Književne novine
3 (Boov »Zanat gospođe Uorn« u | Beogradskom dramskom pozoavljajući na scenu Šoov »Zanat PB "Beogradsko dramsko
teži
pred zamršenim i prilično teškim lemom: kako danas i u naše vreigrati Šoa, čije delo već sazreva _ sintetičniji sud istorije književnoi, i kako kod nas i za našu publiku srati Šoove komade, koji su, i po na-
a prošloga veka. ,. i | __»Zanat gospođe Uorn«, ma koliko to izgledalo čudno kađ se ima u vidu da e Šo svojom dugom književnom deJatnošću vezan i za naše vreme, napisan je 1894, pred pedeset i šest godina ega desetak godina posle pošlednjih komađa Ostrovskog, koji za nas pretstavljaju već daleku prošlost. Šo je o za cilj, kako to Šo sam veli u predgovoru komađa, »da ukaže da uzrok prostitucije nije amoralnost žena i muška pohota, već đa do nje do| lazi usled toga što se rad žena pot_ćenjuje i 6labo plaća i što sežene tako _Đesrammo iskorištavaju da su najsiro· mašnije među njima prinuđene ” da ____pribegavaju prostituciji· kako bi sa____Čuvale goli život.« I dalje,... »da se ___prostitucija ne vrši neorgahizovano | niti Bamo po hotelskim sobama kao __privatan posao usamljenih žena, već | da je organizovana i eksploatišana ___ kao veliko internacionamo preduzeće, ___"Koje, kao i svaki drugi,posao, donosi ___profite kapitalistima, a od koristi je i __za velike gradske i crkvene posede jer ubiru kiriju od kuća u kojima se pro____titucija vrši.« -. · Komađ je izazvao skanđal i cenzu___ra, uvedena špecijalnim zakonom 1737, da bi Henria Fildinga, velikog engle'Skog pisca, začetnika engleskog romama i po Šoovom mišljenju najboljeg "engleskog dramškog pisca posle Šeks'pira, odvratila od pisanja satiričnih 'pozorišnih komada, zabranila je i pri'kazivanje ovog Šoovog dela. Osam godina docnije »Zanat gospođe Uorn« prikazan je u jednom privatnom klubu, a u jesen 1905, protiv Šoove volje i mimo Šoovih saveta, Arnold Deli (Daly) glumac, režiser i Šoov prijatelj, pokušao je da komad igra u Nju Jorku. Zbog reklame koju je komadu | učinila zabrana u Engleskoj, sve ula| znice odmah su rasprođane i pred pozorištem, gde se Okupila gomila sveta, preprođavane su po visokim cenama, ali je policija uoči pretstave uhapsila celu frupu — upravnika, režisera, glumce i glumice i sve ih sprovela u zatvor. Došlo je ponovo do skandala, Kojim 6e u ono vreme bavio ceo kulturni svet, i 1908 Šo je po toj stvari davao i izjavu i pred specijalnom komisijom engleskog parlamenta. Tek posle Prvog svetskog rata, 1924, triđeset godina pošto je komađ napisan, cenzura je skinula zabranu. U vreme posleratnog pijamstva, triumfa džez muzike, šimia, čaristona, Glorie Svanson, Lie đe Puti i gole crnačke igračice Džozefine Beker i englesko puritansko i hipokritsko »bolje društvo« prestalo je đa smatra za »šoking« što 6e na engleskoj pozornici tretiraju tako nepristojnj (»indecenmt«) problemi kao što je prostitucija i prestale su đa ga uzbuđuju optužbe da se bavi trgovinom belim robljem. Građansko društvo moralo je da se brani od mnogo težih optužbi: da je zbog &VvOjih interesa poslalo na ratnu klanicu milione ljudi, i pred njim su bili mnogo važniji problemi: odbrana njegovih pozicija pred revolucionarnim radničkim pokretom u svetu. Najzad, naviklo da prima uvrede, građansko društvo počelo je da se kiti onim čega se ranije stidđelo i nije čulo da je relativno pristojan Šoov komad na pr_ voj javnoj pretstavi razoračao publiku i kritičare koji nisu mogli đa shvate zašto je oko taga staromodnog koma___da svojevremeno đizana tolika praši__ na. sam Šo, koji je