih šovinista.

Tuski jezik ie doista veliki jezik. On se odlikuje izvanrednom lepotom i bogatstvom i raspolaže ogromnim izra-

žajnim sređstvima, Na njemu ie stvorena velika ruska literatura, bĐonoš kulture čovečanstva, na njemu se izgrađivala i izgrađuje se dalje ruska nauka, koja doista ima svelski značaj. Ali zar je to razlog da se potcenjuju i drugi jezici? Zar se drugim jezicima sveta. velikim i malim, može poreći lepota, bogatstvo, neograničene mogućnosti stvaralaštva? S dgnuge strane poznato je da pored ruskog jezika Puškina i Bjelinskog, Njiekrasova

„i Černiševskog, Čehova i Lava Tolsto.

ja, Lenjina i Gorkog postoji i drugi ruski jezik, na kome se izražavaju sasvim drukčije misli i shvatanja. Postoji ruski jezik Puriškeviča i ostalih ermostotinaša, jezik pogromašžša i belopardejaca. Da, ruski jezik Lenimna i Gorkog — to je jezik socijalizma, jezik stahanovaca i ostalih graditelja socijalizma u SSSR — takođe. Ali ruski jezik informbiroovske propagande doista nije jezik socijalizma i tai jezik ne može pretendovati na to da zavlada čitavim svetom. I nije ni malo slučajno što ije taji iezik siromašan i štur, što ie sav od fraza i gotovih šablona i što se iz osnova razlikuje od pravog, doista velikog ruskog jezika. Zato se ruski narođ danas mnlazi u takvoj situaciji da treba da vodi borbu kako bi izvojevao pravo da može i smo govoriti jezikom Lenjina i Gorkog.

Mi kažemo da nema jezika koji su sami po sebi »socijalistički« ili »Knpitalistički«. Karakter jednog jezika ne određuje se prema nekim niegovim »imanenftnim« osobinama, već prema onome šta se pPovori tim jezikom, Kakva se kultura na niemu gradi, Ako je iedan marod izvršio socijalističku revoluciju. ako on gradi socijalizam, onda je i njegov jezik socijalistički, bez obzira na to koliko je taj jezik rasprostranjen. Na makedonskom. slovenačkom, srpskohrvatskom jeziku kazuju se danas velike i ljudske stvari. Na tim jezicima govori se damas istina, govori se o ljudskom moralu, o bratstvu među narodima, o solidarnosti maprodnih snaga svefa., U tom smislu to su socijalistički jezici, isto onako kao što se mogu nazvati šocijalističkim jezicima jezici svih onih naroda koji grade socijalizam, pa bilo da su veliki ili mali.

Velikoruski šovinisti zaboravljaju kakvu ogromnu štetu nanose međuna-– rodnom radničkom „pokretu svojom šovinističkom propagandom o ruskom jeziku kao »svetskom jeziku socijalizma«. Oni zaboravliaiu da je Lenjin 1914 godine, odgovarajući liberalnim buržujima povodom njihovog stava u pitanju državnog jezika. pisao: »Mi bolie nego vi znamo da je jezik '"Turpenjeva, Tolstoja. Dobroljubova, Černiševskog velik i moćan... Ali mi mislimo da velikom i moćnom ruskom jeziku nije potrebno da ga ma ko mora učiti pod batinama«.!) Ali oni ne bi bili šovinisti kađ bi vodili računa o interesima međunarodnog radničkog pokreta. Zato su se oni pretvorili u razbijače toga pokreta. Zato oni Dpostavljaiu svoga maršala za vrhovnog komandanta. poliske vojske, Zato omi širom hoće da nametnu ruski jezik drupim narodima. Zato oni naređuju svojim agemtima u Čehoslovačkoi da šire kroz štampu propagandu o »jeziku socijalizma«. Čehoslovački ministar Kopecki izjavio je: »Ruski jezik — to je jezik naše lepše budućnosti«, Mi ovde možemo postaviti pitanje: »A šta ie s češkim jezikom? Zar češki iezik nije jezik lepše budućnosti češkog naroda?« Informbiroovski revizionisti zaboravljaju da ovakav njihov stav znači oduzimanje perspektive narodima koji se bore za nezavis. nost i dalji razvitak svoje nacionalne kulture. Međutim, informbiroovci pretrpeli su krah u mnogim svojim dosadašniim poduhvatima, pa će jsto tako pretrpeti krah i u šovinističkoi propagandi u kojoj su kao sredstvo zloupotrebili ruski jezik.

