Književne novine
OD A pri: a a \r- (i:
ZOTE n taa)
0 u muzici: | __Vyvaćem 6e evo na temu »hlađan rate, (Pa OVOG OU ONE još nekada, što će _ zavisiti od potrebe i od interven-
cije mojih sd9remenika, Savremenik! | _koja šložena i potresna stvar u čovečjem životu, Savremenik, to je ne-
| ___jad i mora u mome životu, Ima, na ___primer, onaj retko dragi Jehudi Me___nuhin i njegova violina, radost moja velika što ga ima na svetu, i što eam mu i ja eavremenik, Idem, sama, ne| kom mirmom ulicom Beograda, i setim
___6e Menuhina i pričuje mi še &virka, i
___Stekla sam dosada neznanoga šavre| menika; javio se glasom na talasima | __ krz Rađio-Varšava. Po dužnosti, valj7 da, da u taj dan i čas naruži moju' zemlju, a mene izabere za provodnika i Š oličenje te poruge. Kaže da sam napisala u novinama članak taj i taj, da u članku ima fašizma i cinizma, i đa to dobro kolira u mojoj zemlji. A ja nisam saradnik nijednih političkih. novina, i nikada ne pišem članak, nego, 3 o sili diktata iz sebe, pišem uvek nešto što je ili manje ili više od članka, Onaj ošuđeni napis moj štampan je u čisto književnom časopisu, i bio je, po aparatu i stilu, više nego članak, jer :: ga je pisao pravi i čist literat, još i je literat koji naginje sumornim reflekfa sijama, od čega se politika uvek'đdisociira, U dugome &vome životu imala |- sam samo malo vedrih savremenih do| gađanja, i dosta malo savremenika koji bi me negđe u pustoj ulici, nagnali da 'zatreperim od radosti i zahvalnosti, i svalim kapu & glave gestom zanoša i ponosa. Eto ni moj novi, sada znani Bavremenik nije krenuo u meni nj radost ni ponos: nmapisao je samo članak, (fašizam, cinizam. kotira — koja članačka „prosečnost!) nije uspeo da pri svome poslu utera centar &misla pravo u &6redinu, . Kako, o čemu da porazgovaram pred svojim novim savremenikom? Ne samo da nisam pisac političkih članaka po novinama, nego nisam nikađa zuba obelila kroz Radio-Beograd. Književnik, i samo to. Moj noviji savremenik međutim, iz tuđe zemljie — meni uostalom “rage Poljske, sa kojom sam pomalo i rod — utisnuo me je u politiku, očigledno zato da bi zemlju moju — dakako meni još mnogo dražu od Poljske — da bi tu moju zemlju uvredio, udario. T još sve to na zajedničkom našem jeziku — mome i moga savremenika — i udarac možda i po zajedničkoj našoj zemlji Južnih Slovena? Za zemlju svoju, za jezik svoj, ja gotova sam da istupim, da pretrpim, da postradam, za nas koji smo ovde, to biva uvek samo u dobri čas. A inače, da capo! Kao što sam u pogrđenom svom malome ogledu govorila o nevolji sveta, o čovečanstvu kome se preti, o silama u čijim“se rukama vrti kao bagatela::sudbima škuli ture, jedinoga smisla: ljudskoga života — fako ću evo ponovo kazati dve tri reči ae opakom procesu · koji se zove hladan rat, i zove se tako sasvim precizno, jer ga vode ledene strasti mržnje, zloće, napadačke netrpeljivosti bešnje od besnoga risa... Da li nekima od mojih savremenika koji imaju preBtiž da stanu pred Radio-mikroTon i seku i ruže i pojedince i čitave zemlje, đa li im nekađa dođe na um ovo. Kako bi bilo kađa bi se u sveže prolećnje jutro, ili kroz tišinu noći, mesto glasa jednoga čoveka mogli čuti glašovi čovečanstva, koje, iskinjeno, plebiscitom složnim moli da &e preseče hlađan rat, Da hladan ne pređe u vreo, da &e ne počnu survavati građovi i ljudi u provalije kopna i mora — za što je nekađa trebala ili izuzetna poetska mašta, ili grozna neka akcija bogova ili džinova i demona, a sada treba samo jedan laboritoriski recept, i mala kutija sa po receptu spremljenim kapsulama. Da li se nekome mom Bavremeniku sa „prestižem da stame
O— IRaR-3, U RE abe e 10) 3 1 ROI
a Sys. VS CNR ko at) Mean Uıı i eć=2"""" 5 a i x ž- o + 7 + i
i 4 isidora SEKULIĆ: :
; 7 4. rrati se na početak, ] | | žamor od onog jezovitoga plebiscita,
da sreća, nekada ponos, ali nekada ·
___trgnem kapu s glnve, i trepti mi duz ___ Ša u poštovanju i ljubavi., Ovih dana: ·
· na obe strane:
[i
OBN:
a + TLA
7
pred mikrofon &veta, pričuje nekada, koji iz dana u dan traži da še oglasi, alj mu ne dadu glas — sile. Jedan moj
redak savremenik, jedan od najvan- .
