Književne novine

BROJ 11

EL rs en up pnauue

RNIIŽEVNE NOVIME =

aaa aaa ea —_ _—___ _ _

STRANA 3

SONFTI GORKI I PREKOSNI Jakšićev „Stanoje Glavaš“ na sceni Narodnog

OGMedajte samo naprijed, na ono Vrijeme kad Će nada wemlja disati ljepšim, socijalistićčkim životom,

BLOKADA

Nećeš me naći da zgaram | kunem svu tugu dama, Žžudriju nepovratnu. Beočug stiska —- da rikmem, da pljunem na 0Wvu tu pakost i zlobu odvratnu

Htio bi da se ruka prazna vrati,

ko prosjak tužan zalud prag obiđem; za five Što ne htjeh prodati i dati

ti bi da kiša krvava naiđe.

Pa kad mi muđe sofru neveselu ja pjan sam enjeva što ı stee pada jer vidim: dižu zastavu tu bjelu,

jer viđim: zmija šarka ije blokada ~. Al stojim... Mir je moj u mome djelu, ono — &va 6ila, ono — bol, i nada!

PROKLETI

Zašto da se ćuti, đa se tthaje

kod života, u prču života?

Kad znaš — mržnja tučan oblak va Je,

kad znaš — nije za nas jauk altota!

Zašto da se da neba ne sune gromkom riječju laž što crnu skida kad &u ruke ljutih rana pune,

kad kod drugog nije kapi stida?

O prokleti mrakom prakletoga tkanje gorko, oh, te tuge erme 6vijetlo ovo što bi da utme!

e uznhijet ranom ramjemoga: polja mlado đa nam zatopole blagim mirom da smirimo bole!

DOZIV ZORE

Da li će Brce razgorjeti zorom

za novi šumor u osmjehu oka? Vrisnuće vruci martem razvigorom, zahujat šum» gusta i duboka,

ri TITO

Krenućče sve pod pretom i migom našim — mw kala grad se bijel dići. O, mi što bjesmo već dugo pođ igom jesenja poznog — u 8ja| ćemo stići!

I kad se, Jednom, zanjihale budu palate-jedra talaalma rijel:a blisnuće jutra | noći u čudu:

kako nam želja ta ne bi daleka i kako mrah se stiske, sam, na sprudđu kad zo: dozva zov | 50! čovjelkal,

I MORA DOĆI

I mora doći praznik nelzmjerni

da stisne šaku razdraTanog znahnca, gorčinu bola da smjehom premjeri, svu dušu čistu, prkos »odrpahca«, ·

Po meni zalud prosu daždu mnogu — Bive će vode u bezdam proteći. Jer ja ne mogu i nikad ne mogu za tutanj pusti uz rudu prileći!

Proljeće mlaza... Evo mlaz začinja zelen i zelen — mezgrom briždi kora i titra zlato, midi preko brinja.

Živote, šikmi! Šikmi zoro skora da kraj ie mraka nemirna i #inja jer proći mora ova »orka moral.

DA SHVATIS

Da shvatiš: nikad, nikad pati čelom, pa nek sam mržmje divlje svio metu! Ja ruku .lam drugu mome bijelom

oblaku — da kaže šta nosim d6vijetu.

Jer nije strah ni groma ni šušnja, ne trepće oko na rik i pucnjavu. Kažem: 1 za vas to je krv, i kušnja, i za vaš gazim tu dušu varavu!

Jesam li prvi — dobro je, za ledom zemlja mek ova topla zajezeri, da riječ krene, ko mnome, susjeđomi

Jer mora doći praznik našoj vjeri

i mir bezmjerni tihom ercu čednom

što usta. — odbi glib taj pravovjerni... Dušan KOSTIGO

KNJIŽEVNE VEĆERI KLUBA RUMUNSKIH KNJIŽEVNIKA U VRŠCU

Klub rumunskih književnika i publicista u Vršcu organizovao je u čast izbora za Narodnu skupštinu FNRJ književne večeri mladih rumunskih pisaca u selima u kojima žive pripad__nici "rumunske. nacionalne. manjine. . Pored toga, pozorišna grupa rumuhnskog kulturnog društva će ha gostovanju u rumunskim selima izvesti komad »Jedna burna noć« od rumur– skog pisca Karadjalea i komad »Školski nadzornik« od Branislava Nušića. Grupa je već održala svoju prvu pretstavu u rumunskom seli Margiti,

KLUB MP.ADIVNH PISACA U BITOLJU

Na inicijativu Gradskog komiteta Narodne omladine formi-an je u Bitolju Klub mladih pisaca. Klub odr-

žavn dva puta mesečno sastanke na

kojima mlađi pisci Pitolja diskutuju o svojim rađovima.