Rađovan LALIĆ”

1) Lenjin, Dela (na ruskom), izd. 4, knj. 20, str. 55—56.

Kao orao,

koji na teškom jutarnjem oblaku, počivajući na blagom krilu,

vreba plen,

meka lebdi moja pesma.

(Gete, Zimsko putovanje kroz Harc)

Kršne planine, u snegu i kiši, u ma= gli i suncu, pokrivene moćnim šumama — jek udđara oborenih stabala, miris sveže sasečenog drveća, mame putnika u prijateljski razgovor i razuzdanu šalu. Tegoban no ipak osvežavajući hod kroz mračnu šumu. Noge se spotliču u večeri na daleko opružene korene drveta. Svetlost prozora iznenađda se pojavljuje i najavljuje pre~

' noćište u šumarskoj kućici.

| Prskanje i žuborenje gorskih potoka preko kamenja i vodopada, leti zelenilom oivičenih. Duž potoka, uzvodno ka vedrim visinama i nizvodno ka “blago zaštićenim gradovima sa starim zidom od čatme, gradskim većnicama ili udalj nim romanskim crkvama sa privlačnim imenima, blago se šire krovovi crkava, raspeća stoje ozbiljno, a svečano-fantastično izgledaju pod kriptom grobnice plemićskih porodica i, možda, viteza-pljačkaša. Mitski likavi patuljaka koji su u starim vremenima poslovali u podzemnim rudnicima, divova koji su' stene premeštali, devojaka koje su bile zarobljavane ili preobražavane i veštica, koji su letnjih noći putovale na Broken jašući na metli.. :

Je li to bila Geteova veličanstvena pesma što me je, pre mnogo godina, pratila na višednevnon) putovanju preko bregova i dolina Harca? Ili su to bile blistave munje Hajneovog duha koje su mi tumačile ljupke gradove, mračni predeo i gatkama opletene visove Brokena* Tada — mnogo je godina prošlo a ja sam bio mlad mislio sam da su bure u jelovim šumama, oštri vazduh visina, usamljenost staza, puni misli i ritmova i bio

*) Povodom prvoE prevoda na srpski jezik (biblioteka »Ježa«).

„Put po

sam blagodaran majstorima reči koji su mi dali neizrecivi zvuk i oblik, koji su mi pomogli da život i prirođu upoznam kao celinu. Jer obojica, Gete i Hajne, ma kolika međusobno različiti, voleli su poeziju prirode i duše, zatitrali su najnežnije melodije lirike, a istovremeno su bili i učeni i kritički tumači svojih vremena.

Sada mi se čini kao da plaćam neki stari dug, pokušavajući da novim i mladim čitzocima o Hajneu, koji je i meni i mnogima mnogo dao za put kroz život, kažem nešto iz obilja jednog života, punog borbe i gracije, punog tragike, poezije i gorke poruge.

• LIL

»Put po Harcu« srednji deo je jedne knjige koja je pod naslovom »Slike sa putovanja« izašla maja 1826 u Hamburgu, u izeanju Juliusa Kampe.

Hajne je počeo svoj literami put knjigom pesama (18"9). Potom &u došli »Lirski intermeco« i tragedije »A]mansor« i »Ratcliff«, Sva ta dela pobuđila su samo neznatno interesovanje, Tek »Slike sa putovanja« postavile su temelje Hajneovoj slavi. Naime, »Put po Harcu« izazvao je senzaciju. i

Današnji čitalac, koji čita ta nežna pričanja, puna vatrometa duha, može se zapitati, šta je to što je u toj knjizi bilo taka novo i revolucionarno. Šta je moglo dati povoda, da ta nevina knjižica bude izložena tako divljim klevetama i napadima i da u malim nemačkim državicama bude zabranjena. Ona je bila blis*ava svetlost jednog novog načina gledanja na život, munja Hajneovog pera, koja je zablještala u ıamomom amorfnom vremenu restauracije. Mnogi pesnici i ideo!ozi u Nemačkoj suzili su svoje duhovne vidike usled provinciskog života i tu-

s.

