Književne novine

„

OVAJ

„Rigoleto”

o neki: problemina pozorišne i filmske režije opere

Imali smo skoro, priliku đa na filmu vidimo Šekspirovog »Hamleta« u jednoj uspeloj, al; tipično »filmskoj« obradi. Zapitajmo se, šta je dobilo ovo

remek delo pozorišne umetnosti prenošenjem na filmsku traku? Besumnje je sam dramski tok radnje postao življi, a gluma, korišćenjem velikog plana i animanjem detalja dobila plastičniji izraz. Ali time je u prvi plan izbila sama fabula dela, dakle baš onaj momenat koji ju kod Šekspira najmanje bitan (fabule za svoja dela on je obilno »pozajmljivao« od svojih savremeni!a) Nasuprot tome u filmu je ostala potisnuta snažna i misaona Sek&pirova poezija, Gonjen nemirnom i nestrpljivom kamerom, koja nije bila volina da gr snima i u stavu recitatora, ako je potrebno, glumac nije mogao izživeti taj poetski smisao Šekspirovih monologa i scena. »Hamlet« je, znači, izgubio u filmskom ateljeu nešto od svoje pozorišne specifičnosti, a time i stilske realizacije. Napominjemo da se u ovo: slučaju radilo o doslednom primenjivanju manira filmske režije na jedno pozorišno delo, Međutim, pre nekeliko godina mogli smo gledati na filmu i drugu Šekspirovu trageđiju »Romen i Julija« sa Normom Sirer u glavnoj ulozi, u kojoj režiser nije otstupic ni od jednog bitnog momenta pozorišne režije, jedino što nas je odvojio od onih spoljnih elemenata pczorišne scene (kulise, šminka, statičnost) ' pozorišnu režiju dopunio preimućs*vima filn.s. Ali,s druge strane, on se niukoliko nije trudio da ubrza tempo radnje, niti da suviše pokretljivom kamerom istakne detalje na štetu celine. Zato }e u tom filmu bio sačuvan sti: renesansne pozorišne scene.

Slični problemi vezani su i sa ekranizacijom opere· Tu je naročito osetljivo pitanje usklađenja muzičkog i dramskog momenta. U muzičkom pogledu film, ma i najbolji mora 120stajati iza žive scene dobre opere Mehanička reprođuktivna sredstva (radio, gramofon, ton-aparat itd.) ne mogu u pogledu intenziteta dinamike da ostvare onako potpun utisak kao živi izvođači, No ovo je jedna objektivna pot-škoča, koja se ne može ukloniti. Za naknadu pevači su ipak bilj u moguČnosti da prilikom tonskog snimanja, odvojenog od scenskog, pevaju svoje partije sa više lakoće i punoće u zvuku. Na pozorišnoj sceni oni katkad moraju da pevaju iz raznih nezgodnih položaja tela, Isto tako, iz

istih razloga iz kojih i u klasičnoj drami, u operi prenetoj na filmsko platno gluma postaje plastičnija, Ali i ovde tempo radnje ne sme ići na štetu ostalih elemenata muzičke scene, naročito u većim ansamblima. Sve to dakle govori de se + filmski reditelj mora u mnogo čemu držati manira pczorišne režije, ako ne želi, podvlačeći dramski tok, da zapoštavi druge važne elemente u operi.

Svakako da je i režiser filmovane Verdđijeve opere »Rigoleto« Karmine Galone imao baš ove momenfe u vidu kađa je svoju režiju u svemu podređio usiovima pozorišne režije, Nije propustio ni đa na* u početku slikom pozornice Rimske opere sasvim prenese u pozorišnu dvoranu. On nam je kao filmski režiser pomogao pri gledanju samo utoliko što nam je u ruke stavio dvogled (snimajući detalje u prvom planu) i što nam je sa kamerom uvek osvetljavao bitne detalje na sceni.