neko vreme »Za| nat gospođe Uorn« smatrao svojim najboljim đelom, izjavio je povođom ove zađocnele premijere: »Bolje. ni| ad nego đockan«. Međutim, jeđan od Soovih biografa Hesketh Pearson sa | pravom je primetio da se mi đanaš možemo da čudimo hajci koja je Vođena protiv ovog komađa zahvaljujući samome Šou, koji je »svojim« komađima prvi otpočeo borbu za 8l0Đodmu diskusiju ozbiljnih društvenih | problema na engleskoj sćeni«, | »Zanat gospođe Uorn« uštvari je jedan od prvih Šoovih komada (treći po ređu) i pisan je u vreme kad se Šo još nije ematrao dramskim piscem (prve pozorišne komade pisao je za praktične agitacione potrebe Fabijankog društva), a po porudžbini Beatri| se Veb, mentora, fabijanskog kruga, _ koja je tražila od Šoa da naslika por_ tret modeme emancipovane žene, Šo ___je porudžbinu izvršio na svoj osobeni, Šoovski način: u ironičnom, pomalo | zavijenom obliku, on je dao dva krajnja tipa građanske emancipovane žene onoga vremena — gospođu UOoTD, bivšu prostitutku, đocnije vlasnicu ___mnogih javnih kuća, koja se izdigla __iz bede predgrađa, i boreći se na svoj |_ način protiv zakona đruštva, najzad se obogatila, a, na drugoj strani, nu kćer koja je uspela da se osatali na zgodniji i po društvenim ' Eonvencijama prištojniji način, — postala je advokat ali zahvaljujući majm novcu kojim je plaćeno njezino školovanje.., U malom društvu 5d &vega šest lica, koje se leti odmara ednom seoskom lJetnjikovcu, našli Su se, pored gospođe Uom i njene ospođice Vivi, i jedan baronet, raspušnik čjji je novac uz visoke
srhitekta, konvencionalni po-
i,
te, koje je ove godine prešlo i ambiciozniji repertoar, našlo
meni samoga pisca, pisani za drugu. publiku; đa bi zbunili Engleze & kra-
uložen u preduzeće gospođe ·
ova je saznala za pravi zanat svoje
majke, među njima je došlo do obja· šnjenja, do sukoba i one se razilaze „gospođa Uorn da bi nastavila sa 5VO-
jim zanatom. a njena kći đa bi se sasvim posvetila advokatskom pozivu, i — mala ljubavna igra između Vivi
i Franka, pastorovog sina, takođe se
završava razlazom, To bi bio kratak sadržaj komađa.,
|
Tako je »Zanat gospođe Uorn«, za~
jedno sa dva ranije napisana komada, objavio pod zajedničkim „nazivom »Neprijatni komađi«, Šo, je već, tada gmatrao da se: »jeđino smehom može uništiti zlo bez zlobe i učvretiti prijateljstvo bez &entimentalnosti«, Pošle iskustva sa cenzurom on je satiru svojih komađa u još većoj meri razblažio smehom 'i njegova sledeća pozorima dela biće objavljena pod nazivom »Prijatni komadi«. To je bila jedna od Šoovih koncesija; kompromis koji odgovara taktici MFabijana Kunktatora i fabijanskog kruga engleskih intelektualaca=socijalista: tući neprijatelja oružjem sopstvenog strpljenja, zamarajući ga, ne žureći sa otvorenim uđarcem i koristeći njegove greške. Praveći tako od neprilike priliku, Šo, vatreni protivnik larpurlartizma, borac za »ibzenovsku dramu«, za idejno pozorište, povodeći se za ukusom publike idući od koncesije do koncesije, počeće da ismejava 5meha rađi, i volterijanska, ironično na smejana maska, kojom se dobrovoljno poslužio, najzad će mu, đa se poslu-. žimo izrazom jednog našeg starijeg kritičara, prirasti za lice. Isprva po