Il Mustri|

Poslanik PFric Štiber, pošto je doživeo meuspeh kada je u austriskom parlamentu pokušao da dokaže kako je zatvaranje nacističlih ratnih zločinaca isto takva nepravda, kao i ubijanje miliona ljudi u Aušvicu i drugim logorima, proklamuje sada preka štampe tu svoju ideju. On je naziva »humanom« i smatra đa bi kažnjavanje dželata značilo učiniti od jedne nepravde dve. Kuda to vodi nije teško ustanoviti. To znači rehabilitaciju, sada ne samo beznačajnih »malih« nacist , nego čak i nacističkih vođa.

Protiv Štibera je poveden kazneni postupa!, ali austrijska napredna štampa sumnja da će doći do kazne.

Dok je Štiber zabrinut za čast nemačkih koncentracionih logora neki Kurt Ris je prešao na rehabilitaciju samog Gebelsa, preko časopisa »Viner nahriht-a-vohe« koji izlazi u Lincu, pa čak i preko zasebne knjige u izđanju preduzeća »Evrapa ferlag«. Ris sam o &vojoi knjizi 1.aže da je pokušao »prikazati delo ovog čoveka, mere= ći sa jednim mogućim merilom, da li je postigao što je hteo ili ne. Gebelsov život se mora posmatrati bez moralnih predubeđenja, mereći samo da li je učinio što je mogao ili je pretrpeo poraz«. To čak nije više ni dvosmisleno. Jasno je đa Kurt Ris, a zajedno s njim i oni koji štampaju, odnosno dozvoljavaju da se štampa ono šta on piše, zameraju Gebelsu jedino što nije postigao što je hteo. A šta je Gebe)s hteo zna: cela ivropa, pa Verovatno i Austrijanci koji su usrećeni ovim delima.

LL 1,

“

i RRNIŽEVNENOVINE = Profašistčka Šlampa

Želimo li pravilno oceniti i razumeti rad | umetnost slovenačkih likovnih umetnika u Trstu potrebno nam je upoznati dvoje: prilike u kojima su rasli i razvijali se i prilike u ko'ima danas žive i stvaraju. Kad je posle Prvo svetskog rata nepravednim „rapalskim ugovorom Trst priključen Italiji, jedan deo slovenačkih umetnika iz Trsta bia je prinuđen da ostavi rodnu grudu i da se skloni u Jugoslaviju. Posle svršetka Drusos svetskog rata ncki wd ovih umetnika ponovo su se vratili u Trst i sada tamo rade. Od njih ćemo pomenuti: pre dve godine umrlog pejzažistu Alborta Sirka, akvarelistu Roberta Hlavatija, ilustratora i karikaturistu Mihu Bambiča i mladag slikara i grafičara Bogdana Groma. Među našim slikarima naročito mesto zauzima »večna skitnica« Anton Bucik, naročito poznat 5vVojim tehnički zanimljivim portretima, koji je prošao veći deo srednje i zapadne Evrope (živeo je u Jugoslaviji, Francuskoj, Italiji, Špariji, bivao u Čehoslovačkoj, Austriji, itd,) sve do Severne Afrike.

Veća grupa naših umetnika je stalno živela u Trstu i punih trideset gOodina bila ispostavljena fašističkom teroru i jtalijanskom šovinističkom odnarcđavanju i pritisku. Bila je sasvim otsečena od svog na"oda i njegovog kulturnog stvaranja, U umetničkom po gledu ona se naslonila prvenstveno na savremenu italijansku likovnu umetnost koja je opet glavni deo svojih potstreka crpla iz savremenih francuskih umetničkih škola, Tim veće priznanje pripada onima koji su uprkos velikog pritiska očuvali svoju narodnu svest i danas deluju kao slovenački umetnici u ređovima tršćanskog progresivnog pokreta,

Među njima najpoznatiji su slikari Lojze Spacal i Rudolf Saksida. Lojze Spacal je još pre rata izlagao &voje

SLOVENAČKI SLIKARI iaesaceui

radove u Italiji i nailazio na priznanje italijanske kritike koja je naročito isiicala slaganje njegove slovenačke liričnosti i osećajnosti s formalnim napretkom savremene zapadne umetnoasti. U poslednje vreme je ponovo izlagao u "Trstu (u galeriji »Skorpione«) i u Kopru. Niko ne može njegovim doelima, kraškim pokrajinama, interierima. mrtvim prirođama, figuralnim kompozicijama, a prvenstveno njegovim grafikama (naročita onima u boji) poricati formalnu i kompozicionu doteranost. Njegove su boje čiste i jasne, konture figura većinom stilizovane, predmeti uprošćeni, što daje njegovim slikama snažan prizvuk dekorativnosti. Baš mi se zato čine naročito uspele njegove grafike u boji koje svojom strogo linearnam kompozicijom i svojim šarenilom boja potsećaju na balkansku ikonografiju. Uprkos svoga oslanjanja na savremeni Zapad u pogledu shvatanja i tehnike slikarstva, Lojze Spacal je ipak izrazito svojstven i originalan umetnik.