rednijih lirskih pesnika danas širom
sveta, sa lepim imenom Hju Vistan.
Odn, čuje često onaj plebi&cit združe-
nih i istovetnih želja svih naroda, i
ovako je to na jednom meštu pome-
nuo: (ovd», po.sađržini tačno, po. for.
mi, po zvuku, naravno, nedocstignuto)
Pođ strahotom IO
Svi psi Evrope laju,
A narođi, čnja do mržnje Ži-"e, čekaju, traju,
Umna sramota ljudi
Reže u lik ranu duboku,
A jezera jada leže
Smrznuta u' svakom oku. :8
Dve sile ratuju hladno, a hladovina njihova, „fo, čuli ste, isišava iz ljudi energije, dostojanstvo.
Rade te dve sile, dva bloka, na dve strane, jedno isto, imaju slične metode, pređaju se istim iluzijama, a na isti način nemaju onu moć uviđaWvmosti koja, kao debeli'zid u gatu, može odjedared preseći zla nađiranja i navalu propasti, Genialni neki čovek, sa moralnom vokacijom, mogao bi razgolititi stanje, sredstva, svrhe sila, Svrha je 'jedinstvena svetska moć nađ poslednjom zemljom, nad poslednjim čovekom, A iluzija pri tome je: da čovek ili narod može biti srećan i veseo u samoći, koju neminovno nosi sobom apsolutna nadmoć. Svaka strast ljudska ima granica i utoljenja, ali 'eto strast za silom nema granice: do poslednjega ostrva u okeanu, do poslednjega čobanina u planini — sve pokoriti i podvesti pođ jedno, A ostvariti to, znači ući u samoću u kojoj će
proces sile moći još samo sebe da pod- .
jarmljuje, i najzad sila samu sebe da proždere. Dva tabora u ratu, dva tipa akcije razlikuju se samo po stepenu 'odmicanja od životnih normi, od morala, Taj stepen to je danas pitanje časti, razuma, čistoga pogleda u liniju, tanku i nemimu, koja još deli neki ređ od potpunog nereda, voljnć napore ođ haosa, ljudsko prebrinjavanje teškoća od zahuktanoga &uverenog raspi danja. Pitanje to, dakako, nije samo pitanje blokađe i bombi,.nego je i pitanje moralne „snage, koja jedino može u ljudskome društvu sve &avlad: ti, ave očistiti. Zato, o tome stepenu najpronikljivije sudi opet pesnik, poet mislilac. U drami svojoj Troilus i Kresiđa govori Šekspir izrekom ·o štepenu u životu i vlađanju ljudi; o kritičnoj tačci ređa, sa koje se uočava nered i njegove posledice, Ako se taj stepen. pređe... »nastaju rascepi i disonance; vođe izdižu svoja nedra visoko nad obale, i od čvrstoga kopna načine glib, snaga postaje vođ idiotstva; brutalni sin udara namrtvo oca...
1 sve-.se.:oOnđa uključi u silu,“ . . -.-,.
A 6ila u' volju, volja-u ametit,
A apetit, svešvetski kurjak/ ~ ~ ?
5 desna mu -i-Jeva -volja i sila, . -:
- "Upljačka neminovno .svesvetski plen, A najzad pojede i sama sebe, -
Sile hladnoga rata, bez vidljivih vojnika i znanih bojnih polja, sve više liče na mit o dva univerzalna kurjaka, koji će se ili uzajamno razderati, ili jedan zadaviti drugoga, i onda, u pustoši, sa bespredmetnom nadmoći, prožderati sama sebe.