uticajem Marksovih ideja, ali nedovoljno upoznat 8a njima, on će docnije sa grupom emgleskih socijalista intelektualaca obrazovati takozvano Tabijansko društvo koje je, po strani od revolucionarnog radničkog pokreta i njegove ideologije, na eklektičnoj i konfuznoj iđejnoj osnovi ša neo-ra= cionalističkih, intelektualističkih pozicija i iz svoje glave vršilo kritiku savremenog društva, Kao novinar i agitator, a posle i kao dramski pisac, Šo je decenijama vršio takvu fabijansku kritiku građanskog društva prenoseći često i fabijanske iđeje na scenu i zaodevajući ih književnim ruhom. Od strane građanskih kritičara sa nepravom mu je zamerano da su njegovi komađi i njegove ličnosti nestvarne konstrukcije, plod njegovih idejnih preokupacija i, odgovarajući na takve primedbe, Šo je u svom predgovoru »Zanata gospođe Uom« sa pravom u kazivao đa #su sve njegove ličnosti uzete iz života, đa se u životu zaista sreću razne gospođe Uorn i ser Džordž 'Kroftsi i da su njihovi zanati deo ka\pitalističke privređe itd. Ali, bilo je u tim kritikama i zrno istine:
ilustruje ideje stvarnošću, umesto, što je prirodniji i pravilniji metod za umetnika, đa ideje svojih dela izvodi iz stvarnosti, uočene i realističlki odražene. Otuđa, od takvog Šoovog metođa, potiče još jedna slabost (ili bar specifična osobina njegovih Dpozorišnih komađa:) da je sređina u njima podređena problematici komađa — često aktuelno političkoj, i đa su đijalog i njegova dijalektika za Šoa iznad ka= rakterizacije ličnosti i njehove individualizacije. Zbog toga i zbog Šoove volterijanske ironije, koja se, po u gleđu na Vajlđove komađe (»Važno je biti Ernest«), često služj i igrom reči i neočekivanim rečeničnim obratima i, kao rezultat ustupaka publici od astrane pozorišta, režisera i glumaca, ustalio se već jeđan utvrđeni i osveštani šablon — groteska j farsa — po kome su uvek igrani Šoovi komađi.
Beogradskom drahskom pozorištu bilo je, izgleda, od. početka jasno da danas kad je šarm novine i modnog već izvetrio iz Šoovih dela, kad nema više pofrebe (bar kod nas) da še kritika ublažava smehom, kađ su mnogi problemi kojima se Šo bavio već rešeni ili zastareli, ne treba- Šoa igrati na uobičajeni način, kao laku i zabavnu farsu, I zato, postavljajući na soenu »Zanat gospođe Uorm«, morala je režija pre svega rešiti pitanje: da li se Šo može odvojiti od forme u kojoj je đo sada igran i da li če, ako se odbaci sve ono što je nebitno i naknađno đeformisano, što je došlo kao rezuliab koncesija cenzoru, publici i vlasnicima pozorišta, to što ostane iza ove operacije biti dovoljno i đovoljno ubedlilvo da opravda postavljanje
_Šoa na repertoar i, najzad, kako tak-
u maloj meri mog!o đa koristi tuđim
j
+ čY i
; :problem—
vog Šoa treba zatim
putevima,
igrati. „Posle rata kod nas se Slično pitanje postay'ljalo i u vezi ea Nušićem, koji je takođe činio koncesije- cenzoru i lakom ukusu čaršije i za koga se takođe zalepio naročiti žanr igre, ali, uza sva nastojanja naših najboljih pozoriŠta, i pored niza pozitivnih. rezultata još uvek neka srečna mera nije nađe-
na, Razumljivo je onda što Beograd- '
sko dramsko pozorište, koje je još mlađo i koje se na tome poslu samo
iskustvom (Zagreb je prošle godine postavio »Đavolovog učenika«), nije moglo da uspe u svom nastojanju. To se može odmah konstatovati bez pamere da se kritikuje njegov rad jer, pretstava »Zanata gospođe Uorn« kakvu je dalo Beogradsko. dramsko pozorište, pokazala je da kod Soa, kad ga se liši oblika farse, ima .đovoljnc dramstih elemenata koji bi opravdali postavljanje izvesnog. broja njegovih romada. na naš repertoar ali_-- način na koji je Šo bio dat nije srećno nađem,., p |
Režija Marka Poteza, u svom nastojanju da ide lakšim i manje opasnim istakla je,
Od Šoove farsične-·teme ona je poku-
šala da napravi realjstičku društvenu
dramu, uzimajući za mjenu. Osnovu Šoov, istina.