'U ovom načinu filmske režije opere ir:a đost- preimučstava. Za žaljenje je štc na mahove nije u tome bio sasvim dosleđan· Tako nam je samo u početku dao celu srenu, dok je u daljem toku snimao skoro isključivo detalje. Time su izgubile pre svega horske scene i veći ansambli. Desilo se da smo slušali ceo hor, a gledali svega dva-tri lica, Samo kombinovanjem brzog snimanja detaljia paralelno sa đavanjem „celine mogao se i vizuelno stvrriti isti utisak veličanstvenosti koji je davala muzika. Ali ipak u ostalim scenama on je, veštim izmenjivanjem uglova snimanja i isticanjem detalja, umeo da istakne sve prednosti odlične glume Tita Gobija (Rigoleto\, M. Filipeskija (Voivođa od Mantove) i drugih, ostavio snažan utisak

Ali, sa druge strane, režiser/ Galone je preterao i podređivanju pozorišnoj sceni. On se potpuno poverio pozorišnom osvetljenju, čak i šminki i kulisama. Prevideo je da se od osvetljenja u pozorištu, čak i najbleđeg. dobija mnogo potpuniji utisak, jer je scena veća, nego kada se kod takvim osvetljenjem snima film. ·Često smo sa naporom razaznavali konture pevača u pojedinim scenama, A stavljanjem u prvi plan na pozorišni način našminkanog glumca ili detalja kulisa osećali smo se kao da operu gledamo kroz neku pukotinu na kulisama iza scene,

Međutim, bez obzira što je u svojo} vezanosti za pozorišnu scenu preterao, Karmine Galone je ipak pokazao da pravilno shvata suštinu problema ekranizovanja jednog operskog dela Konačno to potvrđuje i samim izborom opere koju je preduzeo da snimi. »Rigoleto« spada među ona operska đela koja i kao drame deluju celovito te Je i u tome jedan od preduslova njenog uspešnog prenošenja na platno. Svi ti pozitivni momenti ovoga filma učinili su da nam je gledanje »Rigoleta« u izvođenju odlične Rimske

opere pružilo veliko zadovoljstvo Dušan PLAVŠA

\ (Crtež PF. Šimunovičća)

zbog čega je i film”

M 'rko Cc rsšhkovičć:

»Kultura« 1950 — Zagreb,

» AUTOBIOGRAFIJAC

AA mogu mirovati dok na svijetu imade toliko nepravde?

Pred očima mi se ukaže lik moje gladne, ispaćene majke, Gledao sam je ·

upravo onakvu kao onda kada je sa mnom u naručju pod šljivom plakala i kad mi je govorila da smo sirotinja. Gledala me svojim tužnim izmorenim očima

i polako micala usnama: Da, sine, mi smo sirotinja.

Glad, nevolje i patnje, to su naši vjerni pratioci. Bori se za tu sirotinju, bori se za to da joj stvoriš bolji život,

To je zavjet kojeg ti ostavljam!«

Ovim riječima završio je svoju biografiju Marko Orešković, novembra mjeseca -939 godine. Od siromašnog ličkog sela Široki Brijeg, preko vjetrometina Prvog svjetskog rata, kroz tamnice i robilišta stare Jugoslavije do Špa=

nije i prvih partizanskih grupa u rođenoj

zemlji — daleki je put. Ali za-

vjet koji mu je još u djetinjstvu namijenila njegova sirota majka, Marko je časno i pošteno izvršio. Borio se do posljednjeg daha za bolji život siromašnog čovjeka — kako mu je ona govorila, Borio se i pao od četničke ruke, 20 oktobra 1941 g. 1 time dovršio svoj slavan životni put.

Imade ljudi koje kad upoznamo obovate naš život. To su izvanredne prirođe. bogate životnim iskustvom. duhom i revolucionarnom snagom. Prođu li pored nas i ne stupimo li s njim u đođir — za uvijek smo izgubili nešto, što nam drugi ne mogu nadoknaditi. Marko Orešković bio je takav čovjek. Jedan od rijetkih koji je u sebi sjedinio tegobu siromašnog seoskog djetinjstva s bogatim iskustvom međunarodnog proleterskog borca. Nisam ga poznavao i često sam .to žalio. Tim većma obradovala me je knjiga koja mi je u velikoj mjeri nadoknađdila ono što mi slučajnost života nije pružila.

Kao predđratnog partijskog radnika poznavao je Marka uzak krug ljudi; kao istaknutog organizatora ustanka velik dio Hrvatske i Krajine; ali kao vedrog i veselog momka, pouzdanog druga, blagog i osjetljivog čovjeka — kao nesalomljivog borca do srži odanog radničkoj klasi i Komunističkoj partiji heroja Marka Oreškovića upoznat će sada cijela naša zemlja, znat će ga budući

naraštaji i daleka pokoljenja.