Bura jednako tutnji, otrovne reči lete: kroz vazduh kao kuršumi, Hoće li se bura stišati, hoće li čovečanstvo ugledati dugu, koja je »sva lepota i mir«, Zar ne mogu oni iz laboratorijuma, velikoga kao ceo grad, bogatoga svakom retkom «materijom, oni koji prave Strašni sud u kapsulama i kutijicama, zar ti ne mogu napravjti dugu lepu, mimu, snažno razapetu od Istoka do Zapada? Ponekad, kađ mi skoči vera u savremenike, niko mi ne bi mogao ubiti nađu da neko od mojih savremenika pravi dugu. Žiri
na Sovjetski književnik Ilja Erenbui, : uputio ie književnicima zapadnih zeE malja otvoreno pismo u kojemu ih po-
___ ziva da še bore za mir. Engleski na|- · predni pisac Džon Pristli odgovarajući e otvorenim pismom Ilji Erenburgu u i časopisu »Nju sštejtsmen end nejšn«, kaže između ostalog: | »Ja volim evoju zemlju isto tako nee | _ Šno kao i vi 6voju, A to vredi spo| ____ menuti jer neki ruški pisci izgleda da ] _ ne mogu đa shvate da ta duboko uko-
· renjena ljubav prema svojoj šopstve____noj zemlji nije svojstvena samo Rusi| | ma, nego da postoji i kod drugih, |___ Posmatrajući druge zemlje i narode, _ ja 6a naročitom ljubavlju mislim na ; Bsiju i Ruse, I možda će vas začu| diti kad saznate da ovakav stav zau| __ zimaju &vi zapadnjaci hoji putuju, Kao ___ parod, nacija, bez obzira na politički ___ &istem, vi ste stvarno vrlo popularni, ___i mi 6&vi želimo đa vas bolje upozna” mo, Međutim, moram dodati da nam ___ vaša vlada otežava da to učinimo, što | mnam iz ličnog ićkuštva, a morao šam Ola po što puta čuti to od dobronamerhih | __ ljudi iz Zapadne Evrope koji žele da | ___ buđu vaši prijatelji.
| ____ Kada sam 1945 gođine bio u Moskvi, | __a jako mi je žao što ste tada bili ot| ___Butni te se stog. nismo sreli, ja sam ____apelovao na VOKS i pretstavnike va___ Šeg Udruženja književnika, tražeći bo___lji način rađa u pogledu delanja ino_ Wtranih pisaca i Sovjetskom Savezu. ___ Tađa šu me uveravali da će se obra„TROat jedan specijalni biro. Da li je
_ fako | učinjeno, a ako jeste. šta je taj
” biro poštigao od 1945 Modine? Sada vi u ovom ofvorenom pismu predlažete po mom mišljenju, vrlo razumno ne treba obraćati pažnju na socijalne, političke i estetske poglede. Nije, međutim, prošlo mnogo: vremena,
MPJ4AŽ a M,
a vi i vaše kolege podvrgli ste. pisce Zapađa stalnoj bujici pogrda, koje
Odgovor englesbog pisca Džona DPristlija Ilji Erenburgu
su, uzimajući u obzir sve, omaške u
prevodu, bile divlje i nepristojne, U.
oktobru, bili ste daleko kao Lama sa
Tibeta, grmeći &ša nepristupačnih vi- ~
sin:. protiv naše dekadencije. U aprilu, vi istupate i govorite nam da se ne držimo tako na razdđaljini, Šta to sve znači? Ovdašnji cinici nam kažu da vaši stavovi, koji še tako divlje menjaju, potpuno' aavi&»> od neposredne politike Politbiroa, . šta
Je ne znam to, pošto sam sasvim običan pisac, pa ipak uživam povlasticu da mogu pisati ono štc hoću, ne obzirući se na ministarstvo inostranih poslova, ministarstvo unutrašnjih poslova, obaveštajnu službu.«
»Kritikujete — kaže se zatim u pismi — kao što sam i ja spreman da činim, ono beskrajno štetno intrigiranje istrajno vođenje politike koje mora dovesti do propasti, ludilo ljudi koji su opijeni &vojom „moći, fanatične pokušaje 'đa se po svaku cenu nateraju druzi liudi da napuste sVoj način života i zamene ga vašim. To je dužnost pravog pisca koji u ovom, kao i svakom drugom veku, vidi da. je suviš: moći &koncentrisano u premalo ruku uvek bilo neprijatelj ljudskoj grećia«.