tari
oTT:+
Žy1 aa, Ua OII ji, | ž yaz ,
Šo svojim . fabijanskim racionalističkim metođom '
pre &vega, sve |
atnosti, stari pastor Roji takozvane socijalne akcente komađa.
izvorni ali za nas zastarelj trgovinu belim robljem, U
POO CA U n OT OC RJ | KRIIŽEVNE NOVINE šai da se od šoovske feme/pravi , realistička društvena drama ~
Erih KOŠ,
glesku đa bi se videla.sa kćerkom,
tome cilju cela radnja komada je usporena, sukobu. između majke.i kće= ri u drugom i poslednjem činu dati su dramatski akcenti, na jednoj stra-
ni grupisani su. preistavnici zla: go-
spođa "'Uornm, rašpušni baronet Ser Džordž Krožts, licemerni pastor Samjuel Gardner — na drugoj strani je
nađena gošpođica Viyi~Uom od koje
je napravljena poštena, pametna, bor-
· bena, ozbiljina„i reklo„bi se i naapred-
na mlađa devojka, koja razobličava okupljenovdruštvo, koja hoće da živi poštenim životom radna čovelam i odlučuje se da svoj život posveti advokatskom radu. Međutim, komađe sa ovakvom, zaista zastarelom tematikom, koja nikog više ne dira — reakcionarmo buržoaske krugove~ne Jjuti više „a mapredne ne uzbuđuje. — teško je damas gledati. Takve teme (sličan je slučaj na primer i sa Ibzenovom »Noromx«) interesuju nes još samo kao podatak protiv građanskog drušiva.=agitacioni akcenti ovakvih pitanja više se ne čuju posle dva svetska rata i niza revolucija, a zatim, u.slučaju »Zanata gospođe. Uorn«, „i Šoov-tekst
govori izričito protiv. takye postavke
'Kči gospođe Uom kod Šoa se zove
»gospođica Vivi« ona je mlađa devojka pomalo egzaltirana. mlađa, g#0spođica: koja ima nekakve svoje ideje o životu i švetu koji ustvari i ne DoOznaje. Kađ joj se majka poverava ona je isprva semtimentalno rastužena nad njenom sudbinom ji istorijom „njene mladosti, kao što bi se, recimo, neka ledi, članica Vojske spasa, rastužila nađ sudbinom nekog beskućnika, a
· posle kad saznaje đa joj se majka i
dalje bavi istim zanatom, indignirana je i) naljućena kao prava engleska gospođica iz »boljeg« društva kad brani
' svoj društveni ugled. Međutim, u su· štini, ona je, kako to i
sama Rkaže u četvrtom činu, majčina kći; njoj treba mnogo novaca. ona uči i matematiku zbog novaca i ona ća se baviti i advokaturom, ne da bi branila nevine i nesrećne, već — opet zbog novaca. Ne kaže uzalud Šo u predgovoru komada da gospođa Uom »nije ni malo gora od avoje kćeri«! Ali i arhitekts Pred, po Fotezovoj režiji đrugo simpatično lice u komadu i reklo bi se »fini Wulturni gospodin«, za Šoa je gsemo »sentimentalnji umelnik« koji se· upravlja po »konvencionalno nekon= vencionalnom društvenom „kođeksu«, a sim pastora Gardnera, mlađi Frank, je »i pored svojh sposobnosti i 8voga šarma ciničan i bezvređan član društva«. Na taj način ni jedno od šest lica, koliko ih ima u komađu, nije ostalo pošteđeno i, ako se pokazalo kao tačno da je, nekad vrlo aktuelna, tematika Šoovih komada danas mahom već zastarela, onda bi ostalo kao jedino mogućno rešemje đa se prilikom postavljanja Šoovih komada na scenu polazi od društvene materije, od lica i sredine kojima se Šo služio da bi ilustrovao svoje teme | ideje. »Zanat gospođe Uorn« je pokazao da takvog dobro, uočenog, živo datog i
on DOL Gojmir Antou Mos: MDevojka sa vazom