(A. P.)

Zora Petrović: Crtež

Povodom tristogodišnjice smrti

· RENE DEKART.

i

Na drugoj, razvojnoj liniji ljudske filozofske naučne misli malo je takvih zaokreta i uspona, kao što je onaj, koji je vezan za ime Rene Dekarlia, Ovaj veliki francuski filozof i naučnik XVII veka, »sjajan dijalektičar« kako se jednom Engels o njemu izrazio, postavio je evojim delom osnove modernih prirodnih nauka, koje su u to doba bile u samom začetku i izgradio revolucionarni materijalistički pogled na svet mlade buržoazije, koja se već spremala na juriš protfv slarog feudalnog porebka. Treba međutim, odmah istaći da je u Dekartovom s8istemu postojala i negativna, nažadna strana, ona protiv koje su francuski materijalisti XVIII veka morali da Vode ogorčenu borbu, i po kojoj bi, samoj po sebi, Dekart davno već bio zaboravljen,

Karakteristično je uopšte za čitavu doma"ksisticku flozofiju da ni nmajbolji mjeni pretstavnici hisu lzbegli

Uupne protivrečnosii u svojim Sdiste= mima. Uporedo sa bitno novim ele mentima dijaleklike i maherijal.zma, koji pretastavljaju dragocem doprinos ražvoju ljudsko saznanja, koji čine ono Što je revoluc:onarno, razvo)no,šlo je i danas živo, olkrivamuo uvoek u vet ćoj il} manjoj meri ı elemente idealištičke mistike | moetafižzičkou dogštatizma, Prvi su uslovljeni rev0lućlonar· nošću klase kojoj filozof pr.pada, njenom povezanozču sa Šif.m društvenim siolevima, njenom težnjomi Ga što dublje otkriva gaRkoWitosti prifode +— dn bi mogla dalje da razvije proizvodne snage, Drugima je izvor u klasnoj O graničenosti, eksploatatorakom karak teru avake hupredme klase do proletarijata, najzad u neračvijehoBti pri“ rodnih nauka, u ograhičenosti znanja pojedinaca | epohe. :

Da bi #6 Dekartu prišlo istoriski & to Je osnovni uslov da bi se pravilno shvatila njegova veličina, troba poći od topa da Je on bio izraziti pretstavnik buržoazije ı manufakturnom periodu njenog razvoja, kad ona nije još imala dovoljno snaga za otvorenu

revolucionarnu borbu, (proći će još vek i po dok ona ne bude pošla na barikađe), Otud njen konipromis sa crkvom i apsolutnom monarhijom i sva ona dvoličnost koja je težak pečat udarila na Dekartovu misao. S druge strane, u gnoseološkom pogledu, treba uzeti u obzir da Dekart stoji Još na samom pragu srednjovekovne ·tmine, da sho-

lastika još ćaruje (ma da su joj od.

strane Kopernika i Gay.eja već zadati prvi teški udarci), da lomače još plamte širom Mvrope, da nijedna prirodna nauka, čak ni mehanika nije još ,iostavljena, da je celokupno znanje epohe u kojoj je Dekart živeo, bilo tako bedno, da je on izgradnju BVOg filogolskog sistemn morao započeti sveopštom sumnjom.

Buržoaski istoričari filozofije, koji su Dekarta proglasili ocem novije filozofije, Vide svu njegovu veličinu u njegovoj metafizići i idealizmu, baš u onom Što je prolazno, ograničeho, nazadno. u Doekamtovoj filozofskoj misli i Što će kashije, u perjiođu delhadehcije buržoazije khao klase mnogim buržoaskim filozofima bDiti polazna iačkha za razvijanje razn!h intuicionističkih, racienalističkih, egaistencijali• st:člkih i drugih reakcionarnih i mrač« njačkih sistema, koji su prekinuli dva ku vozu sa 8tVarnošću,