Kod Rudolfa Sakside koji u stilizaciji predmeta ide možda još dalje od Spacala nazire se laki uticaj OVO poslednjeg. I on se u svojim slikama i slikarskim kompozicijama služi uprošćavanjem predmeta ne izbegavajući u tom ni njihova defnrmisanje. Kao i Spacal daje prednost čistoj liniji i boji. Njegove boje su pokatkad sasvim otrovno intezivne (naročito zelena) i njihov razmeštaj odaje utisak naslaganosti. U poslednje vreme se prilično oslabodio Spacalovog uticaja. Njegove slike dobijaju u originalnosti i zanimljivosti. Oba se slikara, a naročito Spacal, prihvaćaju i motiva iz Narodnooslobđilačke borbe i društvenog života prikazujući ih u svojoj specifičnoj tehnici,

Zanimljivu umetničku pojavu pretstavlja slikar Avgust Černigoj koji je prvih godina posle Prvog svetskog rata bio pristalica kon-truktivizma, pa čak i kubizma, Onda je proveo nekoliko godina u Ljubljani kao profesor Srednje tehničke škole pa se opet vratio u Trst gde sada stalno radi. Prošao je kroz razne faze razvoja dok se nije poslednjih godina ustavio na liniji nekakvog vedrog realizma. Baš ovih dana je u galeriji »Skorpione« izlagao svoje najnovije radove među kojima s'i naročitu pažnju pobudili njegovi živi. sunčani akvareli s motivima iz Istre. Njegov živahni, razboriti polemički temperament odražava se u prijatnim kontrastima boja niegovih istarskih primorskih #arošica, ribarskih kućica i čamaca, mora i neba. Izgleda mi manje izrazit u svojim uljima gde su mu boje katkada mutne. Černigoi je tehnički savršen crtač i grafičar i baš smo na ovoj izložbi videli nekoliko izvrsnih primeraka njegovih crteža istarskih i primorskih Po CO Ogleđa se i u vajarstvu i plastici, Strastveno kcnvulzivan i nervno razigran temperament ze odražava u uljima Joža Cesara. Njezovi portreti, pokrajine, mrtve prirode i interieri su slikani sa snažnim kcntrastom boja u oštrim, katkad otsečnim potezima. U njima se odražava slikareva nervoza i pokatkad izgleđaju kao da su izliveni iz jednog komada, ali im češće nedostaje poslednja umetnička dotieranost, Kao umetnička pojava je Jože Cesar originalan i samostalan i u poređenju sa Spacalom, koji je nekako linearno jasan, lirski i stilizovan, pretstavlja pravu dramsku suprofnost ovome. Duhu i izražajnoj koncepciji slovenažkih slikara koji žive u domovini najbliži je Avrelij Lukežič iako nikad nije živeo ni rađio u Sloveniji. Nedavno smo i njegove najnovije radove videli izložene u galeriji »Skarpione« u Trstu. Kao i Černigoj, Lukežič je takođe izlagao u prvom ređu motive iz Istre. Ali kakav kontrast između ova dva slikara! Dok Černigoj odabira prvenstveno molive iz malih istarskih primorskih varošica, primorske i ri-

Harcu“ –— delo mladog Hajnea

torstva svojih bezbrojnih zemaljskih gospodara i, uglavnom, pomirili se sa jadnom &tvarnocsti svoga života. Škola romantičara bežala je iz mizerije svoje stvarnosti u svet fantazije i prošlosti, u predele mistike i religioznosti, pune mirisa tamjana.

»Put po Harcu« delovao je kao bura posle amorine, kao pređah prirode nakon atmosfere umetnog i prinudncg. Doduše, i u njemu je bilo još ele= menata romantike. Ali među roman-–tične kulise sentimentalnih, i ekstatičnih osećanja, uneo ie Hajne životnokritičku, duhovita dešifriranu stvarnost. Stil pesnika Hajnea u »Slikama sa putovanja« još nije potpuno sazreo, Još nije sva oštrina i smelost njegovog humora dospela do punog razvoja.