AV e ai fee rei
- alistiški prikazanog materijala ima
| jod Šoa«u, dovoljnoj„meri za jednu, dobru satiru protiv engleskog građanskog društva i čini se da bi satira i
satirična komedija bile najpogodniji način na koji' bi trebalo igrati Soa
danas: No, to treba u praksi dokazati
1 zato i primeđbe u vezi sa režijom ne treba shvatiti kao zamerke nego kao deo diskusije, Međutim, režiji bi se moglo zameriti što se nije, dovoljno čvrsto držafa 'ni puta koji 'jJe sama izabrala — u njenom prikazu ne oseća
se da je dovoljno proštudirana speci-
fičnmna emgleska sređina, Ser Džordž 'Krožts bio je po kostimu i po držanju pre malik na džambasa nego ma en'gleskog: baroneta, Ironija. na račun aristokrafskih krugova bila bi mnogo jača da je Krofts, baronet koji se ne stidi i me ustručava da trguje belim robljem, bio dat. kao otmen engleski džentimen. Pastor Gardner bio je više nalik na karikaturu 'Katoličkog popa sa heke stranice »Kerempuha« iako je ustvari trebalo da bude.engleski (presibiterijanski?);: pastor -»stari: Rimljanin«, kako Šo kaže u komađu, puritanac i puritanski licemer.
|Gospođa '·Uorn;koju je igrala Evka Milulić 'nijansirano, sa Yaznolikim ličnim akcentima, u prvom i drugom čimu nije bila u dovoljnoj meri svetka Gama koja za'sobom suvereno VOdi svitu obožavalaca. U četiri oka kad Yažgovara 5a kčerkom i ispada iz takta, ona pokazuje svoje pravo lice. TBivka Mikulić:.je to dobro uočila i dobio dala, ali je smetao njen- odviše 'praskav ton. Vanja Marković očigled-
no nema još đovoljno glumačkog is-
kustva da-bi mogla đa: savlađa tako tešku ulogu Kao što. je Vivi Uor.; ena je samo tehnički uspela da savlađa telcst, a glumački ga je izražavala stereotipnom mimikom. Jovan Jeremićč treba sa režijom da pođeli krivicu što je 'Krofts. sasvim ispao iz okvira komada, Sličan je slučaj i sa Simom Janičijevičem; on je govorio falsetom koji nije mogao uvek da izdrži i doprineo je da pastor Gardner, gotovo ba diletantški način, buđe karikiran do apsurdnosti, Arhitekta Pred, Bran'ka Jovanovića nije bio sasvim jasan, suviše je bio »pofrancužem« ali je ipak pretstavljao solidno igranu ulogu. Fran Gardner Milana Pužića najbolja..je, Šou najbliža, i najtalemtova– nije igrana uloga. Od početka do kraja ujednačena, dobro shvaćena i đo u pojedinosti prostudirana, te je rio živa glumačka kreacija koja se pamti kao dobro izrađen i pogođen tip. Po omome kako se pretstavio u OVOmIL
komadu. rekio bi se da je Beogradsko .
dramsko. pozorište u Puziću stekio vrlo talentovanog glumca koji bi imao ušlova da še lepo razvije — samo, on je na docnijim pretstavama, osećajući voj uspeh, počeo. da preteruje i da, kako bi se to reklo pozorišnim terminom, »igra za bubliku«.
* #24400202000444%2204022000002000420%000400%00%00 0060-0000 002000 000020 000004
MATERIJALI O RA KN
BU DRUGOG KONGRESA JIŽEVNIKA ~
O MAKEDONSKOJ
POEZIJI
Dmitar MITREV
Makeđonsku književnost današ uglavnom pretstavlja poezija. U zađnje
eme nastala su izvesna oživljavanja i bh našaj proznoj produkciji, a donekle i u dramskom stvaralaštvu, Međutim, jeđino u oblasti poezije imamo viša dostignuća _ij nekoliko afirmisanih imema pesnika iz vremena neposredno p ed rat i posle rata.