»I sadnju reč — kaže Pristli na kraju +— najjasniju i najpošteniju što mogu reći, Slažem se sa vama da SovJetski Savez ne želi rat i siguran sam da se vaš narođ — neka je blagosloven — zgraža pri pomisli na njega. Ali meni nije .nasno da li vaši rukovođioci stvarno žele ono što je nasuprot ratu — atvarni mir, svetsku zajiednicu maroda koji žive svojim sopstvenim životom. bez neprestanog me šania drugih naroda, sve otvoreno i prijateliski, uživajući plodove onoga fo pojedini mogu da doprinešu svei-koj etviliznejii, Tli u drueom >»M'Šaju,
F! (Nastavak na četvrtoj strani)
} |
Agnes Smedli, veliki socijalni reporter, umetnik i borac, O njoj i njenom delu pišao sam pre mnogo godina. Bilo je to u trenutku kada je uputila Džimu Henleu od Vanguar štampe i krugu svojih prijatelja u Evropi pismo tražeći podršku i pomoć, Pismo iz Šangaja, otposlano 19 decembra 1934, stiglo ie u naše ruke, preko San-Franciska i Njujorka, tek dva meseca kasnije. Agnes Smedli je pisala:
» „Pre nekoliko dana, upozorili su me prijatelii Kinezi, koji imaju dobrih veza ša Kuomintang=partijom: iz-
javili su mi da su izvesni krugovi Ku- · omintanga ozbiljno razmišljali o tome
da me uklone 8 puta... Takvim glaso-
Agnes Smedli
vima ne bih poklonila pažnje, da ne znam da je već mnogo prijatelja Kineza ubijeno po zvaničnom nalogu«,
Agnes Smedli opišuje mere zvanične fem koje su sledile tom upozorenju, Signal je dao japanski list »Niši-niši«, koji izlazi u Šangaju. Kineski uredj za štampu rađo &u sledili tom migu. Posle velikih kineskih novinarskih agentura, »Central China Daily News of Shangai« 'zvanični organ nankinške vlade, đoneo je 12 decembra 1934 jedan članak, iz koga navodimo:
».„Govori se, da ta žena organizuje jednu tajnu anti-imperijalističku ligu među Kinezima, Koreancima, Japancima, Anamitima, Malajcima i stanovnicima Filipina... Govori se da rađi u prisnoj vezi 6a jednom vođećom kineskom ženom, koja ima za životni cilj borbu protiv jedne izvesne zemlje«,
»Izvesna zemlja« je Japan, vodeća šena udova Sun-Jat-Sena, nepoznati inspirator kampanje protiv „Agnes Smedli japanska tajna služba u bratskoj zajednici sa britanskim Sekret Servisom i političkim odeljenjem Kuomintanga, Da te instance u svojim sredstvima nisu opterećene moralnim skrupulama, nije potrebno naročito dokazivati. Pa ipak, to je jedna nova nijdnsa u klevetanju &vetski poznate književnice Apneš Smedli, kada se proglašuje za špijuna a la Mata Hari, Četrnaestog decembra doneo je »Morning Post«, list Čang-Kaj-Šeka i zvanični organ šangajskih fašističkih bluešhirts (plavih košulja) sledeću vest:
» „Svetska poznata špijunka Agnes Smedli, koja je posle šangajskog rata 1932 (japanska invazija) ovde vrlo aktivno delovala nedavno se vratila sa ostrva Južnog: Mora u Šangaj. Šta radi ovde, u tajnu je zavijeno... Amerikanka po rođenju, ima francusko, nemačko i sovjetsko državljanstvo. Studirala je na Mičigan=univerzitetu... Govori deset jezika... i radi sa mnogo talenta i lepote... Poznavala je Lenjina.. priključila se indiskom revolucionarnom pokretu i najzad došla u zemlje Dalekog Istoka«
* • « :*
Agnes Smedlj piše otprilike: »Ne govorim deset jezika, nisam lepa, nisam „bila nikada na ostrvima Južnog Mora i nisam, nažalost, nikad videla Lenjina, Ne znam dali postoji neki Mičigan-univerzitet i nikad nisam or= ganizovala nikakvu anti-imperijalističku ligu, ma da ne bi bilo rđavo ra= diti na tome.