Skromno ali s mnogo duha — izvanredno vješto i uvjerljivo pisana je ova knjiga od koje se čovjek ne može rastali. Nekoliko puta. čitaš posljednju rečenicu i ne vjeruješ da je tu kraj. I raste pred očima lik ovog plemenitog borca i čovjek neprimjetno šapne: — Jest, brate, svaka ti čast!

»Nije majka rođila junaka — ko što Lika Orešković Marka«. Ovaj dvostih iz narodne pjesme o heroju Marku Oreškoviću mogao bi možda poslužiti kao motto ovoj knjizi, no on u svakom slučaju odražava ocjenu koju je naš narod dao životnom djelu Marka Oreškovića. Njegova autobiografska knjiga pruža nam izvanredan uvid u taj prebogat ali kratak ljudski vijek. Iz .tog života zrači neuništiva snaga prekaljenog proleterskog borca i pročitavši knjigu mi i sami postajemo smjeliji i odlučniji borci.

U tome je snaga i ljepota jednog života i knjige o njemu.

Joža HORVAT

Lu-Sin: „ITINITA ISTORIJA A-KEJA I DRUGE PRIPOVETKE"

Napredni kineski pisac Lu-Sin nije kod nas mnogo poznat. »Kineski Gorki«, kako je nazvan u svojoj zemlji, ceo svoj život je bio posvetio svome narodu. Za relativno kratak ljudski vek od pedeset i šest godina (18811937) ostavio je oko dvadeset tomova koje pripoveđaka, koje kritika, publicističkih članaka, prevoda, političkoknjiževnih pisama; osim toga mnoga su mu dela izgubljena i nepoznata jer je bezbroj puta menjao pseudonim i selio se iz grada u grad,

U svojim uspomenama o Lu-Sinu profesor Sjuj Šou-Čan kaže: »Trideset i pet godina bio sam poštovalac Lu-Sina, velikog čoveka i znalca«. »U razgovorima sa mnom često se doticao tri pitanja: kakav treba da bude idealan čovek, u čemu su nedostaci Kineza i gde je uzrok njihove slabosti«. Da bi popravio kineske slabosti, pomogao im da kulturnije žive, napustio je medicinu i stao se baviti književnošću. Bio je ubeđen da književnost može mnogo pomoći razvijanju samosvesti kineskog naroda, da je to hitnije nego suzbijanje smrtnosti od boleština.

Pored velike novele »Istinita istorija A-Keja«, knjiga prevoda u izdanju »Prosvete« sadrži i nekoliko kraćih odabranih pripovedaka, kombinovanih tako da daju sliku raznih sredina. Dok se u »Istinitoj istoriji« slika selo u doba revolucionarnog previranja, druge nas uvode u činovnič-

Gostovanje

Junsko gostovanje pozorišta iz unutrašnjosti Srbije u Beogradu pokazalo je pred kakvim se mogućnostima nalaze i do kog su razvojnog stepena došla neka mlađa oblasna pozorišta (Priština, Zaječar, Titovo Užice), i kakvi su jednogodišnji rezultati onih pozorišta koja su lanjske godine gostavala u Beogradu (Niš, Kragujevac). Niško pozorište prikazalo je u Beogradu dva komada: »Povlačenje« od M. Božića (reditelj M. Popović-Mavid) i »Svet« od B. Nušića (reditelj V. Živojinović-Masuka). Obema predstavama Niško pozorište se prikazalo kao vrlo ozbiljan, umetnički uzdignut ansambl. I režija i gluma kretali su se u realističkom okviru. U tome je i osnovni uspeh Niškog pozorišta, jer je, prilikom prošlogodišnjeg go-

stovanja u Beogradu, bilo sasvim ozbiljnih znakova ka skretanju sa realističke osnove, Dok je njihova

ranija »Gospođa ministarka« bila sva u površnim ,orfeumskim, lakim i režiskim neozbiljno postavljenim okvirima, dotle njihovo prikazivanje »Sveta« znači i pravilno i studiozno prilaženje Nušiću, u tumačenju jednog iskusnog reditelja. I u tome, i u svemu drugome kako danas prilazi pozorišnom radu, Niško pozorište je nesumnjivo načinilo za godinu dana uspešan korak napred.