Našubptot tome ogroman značaj Rene Ueknuita ž#a razvoj ljudske misli vi: dimo mi u njegovom zdravom bpošltivnom taclonaližmu, kojim še sup}ot: stavio srednjovekovnoj feudalnoj sho. last!edi, u onom sbovitiynobh žemaljskom sud:ržajue njegove midtafižihka (Matks--njgels, Dela na ruskom toln I 8U'. 409) koji je 2hačio hfupan kotak u šBonhnjJu materije | njenih dijalektičnih žakonitosti i koji Je bio jedan od binih izžVofa 28 Čltav dalji razvoj filožoflje, ('Spinoze, francuskih materijališla XVIII veka itd.,),

TI

Doekari ae rodio 1596 godine u gradiću La Haye u severnoj Prancusškoj, Njegovi preci su bili ljud, slobodne profesije, trgovci, lekari, dakle pripa-

Prosla! }ajud i „todlodi“i Narodno pozorište u Beogradu imvelo je u svojoj jubilarmoj dekadđi i premijeru tragedije »Stavoje Gdavaš« od Đure Jekšića.

Preko protagonista wevaje tragedije, pre svega preko Stanoja i Spas hije, Jalkšić 6e izrazio poetshi u duhu svojih romantičarskih Mmastrojenja i zanosa. On jr. ustvari, u Mlanoju Glavašu« opevao 4 re velike romantične osobine svojih jumska, silnmu i nelzrecivo žarku ljubav dvoje mla ih i nepokolebljivo rodol}ublje jednog od vođe na= rodnog otpora pred neprijateljem, 'Pime je on i u pozorišnom deju ostvario dve glavme osobine. avoje lirike, I nije ih ostvario lošije ni neuverljivije nego u svojoj uzbudljivoj i neposredno izraženoj lirskoj poeziji.

Otuda gledalac Jahš!ćeve trajeđije na našoj pozornici doživljava emažnu impresiju Jakšićeve ubedjjive wilovite lirike, zano&# njem i njenu romantičsrsku toplinu | potresnost. Otuda u pretstavi »Stanoja Glavaša« imamo nepre= kidni tok lirskog elementa koji 8#e preliva i plavi iz kalupa koje je pesniku nametnuo oblik dećamskog dela.

»Stanoje Glavaš« ino snažni israa Jekšićeve lirike i na pozomici ima svoju snagu, 6vol značaj i vređdmosšt. Jedna od najglavnijih vrednosti veli= kog pesnike, njegova sthažna poezija, sadržama je u ovom dramskom delu, koje je time obilato obogaćemo. Da je

samo u tome vrednost »Stanoja Gla--

vaša« i onda bi bilo ne samo opravdano, no i potrebno takvo dragoceno pozorišno delo našeg kulturnog nasleđa ponov?) imeti na pozornicu.

Još je ranije isticano da je romantik Đura Jakšić u mnogim svojim delima dao i uverljivo naslikane likove i realističke scene. Sa osnovnim rOmantičnim „shvatomjem lične slobode čoveka, nacionalne &lobode i slobode socijalne, Jakšić je upravo radi što Uverljivijeg izraza 8vojih shvatanja intuitivno prilazio u. svojim romantičnim delima realističkom načinu obra= de. Njegova tragedija »Stanoje Glavaš« takođe ima u znafnoj meri takvih osobina,

Opisujući u svome delu Turike-osva= jače, Jakšić ih je naortao vrlo oštrim realističkim potezima. Naročito je to učinio #ša Turcima — udvoricama, onima koji uz ulagivamje moćmim glavešinama turske okupatorske vlasti, i ponizne servilnošti, istovrememo polkaguju krvoločnu memilosrdmu pljačka= čku prirođu ljudi kojima je zločin i nasilje jedini oblik vladanja 1 sprovo= đenja vlasti. Jakšić je u opisima Turaka išao daleko u prikazivanju pojedinih njihovih ljudskih izopačemih ogobina, prikazujući kako su našilje i teror posunovratili u njima ljudski lik. Idući dosledno u prikazivanju 'Turaka-izelica putem resligstičkih šsredgstava, Jalšiv je napuštao i štih i prihva~

tio se proznog govora kako bi što vernije prikazao moralnu mjakost i bedu'

'Turakča-udvorica, hnasilnika i slugu.