»Laži koje su Japanci potštakli a kineske vlasti širile ugrožavaju moj život, Kada bih kod nekog »pristojnog« suda mogla dići tužbu zbog klevete istina bi se dokazala. Ako optužim japanske listove, sudiće sud u Japanu. A tamo neću imati ni trunke izgleda; U Kini su sudovi uslužna oruđa u rukama moćnih političara i militarista, Tužba za klevetu bila bi beskorisna, 7
Protestovala sam kod američkog generalnog konzula u Šangaju' protiv zločinačk» fabrikacije tih laži, Otvoreno rečeno, ne očekujem mnogo sa tog mesta, Moja nada je da laži javno žigošem. Ako mi pritom možete pomoći, biću Vam zahvalna«,
Životni roman Agnes Smedli nosi naslov: »Sama«, Bolje reći, knjiga njenog života d. praga kroz godine patnje i borbe izvojevance svesti ne biti sama,
»..Mnoge žene umiru očajne u bolu razočarenja... Ja spadam u one koje iz drugih razloga umiru... iscrpljeni bcauom, žrtve bogatstva i moći, borci za. jednu veliku stvar». Tako 6e završava dnevnik »Same« i počinje naradna knjiga »Kći zemlje« i reportaža u kojima Agnes Smedli crta kolektivnu sudbinu patnje i potlačivanja u ovo doba,
Potiče iz jedne brvnare na Jugu. Poluindijanska krv, američka beda siromaštva — pet ljudi i dve postelje nasleđe su i svet oko nje. Izbledele
uspomene — lešnikovo drvo na suncem .
okupanim livadama, divlji pastuvi poljska ognjišta, cikloni, batine od majke koja se nikad nije usuđ vala 34a D· steda u oblake, (Radnici se ne smeiu usuditi da oči podignu sa zemlje)
Otac iđe bosonog za plugom po kamenitom flu Susret sa oogom je bez sungpe ub»dljivosti, jer bog daje onima Koji i sami imaju, a uzima od siromaha. _ Ovih dana” umrla je u Oksfordu ·
11
Škola je suočenje klaša, jPProsečni ·
sjaj i sneno-ružičasti sladoled — od koga se ne usuđuje uzeti, jer će kašičica zazvečati — kod dece na drugoj strani železničke pruge, prva je nastava o društvenim suprotnostima, U
zlatno doba detinjstva, od učenja az
buke ·u &lužbi je: čuvarka dece, devoj-
ka u kuhinji, pralja, Optužena zbog
jednog gutljaja· mleka, popijenog iz gladi, u ranoj mladosti, kada još nije shvatala zakone o pravu na zasićenost,
Život je nije naučio nikakvoj nežnosti u kanjonima rudnika „Colorado Fuel and Iron company. U prigušenu svest urezuju se sećanja na štrajk, na policiju, na borbu protiv kompanije kojoj sve pripada: železnica, krčma, radnje, škola i stanbene zgrade, I novac: mesto plate daju bonove, koji se mogu &a 10% odbitka unovčiti u banci u Triniđdađu, koja takođe pripada kompaniji.
Drugo šuočenje bilo je suočenje polova: saznanje o potčinjenosti žene, o gospodarenju muškog morala, i skoro bolesni strah od zavisnosti, pripadnosti, od onoga što joj još nije izgledalo kao socijalna, već kao biološka tragedija, Učila je i počela da „poučava, U meksikanskim i američkim „školama, potom kao recenzent i reporter, Prvi rad od značaja koji je objavila bio je prikaz jedne knjige o Indijancima u Severnoj Americi. To je bilo treće šuočenje: susret sa kolonijalnim imperijalizmom i njegovom ideologijom vladajuće klase.
Ona nije ugodan recenzent, Reporter želi da sazna izvore, činjenice, odnose, Posećuje sekretara Saveza američkih Inijanaca, istražuie i onda piše, I mora doći do saznanja da redaktori nipošto ne smatraju da je takvo znanje vredno priznanja. Reporter Smedli počeo je čeprkati po indijan= skom. pitanju, po nacionalnom i kolonijalnom, i prispeo je 1919, ha ravan svesne borbe za sve potlačene.
1920, Smedli je otišla iz Amerike, kao stjuardesa na jednom parobrodu, radom se probila do Nemačke, gde je studirala, organizirala kontrolu rađanja i urede za savetovanja majki, po nalogu Margarete Sanger, i na engle= skom seminaru Berlinskog univerziteta davala časove jezika.
1999 otišla je Smedli kao dopisnik Frankfurtskih novina u Mandžuriju.