KHragujevačko pozorište, u dva komađa i u dve režije (»Seviljski berberin« od Bomaršea, u režiji Save Komnenovića, i »Seoska učiteljica« od Svetolika Rankovića, u preradi Petra S. Petrovića, a u režiji Milana Popovića), pokazalo je i dva načina prilaženja dramskom delu i dva potpuno suprotna shvatanja pozorišne umetnosti uopšte. Karakteristično je da se takav stav ispoljio i prilikom prošlogodišnjeg gostovanja u Beogradu. »Seviljski berberin« Kragujevačkog pozorišta nosi sve one negaftivne osobine jednog shvatanja koje pozoište posmatra u nekim spoljnim efektima, površinski, bez produbljavanja i inalize teksta, čija se scenska postavha zasniva na izvesnim pozorišnim trikovima i karikiranju ličnosti. Otu' da je i njihov »Seviljski berberin« delovao neumetnički, plitko i smešno, pa i dosadno; od jednog odlično

ku ili malograđansku sredinu. U svima njima se vidi najizrazitija Lu-Sinova crta: njegova velika ljubav za čoveka, njegova patnja zbog zaostalosti nekadđanje Kine.

Dosad smo se bili navikli đa prva izđanja ,prvi prevodi nekog stranog pisca budu rađeni na dohvat, bez plana, da ne mogu da dadu ni sliku njegovog stvaralaštva, a kamoli vremena i sređine u kojoj je živeo; ali u poslednje vreme se radi smišljenije. Knjigom prevoda Lu-Sina možemo biti potpuno zadovoljni. U knjizi se nalaze, pored prevedenih pripoveda=ka, i sve beleške koje idu uz dobro opremljenu knjigu: biografski i bibliografski podaci, napomene koje pomažu da se razume štivo puno nama stranih reminiscemcija i aluzija.

Prevod, s ruskog prevoda, Desanke Maksimović sačuvao je neobičnost i svežinu ftamošnjeg govora, iznenadnost piščevog rečeničnog obrta. Pun narodnih, starih reči i izraza, gde je fo bilo potrebno, on nije kao retka mreža sačuvao samo najkrupnije, naj= očiglednije vrline ovog velikog pisca, osnivača savremene kineske književnosti, u njemu je ostala i ona prozračnost i seta koje, pored ostalog, odlikušu stil Lu-Sina, a „misli nisu ocrtane samo u isprekidanoj liniji, kako se često dogođi kad se prevodi sa prevoda.

Đorđe LAZOVIĆ

Jozo Janda:

Partizani

| ||

ČIaMRMI | 29%|i MI1{YWq b09%4Wi

Matica Srpska —- Novi Sad 1949

Prvo što pada u oči pri čitaaju ove zbirke Jeste raznovrsnost DJenih članaka, koji &u isprepleteni razm.išlja= njima. o metodu književno-neučnog rada i reminiscencijamam iz naše i svetske književnosti, što svedoči o 60lidnoj kulturi njihova pisca. T.eskovac piše o američkom picu Mark Tvenu i njegovoj satiri na crkvu i monarhiju, o problemima sus.:dne Mađarske i o njenom pesniku Petefiju, trag:iiom junaku 1848 godine, ao i o današnjem položaju ove zemlje, u kojoj još vek postoje nasleđa dvadesetpetgodišnjih reakcionarnih režima.

T,eskovcu nisu tuđi ni tekući probie= mi našeg današnjeg književnog i kulturnog života. U kratkim izveštaju O prvom kongrešu književnika Jugosiavije, pored informativnih podataka o tuhu i rezultatima konzresa ,?n uka-– zuje i na činjenicu da »Još uvek ima=mo dve azbuke. nekoliko jezika, pa u jednom te istom jeziku čak ii po nekol:ko oštro izdvojenih regionalnin „•zičkih ostrvceta«, opominje književnike da ih te pojave ne sm?ju odvesii nntrag i suviše odvojiti jedn> od drugih i preporučuje im da stalmo traže tačke dodira i veze. Stil Miađena Leskovca, i inače knjižezan ji osećajan, postaje naročito raznežen onda kada Leskovac piše o ljudima koje je pozna vao i voleo: o pesniku Hindu Mitrovu (Alfredu Rozencvajgu), koji je izvršio samoubistvo usled proganjanja mađarskih okupatora, i o Žarku Vasiljeviću, pesniku koji je u mučnoj borbi prošao put od negacije do potvrde života i tek posle oslobođenja, ne= koliko godina pred smrt, prišao sistematskom umetničkom stvaranju.