Na taj način Jakšić je dao i opštu sliku turske vladavine u okupiranoj Srbiji uverljivo, prirodno, realistički, bez obzira što su osnovne postavke tragedij» bile romantične,

Realistički je naslikao pesnik u Ja nji-skeledžiji i ljude kojima je u najtežim damima narodne nesreće atalo samo do sapstvenih simih interesa, prikazujući sitnog šićardžiju koji ne zna Za pomog i narodnost, već koji &e prodaje za male pare, služeći najljućim neprijateljima svoga maroda spokojno i bez trunke griže savesti, Jalkšić je oštrom realističkom satirom iši-

dali su buržoaziji. Još kao dečak &lupio je u jezuitski koledž — »Colčge de la Flčche« gde je odlično naučio latinski i upoznao se da filozofijom i matematikom, Nežađdovoljan sholastičkim karakterom nastave, DeRart u šesnaestoj godini napušta koledž, odlazi: u Pariz gde Se meko vreme bavi pravom i ahstomijom, hajzad željan neposrednor Životnog iskustva siupa u vojšku 1517 godine kao najamnil. Učestvovao je u tridđesetogodišnjem ratu u službi bavarskog hercoga, putovao je po Nemačkoj, Italiji, Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj i »proučavao veljku knjigu sveta« — kako je sam rekao. Iako zauzet vojničkim pozivom Doekart se bavi naukom i filozofizom i

Rene Đekart

već 1618 godine u Holandiji izdaju svoje prvo delo »Compendium mugicae«, Već u tom periodu on je smatrao da je zadatak filosofije da se bori proliv predrasuda i da Je zato potrebna sBolidnija naučna. metoda, .

Posle avojih devetogodišnjih butovanja Dekart Be vrafio u Praneuasku i boravio nekog vreme u Parizu, Među tim u Prancuškoj su Uslovi za nesmvatan naučni rad bili teški, BuržoazijB je naglo jačala kao klasa, razvijala se manufaktuha i trgovina, bila je u jeku prvobitna akumulacija, | Međutim Francuska tog vremena još uvek je tipična seljačka zemlja, — devet do» setina njenoM dtanovničtva živi ha #86lu, okovamo feudalnim obavezbma, Buržonnlja —- još preslaba da olvoreno pođe na odvajanje VluBti — prihvata Jedino moguću faktiku u borbi 8 plemstvom za nesmetan razvoj proizvodnje i trgovine, za polikičku centralizaciju

pozorišta u Beogradu

bao bedi oportunizam takvih elugu neprijatelja | zauzec neumoljiv stav prema njima.

Realizam je dđominanina crta tragediji i u prikazima ličnosti mekih od seljaka, ljudi iz naroda. On daje divmu, jednostavnu, no besednički uzvišenu narodnu frazu seljaku Gružaninu koji donosi Stano'u poruke hadžiProdsnma i koji istovremeno mirmim, jednostavnim hačino:n kazuje nmekoliko znašajnih narodnih misli o borbi za slobodu | + ceni slobode. Ovde je realizam sredstvo za prikaz narodne duhovne snage. Isto tako realistički prosto | upečatljivo prikazan je i Porfirije. Janim sluga. zdravi čovek iz natoda. Uproštenim realističkim sredstvima, bez romantičarske patelike date su i ličmosti hajduka Vuka, zatim seljaka koji u posledmjoj slici donosi Stanoju poruke,

No, kroz celog »Stanoja „Glavaša« ispoljeng je Jakšićeva težnja »da se na reslistički način pretstavi slika narodnog ustanka« (Gligorić), Niz reajietičkih detalja ukazuje na to skoro opipljiva; međutim, i pored romantičarskog idealisanja o narodnoj borbi, Pklop pokretanja „mnarodmog ustanka, kako ga je dao Jakdić u tragediji, širenje ustanka hroz narod, njegov razmah | ragplamgsavanje, njegava sveopštošt i jedinstvenost u narodnim masama, dati su realistiški i po načinu i po shvatanju karaktera opšte narodne revolucije proti ugnjetača.

Ceo tok radnje vodi krajnjem c;lju — opštem narodnom ustanku. Tako da završna apoteoza, koja ima dve visoke tačke, Stanojevu junačku smrt u zapaljenoj kolibi, i — na kraju — stvar= nu sliku dizanje masa na oružje, ne deluju romantično, već kao logični završefak cele osnovne niti tragedije a junaku koji je bez straha položio život, za narodnu slobodu, koja se diže i rađa i iz njegove prolivene krvi,