Ona nije bila od reportera sa trop-> sim dresom i distancom više rase. Tra= žila je istinu, pa i tamo gde je bila svirepa, na granici smrti: ».., bilo je vremena, piše Agnes Smedli, kada sam mislila, da ću izgubiti razum, Jer ne samo da su radnici i seljaci, zarobljeni u borbama, kao životinje ubijani po ulicama, već su i intelektualci svake vrste odvlačeni sa uhiverziteta, ili noću dizani iz-postelja.i mučeni i obezglavljivani. Mnogi moji lični prijatelji ubijeni su na taj na> čina, . .. . AM Kroz Južnu Kinu je neđeljama putovala pešice, da upozna život seljaka, 1930 prošla je provinciju Kvan= tung, da ispita uzroke propadanja industrije svilarstva, Još tada su nan= kinškoj vladi i njenim inostranim sa=veznicima bali u oči članci u Frankfurtskim novinama, koji su se javljali sa potpisom Agnes Smedli i koji su stanja kojima je godio polumrak iznošili u oštrom svetlu kritičkog reportera, Ponuđeno joj je mesto referenta u Department, of Labor, Nemački generalni konzul, po nalogu nemačkih izvoznika, zahtevao je povoljnije izveštaje., Ali, pošto su izveštaji i dalje imali dublje veze sa istinom no &a Dposlovima, Frankfurtske novine otpustile su nepopravljivog reportera, Agnes Smedli ostala je u Kini, Napisala je »Kineske sudbine« i knjigu o sovjetskoj Kini, »Kineska crvena armija maršira.« i
***
Ljudi koji prave poslove u Šangaju
bili su zainteresovani da uklone oštrog posmatrača na čvornoj tački kolonijalno-imperijalističkog profita, Najnovije knjige reporterke donele su joj smrtnu mržnju kuomintanških vlasti, Aunes Smedli piše o tome: »Ovaj režim, koji želi da še pretstavi kao mo= derna nacionalna vlađa, u mojim knjigama demaskiran je i prikazan onakav kakav je, prljav pas na lancu imperijalističkih sila i kasapin kineskog naroda.«
Od tada prošlo je mnogo gođina. Mao-Ce-Tungove armije Narodne Kine očistile šu svoju domovinu od kuomintanških sablasti, Narodna Kina pobedila je. Ali malo ko se je setic velikog i skromnog borca za &lobođdu Kine, Agnes Smedli, koja je među prvima nosila u svet poslanicu herojske borbe kineškog naroda, Prvoborce istine mrzele &u Sile reakcije svih vremuna. U svim vremenima bili su proganjani i klevetani oni koji su istinu o jednom dobu izlagali iako konkretno, đa su time dovodili u pitanje sigurnost vladajuće reakcionarne vlade,
Ali ljudi napredne misli ne bi trebalo da zaborave veliko i značajno delo Agnes Smedli koja spada u krug velikih socijalnih reportera kao Džon Rid, Apton Sinkler, Alber Londr i Egon Ervin Kiš,
Kiš mi je govorio o njoj: »Kraj sveg osećanja odgovornosti i sve nesklonosti za superlative, mora se kon-
" statovati Ja svetska · književnost od
rata naovamo nije dala pisca sa jačom živolmom radosti i znatnijim snagama uživljav”nja... Agnes Smecli stoji u središtu stvaranja socijalne i umetničke neumitnosti i mieno pero je Sna-
· ga...«
· Život i deln Agnes Smedli mogu da služe kao uzor duboke i bezuslovne požrtvovnosti je,mog humanog duha i ve! kog talenta,
Tr-kalo bi prevesti ı izdati izbor
| njenih radova l'ao pouku našim mla·
4im piscima i reporterima i u znaku za} valnosti · priznanja toj velikoj že-
ni-umefnici i borcu, '|
ZADACI KOJE NIJE | MOGUĆE IZVBSITI
Bojan ŠTIH
Biti savestan hroničar današnjeg vremena, u kome smo svedoci sve ja" čeg razvoja &vega onoga što se sa stanovišta morala i poštenja smatra i Ocenjuje kao negativno, prilično je teška, naporna i odgovorna stvar, to zbog toga, jer je rezolucija Informbi-
roa dala neslučene mogućnosti svim
onim fenđencijama i pojedincima, koji zbog svog oportunizma i primitivizma, a u prvom redu zbog potpunog pomanjkanja osećaja za istinu i pravdu, inkliniraju ka likvidaciji poštenja, principijelnosti, morala i pametne saradnje među narodima i ljudima. Ali, potrebno je biti hroničar, ne zato da še za buduće vekove, poput srednjevekovnih hroničara i komentatora, priprema izvorni materijal, nego zalio da še u savremenosti osvetli i osvetljava dokle je doveo &holastično-revizionistički pohod na idejne j revolucionarne principe marksizma,