Leskovcu su naročito bliski problemi u vezi sa Vojvodinom i njenom književnom i kulturnom „prošlošću. Sem kratkog članka o prenosu iz Budimpešte u Novi Sad biblioteke Tekelijanuma ,jedne od najlepših i naj= bolje očuvanih srpskih biblioteka XVIII veka, Leskovac je iz ove oblasti objavio i studiju »Srpsko građan= sko pesništvo XVIII veka«, u kojoj je pokušao 'da na osnovu dosadašnjeg znanja načini skicu glavnih pitanja i ideja vezanih za ovu temu. On daje korisnu s'gestiju da se upoređivanjem

sačuvanih melođija ovih pesama i

nekih pozorišta u Beogradu

dramskog dela napravljen je slab pozorišni komad iza koga ništa ne ostaje, koji kvari glumce i srozava pozorišnu umetnost. Naprotiv, »Seoska učiteljica« — ovo je u isto vreme bilo i prvo prikazivanje dramske prerade Rankovićevog romana kod nas, — rađena je vrlo ozbiljno, realistički, i poka= zuje da je ansambl Kragujevačkog pozorišta, pod rukovodstvom dobrog reditelja, u mogućnosti da umetnički daje i ostvaruje sasvim dobre pozorišne pretstave.

Narodno pozorište iz Titovog Užica prikazalo je »Malograđane« od M. Gorkog (rediteli Petar Matić) i »Vatru i pepeo« od Mire Pucove (reditelj F. Fazlovski). tako mlado, i po broju glumaca malo, Užičko pozorište je sa oba komada pokazalo da ide pravilnim i zdravim putem u realističkom tumačenju dramskih dela. I jedna i druga pretstava su potvrdile sve mogućnosti daljeg umetničkog „razvoja ansambla Užičkog pozorišta (u »Malograđanima« se to osetilo nešto manje zbog težine ji složenosti dramškog dela). Nešto ispod nivoa pretstava Užičkog pozorišta bile su pretstave Zaječarskog pozorišta: »Izbiračica« od K. Trifkovića (reditelj Ilija Nikolić) i »Cvrčak na ognjištu« od Č. Dikensa (reditelj D. Križenac). Ovo nije bila posledica nekog pogrešnog umetničkog puta ovoga pozorišta, nego mladosti ansambla kao celine i pojedinaca koji ga sačinjavaju. No. ono što je karakteristično i za jedan i za drugi

ansambl, i užički i zaječarski, — mali. po glumačkim mogućnostima neujednačeni, — jeste činjenica da se na

pozorišnu umetnost gleda zdravo, i to pruža dobre perspektive za njihov dalji razvoj.

Od svih pet pozorišta koja su gostovala u Beogradu, Oblasno pozorište iz Prištine po svome formiranju jeste najmlađe Srpski deo trupe prikazao je »Koštanu« Bore Stankovića (reditelj Dragutin Todić) i »Ožalošćenu porodicu« od B. Nušića reditelj D. Radenković),a šiptarski deo trupe igrao je »Odrpance« od M. Bora (u režiji Abdurahmana S .ije) štana« Prištinskog p.zorišta nosi u osnovni obeležje dobrog realističkog teatra, greška je što se Stankovićev komad bezrazložno menjao, spajanjem druge i četvrte slike, čime je pore-

Iako »Ko- .

mećen logičan razvoj dramske radnje. »Ožalošćena porodica« je postavljena i igrana sa svima obzirima i umetničkom savešću prema velikom srpskom komediografu. I jedna i druga pretstava su pokazale ozbiljne napore i nastojanja s kojima se ra= di u ovom mladom pozorišnom kolektivu, koji igra ogromnu ulogu u kulfturnom razvoju Kosmeta. A posebno to govori šiptarska pretstava koja je značila istinski umetnički događaj. Ova mlada trupa, sastavljena od amatera, uspela je da za godinu dana sistematskog rada izraste u pravo pozorište, u kome nema više tragova diletantizma, i da stvori sigurnu i zdravu osnovu za dalji razvoj pozorišne umetnosti Šiptara.