Treba li naročito naglašavati da je ova Jdakšićevo delo neobično blisko danas našem čoveku i da mu je ono u polipunorti razumljivo i jasno, Jakšić je u »Stanoju Glavašu« pesnički uobličio i podvukao glavne osnovne ideje koje su vekavima činile okosnicu Života i borbe našeg naroda. A to je nikada i ni pod kakvim uslovima ne ustupati meprijatelju, ne pokoravati 8e, ne magađati se, već se boriti bez obzira na uslove i mogućnost borbe. U »Stanoju Glavašu« Đura Jakšić je uzdigaa zastavu našeg meustrašivog narodnog slobodarstva. Ljubav prema slobodi i beskompramisnma borba za slobodu! Bez ijedne trunke sumnje u ideju slobode narođa, ' narod i u njegovu borbu za slobodu, Jakšić je tu ideju ovaplotio u glavnom junaku tragedije, u Stanoju Glavašu, koji gvakim svojim postupkom, rečju i mišlju de= la samo za jedan jedini, večni i glav-~

ni cilj svoga života: slobodu naroda!”

Jalkšićeva tragedija ni posle sedamdeset, i više godina ne deluje damas zastarelo, već, šta v:3:, izlazi podmla= đena i osvežena "dom narodnom iBtinom | stvarmošću. Romantični za= nos pofriotskog narodmog pesnika dobija sašvim jasan, realan mwupečalljiv vid, Ona što je Jakšić prikazao u »Sta– noju Glavašu« prihvatliivo je potpuno danas našem čoveku kao činjenica koja je dobila puno opravdanje krož na= šu narodnu istoriju 1 kroz naš savtemeni život, i tim veću i sigumiju vrednost.

Starinski dramwsiri aklop ove tragedije, njena naivna scemašlka &redstva, deset slika pisanih u stihovima, uvek u podipnutom tonu, u pateticći raznih de~

i stvaranje nacije. Ona prisvaj„ da bDude glavni oslonac apsoluthe Yaonar– hije s kojom će se vek i bo kasnije u svojoj Velikoj revoluciji krvavo razračunati, Taj kormupromis doneo je buržoaziji nesmetano bogaćenje zahvaijujući merkantilistiČkoj,ekonomsitoj politici Silija, Mazarena, HRušeljea i Kolbora, zahvaljući kolonijalnoj ekspanziji ı takvoj kouonijalnoj eksplaataciji da su — kako kaže Marks — »veliki imeci nicali kao pečurke za jedan dan«. S druge straiie, ova) kompron1s uslovio je dvoličnjaštvo franćuse buržoazije XVII veka i u teoriji i u praksi, Buržoazija svoju revolucionarnost nije smela da izrazi otvoreno u jdeologiji. DominirajJuća ideologija u državi bio je katolicizam ,a celokupni ideoioški Život u zemunji bio Je u Trukama svemoćnog jezultskog reda. Cen\iralizovanoj državi bila je potrebna jedna vera, zato je proleštantizam uništavan, 8vako slobodoumije prožgonjeno Je kao jeretizam. Butržoaska kritika starog porekka morala je da bude zaodevena u relig:oznu formu jansenizma — jedne opozicione %aloličke struje, koja je udarala bo razuzdanom životu dyruštvemih vrhova i propovedala moralnu &\rO404% Kako su prolazili u lo doba u j'rancuskoj slobodni mislioci „koji su smelo | 0Oivoreno istupali sa svojim revolucionarmim shvatanjima, najbolje pokazuje sudbina Lučila Vaninija, vatrenog borca protiv ieudalnog mtracujaštva i sholastike, koga je 1619 godine inkvi· zicija živog Sspajila u 'Puluzi,

Zbog ovakvih prilika Bason Svoje delo »Prirodha filožolija bptotlv Afi stolela« iždaje izvan „rancuske, Ga sendj Živi Vah Fratećuske, piše dela u kojinia pobija Sholašlički izvikvpere• nog AICO{E{a i organižuje Javhe baš prave koje,se zabranjuju. lel.ar', + i se — kako sam kaže — čitav svoj život držao parole »Uubro pož,ve omaj, ko se dobro sakria, nije želeo ništa da kaže u takvim uslovima i vec 1028 otišao je da stalno živi u Holandiji. Tamo je ostao čilavih dvadeset godina. Holandija je bila u to vreme najnapi'ednija zemlja u Wvropi, jer je u njoj ižvršena prva uspešna buržoasita revolucija, Uslovi za naučah rad bili su u to vreme u Holandiji teiativmo povoljniji nedo u ma kojoj drugoj &vropskoj zemlji, zato je ona bila pravo utočište naprednih mislilaca, koji su morali da beže od progona feudalne