Tako savremeni hroničar mora naročito da zabeleži poslednjih jedanaest zadataka, koj» je prvih dana maja CK oKmunističke partije Francuske pro“ pisao članovima partije i pristalicama francuskog: Kongresa za odbranu milra, odnosno pravilnije rečeno pristalicama »pax sovieticae«, Georges Cognot, poslušni učenik informbirovske »privilegisane škole glupošti«, da se poslužimo Voltaire-ovim rečima, poku-
šao je d~ nađe novi recept za takav ·
lek, koji bi bar nešto malo pomogao ozdravljenju prilično nezavidne situacije u kojoj se nalaze francuski informbirovci. On je kritički obradio došadašnju borbu protiv »titoizma« u Francuskoj i zatim dao 11 narednih zadataka, a u' šestom od tih 11 narednih zadataka, izrekao anatemu nađ izložbom srednjevekovne umetnosti narođa Jugoslavije u Palais de Chaillot i nad filmom »Sofka« koji se prikazuje u jednom pariskom bioskopu, Ne bi se moglo reći da je takva anatema izraz lične hrabrosti Georgesa Cognota, ako uzmemo u obzir činjenicu da se u naše vreme stavljaju na indeks čitavi narodi, njihova istorija, kultura i nauka, i koji narodi nemaju pravo ni na prioritet ni na paritet, nego samo na podređenost višim interesima (i to tako da moraju da budu večito, zahvalni i tu zahvalnost da izraze #7materijalnim „pošiljkama u SSSR). Prema tomu, zašto se ne bi onda proklele naše freske iz IX—XIV veka, naša uvek jeretična bogumilska plastika, pa »Sofka« koja &voje poreklo vuče iz romana čiji je naslov ipak »Nečista krv«? Potrebno je na svaki mašin zaštititi dobre Francuze od, u istoriji već poznate jeresi Jugoslovena, sačuvati »vemo &tado pod okriljem dobroga pastira« Nezgođa je samo u tom, što ti ateistički Francuzi, kako to pokazuje sadašnja situacija, neće da buđu »verno stado pod okriljem dobroga pastira« | što imaju čvrstu mameru: da misle· svojom glavom, A kako je, po informbirovskoj logici, misliti svojom glavom. greh, i kako takva neprijatna stvar može: da unese zabunu u stado, obelođanjeno je jeđa= naest Cognot-ovih narednih zađataka. Na kraju krajeva &vako na „ovom svetu treba da ima pravo da formuliše zaključke i postavlja zadatke. To je nezgodno &amo fada, kađa takvi zaključci služe kao oplata za građevinu nasilja, kleveta i revizionizma, Štetno i negativno je to tada, kada su takvi i slični zaključci napisani zato da se ex cathedra obelodđani da je birokratija bolja od: dosledne socijalističke demokratije, da je likvidacija i gaženje nacionalne nezavisnosti lepše i korisnije od ravnopravne saradnje među narodima, da je bolje i korisnije pretvoriti socijalizam iz »carstva šlobodđe« u društveni sistem u kojem je neprijatno, nešlobodno, dosadno živeti, a misliti uopšte besmisle-
“I zjenom rudi behar gramja
i maše krošnjom ponad Krova, proljeće đođe — već prianja za dušu ovu žednu snova,
S raspetim zdravljem sred palata za dušu ovu žednu snova
i blagog neba, žitaš, jata,
zaranka, nježnih jablanova,
Zaranka nježnog, jablanova, u ovom građu kog ne miju, u ovom gradu bez parkova, bez metle iuge, i očiju,
Zašumi granje zelen-tkanjem, opsjedaj travo žar asfalta —5 · oh djeci, djeci radovanje,
oh srcu, šrcu čar livada!...,
Došle su jutros tiho trave, došle su meko.i do grada da poplave, i kaskada,
Ah mene muči žudnja skora pitanje gorko smjehom trese: ko od Proljeća i Odbora košiju prvi da odnese;
pozdravom šuma i daljnih polja,
ko pruži mira vrućem dlanu gustom &jenom, tom danu
do vena srcu zamagljenom;
ko prvi zgrijat dušu sviju
i planut plamom naših snova u ovom gradu kog ne miju,
u ovom građu bez parkova?