Jedanaest pretstava koje je na kraju ovogodišnje pozorišne sezone dalo u Beogradu pet pozorišta iz oblasnih centara NR Srbije, uzete u celini, i po onome što se njima postiglo, znače i pretstavljaju nesumnjiv dalji napredak u razvoju pozorišta naših gradova u unutrašnjosti. No, u isto vreme, one pokazuju da je pitanje rediteljskog kadra u nekim „pozorištima, i pored dosad postignutih rezultata, i dalje osnovni problem za njihov dalji razvoj. Isto tako, pokazalo se kao neophodno ukazati potrebnu pomoć nekim pozorištima u glumačkim „kadrovima (Zaječar, Titovo Užice), kako bi se ona više uzdigla i mogla đa daju potpunija umetnička ostvarenja.

Posebno je pitanje, za neka pozorišta, scenografa i slikara kostima. I na prošlogodišnjim i na ovogodišnjim pretstavama, a tako je i sa drugim njihovim pretstavama koje nisu izvoOđene u Beogradu, — pokazalo se da neki scenografi i slikari kostima beogradskih pozorišta, koji rade i za po” zorišta u unutrašnjosti, ne prilaze uvek sa dovoljno umetničke ozbiljnosti i odgovornosti kada rade za pozorišta u unutrašnjosti. Najzad, u vrlo oštroj meri se postavlja i problem uslova pod kojima heka pozorišta razvijaju svoju umetničku delatnost. se da pozorišta ne mogu sve ove pro: bleme da savladaju sama i da će im fu neophodno biti potrebna stručna pomoć. u prvom redu ona koja bi do šla iz velikih pozorišta,

Boško BABOVIĆ

Razume ~.

melodija sličnih pesama na područjima kojima &u se kretali naši građan&ki pesnici utvrdi odnos naših građanskih pesama prema 6tranima, Poneka važna pitanja u vezi sa građan= skim pesništvom Leskovac namerno nije đodirivao, nalazeći da takva raspravljanja zahtevaju dosta prostora i probuđeno stručno interesovanje kod čitalaca, dok je on želeo da ovu temu u vidu eseja učini pristupačnom što širem krugu čitalaca.

Pođ opštim naslovom »Branko Ra dičević« spojio je Leskovac jedan članak i dve studije. U članku »O stogodišnjici prve knjige Brankovih pesa• ma« ukazao je na značaj pojave Branka Radičevića, čije je pesništvo značilo konačan prekid sa našom učenom i apstraktnom Rklasicističkom poezi-

jom, U studiji »Branko Rađičević u godinama 1848—40« on se, u traženju odgovora na neke okolnosti iz Branko. va života i rada, poslužio smetođom proučavanja tekstova pesnikovih đela iz ovog vremena { našao u njima odđjek savremenih događaja vezanih za pesnikov život, U članku »Kako je došlo do prenosa Brankovih kostiju iz Beča na Stražilovo« Leskovac je ušao u književno-istorisko proučavanje na osnovu podataka iz savremene štampe i arhiva nekadašnjeg karlovačkog magistrata. On iznosi kako je misao o prenosu Brankovih kostiju, · koju je pokrenuo Stevan V. Popović, a podržao Zmaj pesmom »Brankova želja«, zamrla za izvesno vreme, zato što je »Laza Kostić« ,adđda urednik Srpske nezavisnosti u Beograđu«, štampao 1 januara 1878 „godine svoju pesmu »Prava Brankova želja«, u kojoj Branko preklinje Srbe da ga ostave da na miru počiva u tuđini dok ne đođe vreme da ga prenesu u slobodnu zamilju Leskovac, koji je više umetnički stvaralac nego naučnik i koji se služi gotovim naučnim rezultatima, povezuju” ći ih i intuitivno osvefljavajući, "potrebio je ovde nedovoiino proverene podatke. U vreme kada je napisao pesmu »Prava Brankova želja« Kostić je živeo na Cetinju, a kađa je ona štampana, bio je u Beču, dok je urednik »Srpske nezavisnosli« u Beograd s postao tek 1 oktobra 1881 gođine, kađa je izišao prvi broj ovoga lista. Živomir MLADENOVIC

BIBLIOGRAFIJA

PETAR PRVI

i ROMAN LO a aa=9

Aleksej Tolstoj: Petar Prvi, roman. Preveo s ruskog Stjepan Kranjčević. Izdanje »Nopok«, Zagreb 1950, latinicom, str. 835, cena 138 din.