weteraca i jarnba, uvek istim Jakdićevim rečnikom 1 slikovitošću, &a čestim verbalističkim obriima i uđaljivanjem od glavne radnje, neoešto sklopljena i vođena fabula i zaplet ipak ne deluju zastarelo niti deplasirano, Jakšićev pesnički dar, udružen s njegovom grčevitom dramskom rečitošću. prevazilazi okvire koje im je mogla postaviti neveštiha ili nedovoljno poznavanje pozorišnih elemenata. Često jedbom rečenicom, divnom pesničkom slfkom ili potresnim dijalogom ili monolopgom Jakšić je rekao i čisto dramski čak tako mnogo da ma trenutak '\otseti na najveće što je u tom dormemu dato.

Pozitivne i negatim osobine Jakšićeve tisgedije stavljaju reditelja pred vrlo težak zadata .

Naše savrememo pozorište je realističko, I naš radni čovek s pravom žahteva u uašem teatr. realističko pozorište, Kako onda prikazivati na našoj pozornici romantičnu tregediju u stihovima? takav način da se wve tipične osobine pesnika i dela nužno sačuvaju i mne menjaju? Za takav posac pretpostavljalo bi se veliko pozorišno, scensko iskustvo, veština i snalažljivost kako bi se data sredstva spretno upotrebila. Redilelju Milanu Đokoviću, direktoru Drame, bil.. je to, međutim, prva samostalna režija.

Đoković se prema delu odnosjo 58 dužnim respektom. On je u svojoj režiji sledio delo. Naime, on je rešio da romantičnu tragediju Đure Jakšića treba igrati dosledno delu i vremenu u kome je napisana i postavljena na pozomici. Što bi značilo, da je treba igrati na onakav način kako su takve romantične drame, pa | »Stanoje GJsvaš«, igrane na našoj pozornici sedamdesetih zodina prošloga veka. Što će reći — ijgrati je romantično,.sa isticanjem njene patriotske i slobodarske note kroz snažnu ličnost glavnog junaka koji nosi borbu i tragediju. To je što se tiče njenog osnovnog unu-– tarnjeg duha. Što se tiče spoljnih sred= stava, koja su u ovom slučaju isto tako važna, reditelj je takođe pošao ža starim uzorom. On je tragediju obradio romantično i u spoljnom obliku, po onim romantičnim merilima kako se nekad cenila romantična tragedija u nas, To praktično mači, sa patetičnim i strašnim recitovanjem stihova, sa velikim scenskim gestom u romantičnom dekoru i kostimeriji,

Đoković se i kao direktor teksta držao vrlo uzdržano. Uloliko je — zbog zahteva savremene bine — morao da traži poneki izlaz u skraćivanju teksta, on se uglavnom držao principa da neznatnim brisanjem nepotrebnog verbilizma u dijalozima i monolizima, čime obiluje Jakšićev tekst, oživi tok radnje, On uopšte nije ulazio smelo u rukovanje tekstom | scensko-tehničkim materijalom koji mu je davalo Jakšićevo delo. Njegova glavna nastojanja u pogledu redakcije teksta išla su na to de izvuče neloliko akcenata koji 8u mu se čimili prvenstveno va– žni i od kojih se nadao da dobije savromenija scensha rešenja. To je, pre 8vega, bilo suzb.janje neobuzdane pohotnošti Sulejmnn-psšine kao osnovnog pokreta njegovih odluka, S dru ge strame, pokušaj da se kroz tekst ipdigne opšta ideja komada — veliha patriotska misao — iznad lične trabedije glavnog junaka, a lični momenat, koji je kod Jakšića tako silan, dobije pođobniju formu.