Basvim je prirodno što 86 kod nas kao književni rod najpre javila poezi"ja pošto je-ona, kao i kod ostalih slovVenskih narođa, našla oslona u narod= moj poeziji iz koje i mogla đa crpe već izrađena pesnička sredstva i leksički materijal. Uporedo 8 tim, bržem razvitku makedonske poezije doprinela je ona, ta siromašna književna tradicija koju smo nasledili od naših pesnika iz doba preporoda u devetnaestom veku, a naročito od pesnika pre rata. i
Početak savremene makeđonske poezije sačinjavaju prve zbirke pesnika: Koste Racina, Venka Markovskog i 'Kola Nedelkovskog, napisane centralnim narečjem, a objzvljene su u VIemenu od 1937 godine. Činjenica što se još u to doba — u vreme pređratne hegpemonističke Jugoslavije počinje sa radom nan stvaranju poezije na makedenskom jeziku, uprkos đenacionalizatorskoj politici velikosrpskog hegemonizma, posleđica je ne samo budne naeionalne svesti našeg narođa, već je to u prvom ređu posledica stava koji je CK KPJ na čelu sa drugom Titom, imao u odnosu na makedonsko nacionalno pitanje, jer naša Partija nije maledonsko nacionalno pitanje postavljala kao stvar wrpsku ili bugarsku već kao pitanje samog makedonskog naroda. Ovakva nacionalna politika Komunističke partije Jugoslavije u odnosu na mahkeđonsko nacionalno pitanje, uopšte prema nacionalnom pitanju u Jugoslaviji, bezuslovno je morala đa stvori pogodne subjektivne uslove i da ubrza ne samo stvaranje već i razvitak književnosti na makeđonskom jeziku,
Naša poezija pre rata, prema svojim izražajnim sredstvima, ritmici i duhu, vrlo je bliska narodnoj poeziji. Većina pesama, naročito, u početku, ličila je na poeziju koju ie kroz vekove &Vog teškog, ali borbenog života stvarao sam narod. U tom bperiođu t]j., dok je savremena makedonska poezija još u povoju, to je bilo neizbežno i čak nužmo. Ali se još i onda, zajedno sa oživljavanjem pesničke delatnosti i kod Racina i kod Markovskog i kad Nedelkovskog, otkrivaju elementi novijeg, savremenijeg pesničkog pogleda ne samo u odnosu na sadržinu, već i u odnosu na formu, Naime, oni preživljavaju krizu protkanu stremljenjem za oslobođenje od mritmike narodmog osmerca, težeći izvesnoj alktuelnije obojenoj tematici,
U vihoru mnarodme revolucije za književni život rođila se generacija đanašnjin makedonskih pesnika. Počevši svoju pesničku delatnost još u partizanskim odredima i posvećujući svoje prve pesme pobedonosmoj revolucionarnoj epopeji svih jugosloven6kih narođa, današnji posleratni peanici, odmah po oslobođenju staju pred ı novu, radikalnu izmemjenu stvarnost. A sadržina ove stvarnosti — nove i bogate za sve jugoslovenske narode, pogotovu za makedonski narod. koji je prvi put osetio svoj &labodni nacionalni zivot — nije mogla đa se obuhvati pesničkim izrazima i muzikom narodne pesme. Otuda se i rođila i sve jače dolazila do izražaja neminovnost da de prevaziđu tesni Okviri narodne poezije, da se potraži nov, lični izraz i sadržina obojena duhom novoga vremena, Potstaknuta ovom neminovhošću, makedonska poezija prešla je i prerasla u drugu razvojnu etapu, u kojoj se i sada nalazi.
Može se reći, da Je u ovoj novoj, drugoj razvojnoj etapi, naša pesnička generacija prokrčila svoj put sama. Racin i Nedelkovski pali su u na= rodnoj borbi za slobodu. Prema tome, 8 pravom &e očekivalo da će Markovski kao jedini od predratnih pesnika, izvršiti ·blagotvomi uticaj na novu pešsničku generaciju, a da i on sam mapređuje. Međutim zbog manijašva do krajnjih. granica koje je opet rezultat „mamijačkih prikaza njegovog kKritičara psalmopojca Todora Pavlova, Markovski, ·zamišljajući da je postigao mekakvi vrh u makedonskoj, ne samo u ma-
· kedonskoj poeziji, odmah po oslobođenju dolazi u raškorak sa našom novam stvarnošću, i, jureći “amo za kvantitetom, &ve više pada ispod nivoa koji je dostigao pre i za vreme rata.