Miroslav Krleža: Bitka kod Bistrice Lesne, pripovetka. Izđanje »Prosvjete«, Zagreb 1950, latinicom, str. 37, cena 11 din,

Veljko Petrović: Tri pripovetke. Izđanje

»Prosvjete« Zagreb 1950, ćirilicom, str, 58, cena 13 din. Desanka MaWsimović: Izabrane pesme.

Izdanje Državnog izdavačkog poduzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 1950, latinicom, str, 127, cena 32 din.

Janko Đonović: Hronike i putopisi. Izdanje •Narodne knjige«. Cetinje 1950, ćirilicom, str. 846, cena 100 din.

Laza K. Lazarević: Izabrane pripovetke. Izdanje »Prosvjete«, Zagreb 1950, ćirillecom, str. 225, cena 56 din.

Svetozar Marković: Odabrani spisl. Izdanje »Prosvjete«, Zagreb 1950, ćirilicom, str. 305, cena 87 din. |

Marko Orešković: Autobiografija. Izđanie »Kulture«, Zagreb 1950. latinicom, str. 161, cena 36 din.

Lu Sin Istinita istorija A-Keja Izđan|e »•Prosvete«, Beograd 1950, ćirilicom str. 127,

ena 40 din. SME ić Mažuranić: Priče iz đavnine.

Ivana Brli Izdanje »NOpok«, Zagreb i950, latinicom,

str. 164, cena 79 din.

• Odgovorni urednik: Jovan Popović, Beograd, Francuska broj ? — Stamparija »Borbae Beograd, Kardeljeva 31

PRESTIVAL RENESANSE U DUBROVNIKU — U Dubrovniku su počele pripreme za festival Renesanse, koji će se održati od 6 do 20 septembra a na kome će se prika= zati razvoj kulture i umetnosti Dubrovnika a delimično I Dalmacije u šesnaestom veku. U umetničkoj galeriji Dubrovnika otvoriče 'se izložba rađova starih dubrovač-. kih umetnika, slikara Petnaestog i Šesnaestog veka. Nekoliko prostorija u zgradi Kneževog dvora za vreme festivala dobiće izgled Dubrovnika Šesnaestog veka. U nji. ma će se smestiti originalni nameštaj i slike iz toga vremena.

PRVE STRUČNE KNJIGE IZ OBLASTI POZORIŠNE UMETNOSTI — U toku ove i iduće godine izdavačko pređuzeće »Rad« štampaće ptve stručne knjige iz oblasti pozorišne umetnosti od domaćih autora, Na pripremanju ovih knjiga rađi «nekoliko najpoznatijih pozorišnih radnika, među ko= jima Raša Plaović, Hugo Klajn, Milan Đoković i Lazar Jovanović.

OSNIVANJE ORIJENTALNOG INSTITUTA U SARAJEVU — Nedavno Je u Sarajevu osnovan Orijentalni institut sa zadatom da rađi na izučavanju istorije naših narođa u razdoblju turske vladavine, da proučava književnost na orijentalnim jezicima kao i da izučava uticaj orijentalne umetnosti i arhite&ture u našim krajevima.

NAGRAĐENI NAJBOLJI HOROVI U CRNOJ GORI — Horovi sindikalnih kulturno-umetničkih društava »Nikola» Đurković« iz Kotora 1 »OrJen« iz Hercegnovog dobili su ma Trećoj republičko] smotri kulturno= umetničkih društava Crne Gore drugu nagradu od po 30.00 dinara. Prva nagrada

nije dodeljena. • o...

ZAVRSENA TURNEJA JUGOSLOVEN. SKOG DRAMSKOG POZORIŠTA — Posle jednomesečne turneje po Bosni i Hercegovini ı Crnoi Gori, za vreme koje je posetio Sarajevo, Mostar, Kotor, Cetinje i Titograd, ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta vratio se u Beograd. Ansambl je prikazao devetnaest pretstava. ,

PREMIJERE KOJE JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE PRIPREMA ZA IDUĆU SEZONU — U toku iduće sezone, koja počinjie 5 septembra, Jugoslovensko dramsko pozorište prikazaće komađe: »Mesec dana na selu« od Turgenjeva, »Antigona« ođ Sofokla, »Jegor Buličov« od MaKksima Gorkog, »Ožalošćena porođica« od Nušića, »San letnje noći«- od Šekspira, »Fuente ovehuna« ođ Lope de Vega {i jeđno savremeno delo dom-će ili strane dramske literature.