Kad je nailazio na, možda, najteži problem ramantične fragedije, na reBlističke scene, Đoković je takođe pcdlegao tekstu, režirajući te &ceme doadkandionvibakapajiuaihiibv reakcije. Najbolji univerziteti bili su u Holandiji, sve slobodoumnije knjige iz čitave Evrope štampane su u Holandiji. Tu piše Dekart glavna svoja dela, najpre »Pravila za upravljanje razumom« u kome se bavi pitnnjima Daučne metode, a uskoro zat:r »Traktat o svetu«, u kome zasniva svoj kosmološki sistem potpuno materijalistički, Međutim pošto je čuo ža o9adu Galileja odustaje od štampania ovog dela. Nešto kasnije, 1637 izdaje anonimno »Dioptriku, meteore i geometr!ju« u jednoj Mhnjizi, zajedno sa svojom čuvenom »Raspravom o mefodi« koja Je bila zamišljena samo kao uvod, ali je nadživela skoro sva Dekartova dela, »Metafizička razmišljanja« objavlicna su 1641 a 1644 »Princip;i filozofije«, u kojima Dekari razvija svoje postavke iz »Traktata o avefu«, To Je najanačajnije njegovo delo, jer e u njemu izloženo novo revolucionarno materijnlističko shvatanje sveta, hojs je buržoaskoj misli izvojevalo nezavisnost od feudalne ideologije, Tu je uglavnom razrađena njegova fizika, koju su nasuprot metafizici visoko cenili klasici marksizma-lenjinizma. ako je, naprimer Engelga u »Dijalektici prirode« pisao: »Neuništivost kretanja nalazi se već u Dekartovom stavu da se u vasiogni stalmo održava jedna ista količinh kretanja, Prirodnjaci govoreći O »neuništivosti sile« izražavaju ovu misao na mesavršen nuačin.. Dakle i u ovom slučaju pritodnjak je posle dvesta godina potvrdio gledište filozofa«. (»Dijalektika brirode«, M. E. Dela, knjiga II str, 165),

BbBŠ i Vezi s ovim đelom tijbolje se

· otkriva NP karakteristična protivi

rečnost hod DaehaPtai — čoveka | mi slioca. S jedne šltane of je bobać Mo)ji nesumfhjivo Mhida lance, koji okivaju čovečje Biznanje, koji pravi džinovsicu brešu u starom, Bholastičko-teološkorai

pogledu ha BVOT, koji hrči nove pute.

ve | otvara nove Vidike. Međutim on to čini na krajnje obazsriv i dvolič: njački način, što je uopšte bitna crta

· bufžoaske klase u ovom periodu. 'La*

ko naprime?, u »Princlpima« on se O pravdava da je bog nesumhjivo stvorio svet u jednom zarhahu onakav kakav je oh 8Rda, a đa ovo Što on iz laže nije ništa drugo do preipoštavkn koja zadovoljava radoznalost našeg duha. Dalje, Dekart je smatrao da je materija beskonačna, i da prema tome

Kako ostvariti sve to ma.

sledno realigtiMki, kao to je to u ro mahntičnim delovima ćinio u dosledno romantičnom duhu, LOME iko sme dobili pretsetavu koja je po duhu pretežno oživela na pozorni= ci jednu od starih "umantičnih pret-. slava našug repertoara, sa svajatvenim vrednostima i palinom starine. Redi-. telj je inlerpretaciji stihovanog teksta dao izvestan savremeniji, logičniji smisao, puanečći donekle matetiku izveš8snom; sadrž jnošću, vezu? ući stari romantični gluroački gest sa logičnijim mizanscenom. e

Na taj način Đoković ;„ u nehku ruku i tako „amišljenu obnovljenu romaniičnu tragediju dao po?orišno savremonjje, li ie u isti mah potenci= ra. dvojnost režije koju je u to već vukjo samo delo. Naime, režirajući oštro razdvojeno romamtične scene od realističkih, režija je dvojnost pretstave poiemcirzla do te mere, da se inao utisak kao da se na pozornici odvijaju dve različite pretstave koje jednn sa drunom jinaju nesigurne veze, Na pozainici je prikazivan ·'ag realistički, čas romantični teatar, bez osećanja spoja ili preliva koji bi jedan način treliranja scene ulivali u drugi i ni» velisali ih u jedan, jedinstven i zajednički, 8 druge strane, upravo pos8avremenjivanje romantičnih epoljnih sredstava, kao što je patetična recćitacija, data sa izvesnom većom logično Šću nego što je patetično recitovanje nekad imalo, ili pokretanje praznog romantičnog gesta na logičniji mizanšcen, davalj su toj dvojnosti još jaču podvučenost, ili stvarali nove dvojnosti, Izgledalo je kao da u jednom ili drugom smislu nešto nije dovršeno.