Zbog toga, i pored neospornih zasluga koje ima u odnosu na razvoj naše poezije predratnog đoba, Markovski ne samo što nije doprineo ubrzanju našeg posleratnog Književnog razvitka, već svojim, novim delima u svakom pogledu pretstavlja loš primer za mlađe pesnike, I, ukoliko je svojom ak-
„_tivnošću i svojim novim delima imao
izvesnog uticaja na neke mlađe pe~ anike, to je ovci ulicaj zaustavio i za
izvesno vreme kočio njihov razvoj, U
__tome je, iako sa zakašnjenjem, kritici ·pošla za rukom, da ukazujući na idej~
- nu površnost, i zbrku, na šablonske i
_ jeftine poetizacije novijih dela Markovskog, zaustavi i ograniči njihov Btetni uticaj.
' T.poredđ toga što je vrlo kratak razvojni put naše posleratne „pesničke „generacije {Blaže Moneski, Aco Šopov, Slavko Janevski, Gogo Ivanov6ki i '"Joečji pesnik · Vančc Nikoleski) ipak se i kroza nj naziru nesumnjiva dostignuća “i, :pre vega, nesumnji„va~rafirmačija naše .današnje bpoezije: kao više etape · našega do-sadašnjeg pesničkog -razvilka. Upo-ređujući današnju makedonsku po· eziju sa poezijom iz đoba pre rata, ustanovljuje se sigurni skok ne samo lu pogledu sadržine već i u odnosu na
„ne postoji
„stranjivanja,
„gradnji celavitog · odnosa r.. osnovu našeg pogleda na svet, i po liniji Mmjiževne pismenosti,
formu, Isuicanje ove činjenice ne treba da se shvati kao potcenjivanje onoga što su dali predratni makedonski pisci. Naprotiv. Sve jače i izrazitije oslobađanje današnjih „pesnika od te, snih okvira forme i ritmike narodne
melodije posledica je, pored ostalog, ij
nastojanja „ranijih pesnika da priđu novijoj formi i poefskom izrazu, No ža razliku od njih, današnji „bpesnici, koji stvaraju pod novim, izmenjenim uslovima, daleko pogodnijim, i u stvarnosti, koja od književnika imperativno zahteva da ide u korak sa njom, neizbežno su morali prići i prišli su bogatijoj, izrazito aktuelnoj sa držini, formi i ritmici. A da se taj prelaz uspešno izvršuje i da će uskoTo uspešno biti izvrš“n do kraja, to se vidj iz dela, koja iako su pisana u du-
Tu nekih narodnih pesama, nose ja-
sna obeležja autorske poetske akcentacije. U tom pogledu pogrešno bi bilo da se govori o nekakvoj kanonizaciji
'narodne pesme u našoj današnjoj poegiji, Ukoliko su se u početku primećivale izvesne pojave kopiranja narodnih pesama j podražavanja onih koji su podđražavali narodnu pesmu, u poslednjih nekoliko zbirki, objavljenih kod nag posle rata, osim u nekoliko pesama, ogleda se zdrav odnos prema korišćenju narodne poezije to jest, Korišćenju jezičkog bogatstva našeg pešničkog folklora i njegovog „neposrednog odnosa prema životu.