Ali već se ispoljava dijalektična snaga njegove kritičke i wije. Već se najavljuje majstorstvo jednog novog stila u Nemačkoj, intoniranje jednog velikogradsko-nezavisncg proznog stila, koji je našao izraze u stapanju suprotnosti, u mnogastranosti tonova, To je bio stil ambivalen=e, tragično-sentimentalnih i istovremeno komičnofrivolnih osećanja, herojskih dela i osećaja, poprskanih šalom, ironijom, satirom i njihavim filozofskim tumačenjem, U »Putu po Hareu« zatreplao je mu zovni orkestar ITIajne'' bg humora. Ali sam pesnik nije bio zadovoljan svojim delom. 'Tvrdio je, da je tu malu knjižicu napisao da bi opet najzad šla izdao, ali još više iz pekunijernihb razlaga. Označio je taj rad kan »smešu opisa prirode, humor. poez:je i zapažanja Vašingion Irvinga«. Pored »Putnikovih priča« Vašington Irvinga, Hajne je nesumnjivo pročitao i Ste-novo »Osećajno putovanje kroz Francusku i Italiju kao i Baj-

ronave putopise. Ali Hajneova posmatrenja vremena i društva, prirode i ljudi, oštrija su i sa više kritičkih Opažanja napisana, a česlo i sa intenzivnijom poezijom, Hajne ne upotrebljava prazne igre reči i ne traži humor sam po sebi. »Humor u svojoj izolovanosti ništa ne vredi«, piše Hajne svom prijatelju iz mladosti Maze-

su Mozeru, »jer, humor mogu podneti samo kada počiva na ozbiljnoj Osnovi.. Obični humor je sama kihanje

Hajnrih Hajne: Autoportre”

razuma, lovački pas koji trči za vla= stitom senkom, majmun adeven u crveni kaput, koji blene u sebe između dva ogledala, kopile koje je ukršta-

njem bezumlja i razuma stvoreno na otvoreno. putu u prolazu«.

* * *

Kada je Hajne završio drugu svesku »Slika sa putovanja«, pisao je pesniku i prijatelju Vanhagenu van KEnze: »Poznajem moje Nemce. Prestrašiće se, razmišljaće i neće ništa učiniti. Čak i sumnjam da će knjiga biti zabranjena. Ali je bilo neophodno da bude napisana. U ovom plitkom, servilnom vremenu mora sc nešto dogoditi. Ja sam svoje učinio i hteo bih da postidim one prijatelje tvrdog srca, koji su nekađa toliko hteli a zada ćute. Kada su zajedno, svrstani u redove, i najkukavičkiji regruti puni su hrabrosti. Ali istinsku hrabrost pokazuje samo onaj koji je sam...«

Pa ipak, Hajne se u jednome preva-– rio. Uskoro po izlasku, knjiga je bila zabranjena u Austriji, Pruskoj i skoro svim malim nemačkim „državicama. Kolegium cenzure izjavljuje, da je to delo «jelan od najizopačenijih praizvoda koji je u novije doba dat publici. Omalovažava svetinje, sadrži uzbuđujuće blasfemije, v-eđa tugaljivim prikazivanjem dobre običaje i, pored omraženih invektiva protiv ustanove države i državne uprave, dvosmisleno ocrtava Fridriha Velikog kao šaljiva? boga u kamašnama iz San-Susia«,

Mržnja vladajuće klase, zvanične moći države i cenzora, pratila je Hajnea celog života. 10 decembra 1837 doneo je Nemački savezni parlament jednu zakonsku uredbu, po kojoj su sve nemačke vlade bile obavezne da istupe protiv pisca, izdavača, slagača i lica koja rasprocstiru spise jednog niza književnika. Na čelu te liste stajalo je ime Hajnriha Hajnea. Jedan dan po proglašenju tog dekreta Saveznog parlamenta, pruska vlada izdala je ob-

BROJ %0

barske molive s vedrim nebom, pune .