Reditelj je morao svojoj režiji da se kreće smelije i u pogledu svojih osnovnih zamisli, ji u interpretaciji de= ld, i u upotrebi teksta, Najviše bi mu pomoglo da je dramaturški tekstom rukovao mnogo slobodnije, Spretnija upolreba teksta, nova obrada scena pa i ćituvih slika na osnovu datog teksta, možda spajanje slika, ili pak drugi dreamsturški poslovi JLavljeni smelo i inventivno, dali bi ami bo sebi zbivanju na pozornici mnogo veću živost i dinamiku. Pažljiva preinaka kompozicije komada prilagođena savyemenim scenskim zahtevima ne bi naškodila drami kao autentičnom delu, već bi ga mogla načiniti Jednostavnjjim i pristupačnijim i za rad na sceni i za gledni:šte, No, Đokovićeva režija morala bi đobili u sadržaju da je prvenstveno bila amelija u pogledu osnovnih zamisli u interpretaciji dela. Za diskusiju je da lj je trebalo Stanoja Glavaša postavljaji uopšte romantično. Vrlo je zanim= ljivo pitanje kakav bi bio umetnički domet ove pretstave da je delo u ćelini intempretirano realistički i po spoljnoj i po unutrašnioj režiji. aZr je neaphodno bilo vraćati našu scenu u romantiku po načinu prikaza? Upravo činjenica da je pesnik naglasio tragediju glavnog junal:a, trebalo je da smeli reditelja da rešava i njegovu tragediju, psihološki i realistički. Nije sigurno da pesnički materijal dela mora da propadne u realističkom pozovišmom prikszu, Može biti da bi oh, upravo, imno da dobije. Zar nisu po jedine realislične scene dela jako naglošavale potrebu takvog, realističkog obrađivanja celog komada? Zar nisu upučjvale smažno na to opšte realističke osobine ovog dela?

Da i ne povorima o tome kako je realistički način tražila obrada spoljne režije, T.ogičan ps:holaški govor sti=

(Nastavak na četvrtoj strani)

ima beskonačno mnogo svetova. Me“ đutim on je dobro pamtio da je ĐOr“ dano Bruno 44 godine pre toga bio živ spaljen na lomači baš zbog toga što se usudio da izrekne ovaku jeretičku misao, Zato je Dekart prohtašao ovakvu formulu: Svet je ottikav kako ga shvata čovek -- beskonačan, odnosno bolje reči neodređen, dok za boga on nikako nije beskonačun Jer to svojstvo pripada jedino bogu, Tipičan je takođe i pokušaj kompromisnop rešenja su• protnosti Plojomejeve i Kopernikove hipoteze, Zemlja še i kreće oko sunca i ne kreće, Ona se nalazi u jednom vihoru u kome miruje, ali se taj vihor kreće oko sunca.

Kroz čitav svoj život Dekart je balansirao između dveju suprotnosti neizmitljivih u ono vreme — da kaže ishinu koje je bio svestan, ali i da izbepne progone, da ostane u dobrim odnosima 8 crkvom i da postigne da se hjegova. hauka predaje na univerzitetima. Sam Je govorio da je nd scenu šlupio s maskom. Francuski bpro-, svetilel]j D'Alamber kaže u EBnciklop8d!iji da se Dekart rukovodio principom: dobro živeti sa boMom, sa SVOjm bližnjim, i da je govorio »da biti miran uloliko bude imao Rim i Sofbonu na svojoj strani. (RHhćiklopedie, tom II Str, 099),

Međutim i poređ sve obazrivošti 4 laviranja Dekart nije mogao da izbeg“ ne otvorenu borbu. U Holandiji su ga napadali protestanti da je papista i ješuita, u Francuskoj jezuiti da je hu“, genot. I jedni i drugi opluživali su Ba za bogohuljehje. Holandski ministar Vogči jzjednačavao Ba je sa Vaninijem. i tvbdid da DekaPtova filozofija pret stavlia opoaMhost za teologiju. \

Dokart je odlučno odgovarao ma sve ove nuprde i pamfletima đokaživao ispbavfist SVORa stanovištva, Ovi napadi mnogo sšu dobrineli popularižać njegove misli. Kako piše jedan od nje govih bioprafa -- Adam »Dekartova filozofija dobila je skoro oreol mučeništva«, a sam Dekart je postao »šam“ pion filozofije i nauke t}. razuma pto-, tiv, uporne i tvrdđdoglave teorije» A“, dam, La vie et Les oevres« Descartee str, 343), i

U Ulrehtu 1643 godine i u Lajdenu. 1647 bilo je zabranjeno propovedanje kartezijanstva a njegova dela osuđena na spaljivanje kao jeretička, Dekart

(Nastavak na četvrtoj stnani)

“

iu Boa

PROLECE 2

“a, a" la "ly 2 2 4.

EC i

e esad

."