Karakteristično obeležje naše savre-
mene poezije jeste prošireni krug nje-
ne tematike. To je besumnje uslovlje=·
no bogatstvom i raznolikošću našeg današnjeg života. Do rata naša se poetska tematika ograničavala uglavnom na dva pravca: na opevanje ropskih nevolja i na borbu za slobodu. Dana8, naši pesnici, kao živi 8&vedoci naše raznolike stvarnosti i kaa aktivni učesnici u izgradnji socijalizma, zadobijaju sve više novih „utisaka i doživljaja, njihov idejni pogled na bazu istorijskih tekovina narodne opštejugoslo=
venske revolucije i današnje herojske
bitke za izgradnju sacijalizma šop'tvenim snagama, postaje konkretniji i đublji, a sve to đaje im impuls za što veću raznovrsnos* i aktuelnost u njihovoj tematici. Naša savremena poezija rodila se u godinama zajedničke oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda, pa je prirodno što i tematici te borbe naši pesnici posvećuju majveći deo svojih pesama. Izražavajući rađost &voga marođa zbog slobodnog i ravnopravnog života u opštoj zajednici sa ostalim „jugoslavenskim narodima, naši pe:nici uokviruju svoj makedonski patriotizam „zdravim socijalističkim „patosom opštejugoslovenskog patriotizma, . opevajući pojedine momente „gradđitelj&kog elana oslobođenog jugoslovenskog „čoveka širom cele naše divne, titovske domovine, Dosada su objavljene pojedine pesme o Omladinskoj pruzi, zajednički zbomik Ace Šopova i slavka Janevskog »Pruga na mladđošta« pojedinačne pesme o Novom Beograđu, pesme o Jugoslovenskoj armiji, o voljenom drugu i učitelju Titu. Rukovođeni principom da književnik najbolje „služi narođu ako odražava njegov život, makeđonski &vojim pesmama staraju se da obuhvate bitne momente slobodne j raznolike đanašnjice svoga narođa. Drukčiji je danas njihov odnos i prema našoj ranijoj prošlosti, ilinđenskoj eposi. Ona sve više oživljuje u njihovim. pesmama,a i to, kroz živu nerazlučnu Vezu sa poslednjom pobedom ovenčanom etapom našeg nacionalno-oslobo-
pemici u”
dilačkog pokreta, pod rukovodstvom —
KPJ i u 6avezu sa oslobodilačkim pokretima ostalih jugoslovenskih naroda, Potpuno je pojmljivo što i pored pro-
širenog kruga tematike u savremenoj.
makedonskoj poeziji čitav niz značajnih pojava u našoj stvarnosti nije ni obuhvaćen akamoli umelnički odrašen. Ali je neosporna pozitivno to, što 8vi makeđonski pesnici, bez izuzetka, teže teme, shvatajući to kao svoj Oanovni zadatak, koji će 6vakako biti rešen potpunijim upoznavanjem i uopštavanjem stvarnosti.
Razvoj makeđonske poezije sve se više učvršćuje u duboko raelističkom pravcu. U tom pogledu mi smo u ne.ospomoj prednosti, jer kod nas nasledstvo dekadđeniskih škola, kao što je slučaj kod drugih , razvijenijih „Mmjiževnosti. Posedujući narodnu poeziju kao na• še mnajbogatije „Književna mnasledtvo i koristeći mjen „nep odnos prema žŽivotu, ja i ranija i ( putem stvarne realističke poezije. Bež sumnje da ovaj pravac književnog razvoja umnogome doprinosi ubrzanju
naša poeznovija — ide”
samog tog razvilka. Ali, bilo bi opa
sno misliti, da je naš pesnički razvoj zauvek .spašen od cekadđentskih za” Slučaj Venka Markov skog i izvesna zastranjivanja kod po“ jedinih mlađih pesnika jesu pravavremeni signal za to. Upravo u času ka da do kraja treba da izvedemo prelaz ka novijoj formi i ritmici i kod nas mogu da dođu, i dolaze do izražaja kod izvesnih pojedinaca od mlađih pesnika. đekadentski uticaji sa strane. U
tom odnosu ne manje žtetna mogu da –
buđu i sektaška shvatanja u vezi
socijalnom zasićenošću književnosti u šmjslu neshvatahnja one zdrave veze što treba da postoji između socijalnog. i ličnog, odnosno pretvaranje socijalne misli i osećanja u ličnu, individualno obojenu poeziju. I svakako da su iškreno i duboko upoznavanje socijalne sadržine naše atvarnosti i rad na iz idejno=umetničkogš
osnovni uslovi bez kojih se ne m plistupiti likviđaciji ni dekadeniskih
zastranjivanja, niti deklarativnosti i
bezosećajnih idep'izacija koje se jav“ . (Nagtavak na četvrtoj strani)
.
lim MWNLA= __-__
| |