vedre i živahne razigranosti, Lukeži* 5c zakopao u unutrašnjosc Istre, u po lja i njive iza kojih štrče u nebo crn. kiparisi. To nebo je većinom mračno · cblačno i ispod njeFa lete jata crnih vrana kcje kod Lukežiča ne prestavljaju dekorativni ili romantički rekviz:t već sačinjavaju deo živog sadržaja njegovih pokrajina. Ista tako su i oblaci na njegovim slik"ma sastavni deo sadržaja i prosto osećaš da su nabijeni nepogodom i munjama, Gledaš kako ispred njih putem i poljima beže ljudi da bi s u sigurnom zakloništu sklonili od nepogode. Na nekim se slikama primećuje olovho nebo s podnevnim suncem. Ali ie i ovo sunce teško i pekuće i iz đaliine opominje na Van Gogovo sunce. U tehnici slikanja je Luhkežič realist, ali sve što slika prolazi kroz filtar duboke i osetljive čovekovo ličnosti pokatkad naklonjene Tfantastici. U poslednjim izloženim radovima je postigao visoku tehničku savršenost što mu je priznala sva, pa i nama nenaklonjena, kritika italijanskih dnevnih listova.

U Trstu je umetnički život prilično razvijen. Izložba prati izložbu. U galeriji »Skorpioneć« gostuju i umetnici iz Italije i drugih država, U ovom živofu zauzimaju časno mesto i slovenački slikari u Trstu. Oni se međusobno jako razlikuju po karakteru i umetničkoj koncopciji a to samo povećava Živost i šarenilo njihovog umetničkog stvarnja.

"Trst Vladimir BARTOL

Berko Lazeski: Detalj sa slike »iIzbcglice iz Jegejske Makedonije«

Gostovanje dirigenta Milana Horvata u Dablinu

Zagrebački dirigent Milan Horvat dirigovao je 4 novembra kao gast irskog radia prvi koncert u Dablinu.

»Sve Tri stvari — Glinkina uvertira Ruslana i Ljudmile, .vertira Romea i Julije (Čajkovski) i poslednja Dvoržakova simfonija »Iz novog sveta« izvoOđeni su i ranije u Feniks Holu, ali se sa sigurnošću može reći dn je sinoćni koncert nadmašio sve što smo ikada ranije čuli«, piše dablinski list »IVning: Moejl«.

Na drugom. koncertu Horvat je đdirigovao Papandopulovu Simfonijetu, koja je bila otkriće za :rsku publiku, jer naše &tvari nisu ranije izvođene u Irskoj. Direktor Radio stanice pod koji spada simfoniski orkestar tražio je partituru i materijal Simfonijete, kako bi je mogli stalno izvoditi.

znanu, po kojoj «u pogledu svih budućih literarnih stvaranja Hajnriha

sada cbjavljeni spisi _umnjivog su sadržaja, ma gde i ma na kom jeziku se pojavljuju, ove mere imaju so primeniti«. To je prvi slučaj u istoriji, koliko mi je pozneto, da se cenzurira,u i zabranjuju ne samo već napisana dela, već da cenzura dela i na pređujam i baca anatemu na još noerođene misli i neizgovorene ideje.

Mladi MHajne nije bio nikakav škromni poštonjaković, koji skriva svoju svetlost ispod ćebeta. U »Knjizi Legrand«, koja pripada drugom delu »Putopisa«, drskom samosvešću i svojstvenom mu samoironijom, naslikao je sliku svoje buduće slave: »Grad Diseldorf je vrlo lep. Kada se iz daljine na njega misli i kada je čovek slučajno tamo rođen, čoveku biva čudno, Ja sam tamo rođen i osećam se kao da moram odmah kući. A kada kažem »kući«, mislim na Bolkerovu ulicu i kuću u kojoj sam rođen. Ta kuća će jednog dana biti vrlo čuvena i staroj ženi, sopstv aici kuće, poručio sam da ie nipošto n» prodaje. Za čitavu kuću sada bi đabila jedva onoliko koliko će iznositi samo bakšiš, koji će jednom otmene Engleskinje, zavijene u zelene velove, davati služavci kada im pokaže sobu u kojoj sam se rodio i kokorpr»ik u koji me jie otac abično zatvarao kada sam krao grožđe, mrka vrata na kojima me je majka učila da kredom pišem šlova — ah bože! Madam. ako postanm ćuveni književnik, moju srotu majšu stalo je to golemih muhk8...«

Ali se uije trudila amo majka, već i sin, Nije to bio put jevtine slave, priklanjanja pred modnim zahtevima vremena, obožmvanja moaći, novca i

„iu .._—_—. qu-.-. zr a =