da stopi umor ko stići prije u
Došla je trava, Maj za ajom će
8 pitaniem što me Svep zatrese: +. Prolječe !i Odbor — ko će ~
košiju prvi da odnese?..,
kom«, Onj jasno otkrivaju strah i ne=
„dobru prođu u očima ljudi galskog du-
'vekovne. umetnosti
~,
vr KOŠSIJA Došle su jutros tiho trave, došle su meko i do grada —
da tugu mraznu &vud otkrave, da krv zašumi ko nekada,
no, jer misle za to određeni citatolozi i laureati, Tako nekako stoji stvar g teoretskom bazom Georges Cognot. ovih zaključaka i zadataka u borbi protiv istine O Jugoslaviji. . Ali ovi Cognot=ovi zadaci nisu interesantni samo u pogledu izrečenih prokletstava nad freskama i »Sof.
sigurnost francuskih komunističkih leadera pred istinom o Jugoslaviji ko ja sve jače prodire među najšire slo• jeve francuskog naroda, Francuski le aderi se boje toga. Međutim, đa li se boje svog naroda, koji varaju, ili se još više boje onog što će im reći njihovi naredbodđavci iz Moskve, zato što ne mogu da zajaze reku istine brana. ma laži? Boje se jednog i drugog, a to je njihova slabost, Tlo pod nogama izmiče, polako ali nezađrživo, i oni, koji tako samosvesno govore da će čekati sovjetsku „armiju na obalama Rajne (ta nova forma junaštva, revolucionarnosti i patriotizma, pa tako dugo čekanje ma obalama Rajne — &talno ne možeš da 6lušaš Loreley — miora da bude ispunjeno nekakvom delatnošću, i zadaci oko Jugoslavije dolaze u dobar čas) moraju da u zadatku, broj 1 kažu licemerno doslovce Ovo: »Sem toga ne treba tražiti izbegava– nje diskusije (s onima, kojima kominformovska linija nije jasna, (op. pisća) ipristupati birokratskim merama ili a dministativnim sankcijama. Treba di. skutovati dok se ne izbrišu suprotnosti i dok ne triumfuje linija partije«. A da bi se te 3iskusije pravilnije odvijale. Cognot kaže dalje da treba »u isto vreme jačati širenje organa Informbiroa«, koji kako izgleda nema
–
ha, Pored toga, Cognat savetuje, da – se francuska kominformovska štampa mora da »obilato služi dokumentima koji su objavljeni u raznim organima revolucionarne emigracije«. A kako izgleda taj metod ubeđivanja, bez administrativnih sankcija i »dok ne triumfuje limija partije« dovoljno jasno gvedoče mnogobrojne diskusione tuče i fizička obračunavanja koje organizuju neumorni organizatori diskusija sa onima koji se ne slažu sa inform" biroovskom linijom. Prljavi kolovoz, po kojem voze francuski leaderi svoj partiski voz krcat lažima i oportunizmom, sve više otežava njegovo kretanje. Najverovatnije Cognotu ave češće pada na pamet da ne može više da peva »ca ira« nego još samo »ca mira pas«.
Okreći kakogod hoćeš, tih jedanaest &lavnih zadataka (jačati revolucionar- nu budnost u Partiji, jačati ideološku –· borbu protiv argumentacije titojista, širiti istinu (to znači laži) o Jugosla= | viji, boriti se protiv odlaska francu= skih omladinaca u Jugoslaviju, spreča• vati putovanja raznih „delegacija u Jugoslaviju, ne ići na izložbu srednje. Jugoslavije i ne gledati. film »Sofka«, organizovati informbirovski politički i ideološki rad među jugoslovenskim „iseljenicima itd.) te informbirovske mrtve straže u Francuskoj — zaključak je uvek isti: boriti se svim sredstvima protiv istine o Jugoslaviji, koja sve jače i jače pro• dire u Francuskoj i koja raskrinkava »dance macabre« Georgesa Cognotf=-a.
Prokletstvo nad izložbom u Parizu i nad filmom »Sofka« ne može štetiti, hroničar će samo da unese u dugačak, predugačak spisak više, a ljudi će biti bogatiji za jednu spoznaju, kuda i kamo vodi revizionistički put. Cognot=ov »credo quia absurdum« iz celokupne informbirovske abrakada” bre, iz koje je već teško razabrati svu dubinu moralnog pada, oštaje doku= ment tog puta nizbrdo. Pokraj takvih spomenika pošteni ljudi opravdano mogu da upotrebe Palmotičev stih iz »Gomnaide«: »Zatisnite nos, građanil«
Dušan KOSTIĆ