U BOSNI SE SNIMA NOV DOKUMENTARNI FILM — »Bosna-film« „počela je snimanje novog dokumentarnog „filma »Splavari na Drini« po scenariu Živka Ristića. Film obrađuje tematiku iz života i rađa splavara sa reka Tare 1 Drine i njihovu svakodnevnu borbu sa stihijama ovih reka. Filmska kamera će zahvatiti na ovome putu nailepše krajeve Bosne 1 Hercepovine ođ Meštrovca i Šćepan Polja na Tari pa celi tok Drine do Sremske Rače 1 Beograđa. Film snimaju snimatelji Esad Tahmičić i Ognjen Miličević.

ROMAN A. KOVAČIĆA »U REGISTRATURI« - Izdala je Državna založba Slovenije u prevodu Frama Albrehta. Ovo je jedan ođ niza prevoda koje slovenačka izđavačka preduzeća ostvaruiu u cilju Uupoznavanjia slovenačke čitalačke publike sa kniiževnošću ostalih jugoslovenskih na-

rođa. • o.”

MEMOARSKA T,TERATURA SLOVENIJE — Četvrta knjiga »Spomina na partzanska leta« koju je izđala »Prešermova knjižnica#« po svojoj sadržini znači značajan doprinos memoarskoi literaturi iz Narodnooslobodilačkog rata. Između deset članaka ističu se članci Ivana Bratka, Edvarda Kocbeka, Bogomira Magajne i Tona Seliškara.

• oo.

NOVA »PISARNA« — U izđaniu »Prešernove kn{jižnice izišla Je knilga Miška Kranjea. Ovo je opsežno zamišljena trilogija koja će nositi naziv »Povesti o oblasti«., Kranjec se u svom prvom delu vratio poprištu većine

svojih „dosađašnjih, naročito „predratnih književnih dela — Prekmurju. Konkurs

za pozorišna đela

Savez kulturno-prosvetnih društava Vojvodine raspisuje konkurs za pisanje pozorišnih đela u jednom i više činova, kao i

taka.

Rađovi se mogu podneti 1 na 1ezicima nacionalnih manjina.

Nagrađe za jednočinke: prva 30.000, druga 20.000 i treća 10.000 dinara; Za pozorišna dela u više činova: prva 60.000, druga 40.000 i treća 30.000 dinara; Za dela pozorišta lutaka 20.000, druga 15.000 i treća 10.000 dimadel Savez će otkupiti i bolja nenagrađena

ela.

Pozorišne komađe u Jeđnom činu i pozorišne komađe za pozorišta lutaka treba podneti najdalje do 1 decembra 1950 godine. Delo treba da buđe potpisano šifrom, a u zasebnoj koverti, koja će spolja riđelti istu širinu, treba navesti tačnu adrečću pisca. x Rukopise slati, uz naznaku »Za konkiirs4; na adresu: Savez kulturno-prosvetnih dtORtava_ Vojvodine, Novi Sad, Njegoševa“ 0. 9.

| ISPRAVKA

U prošlom broju našeg lista u članku »Sarajevska opera i balet u Beograđu«,.Db= slednja rečenica u drugom pasusu treba.da glasi: »Ni Francuska, ni Engleska, ni lija, ni Amerika ne mogu da pokažu da.u onome što se kod njih zove provimcija, i što je i kod nas do juče bila provincija, vri tako intenzivan«..., itd.

U četvrtoj rečenici trećeg pasusa početak treba da glasi: »Onl, razume se, mne mogu još da se mere sa našim, đugšom, i ozbiljnom tradicijom«... itd.

Redakcioni odbor

Fran Alibreht, Jovan Boškovski, Joža Horvat, Dušan Ko-

stić, Tanasije Mlađenović, Jo“ van Popović, Mehmed Selimović, Petar Šegedin, Risto Tošovi“. PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE

Za našu zemlju na 3 meseca 35 dinar,

na 6 meseci 70 dinara 1 na godinu dafis 140 dinara,

Za Wmostranstvo: na 3 meseca 50 đinar8, nn 6 meseci 100 dinara | na godinu đanš O dinara Rukopisi se ne vraćaju,

Broj čekovnog računa 101-903305 Poštanski fah 617

za pisanje pozorišnih dela za pozorišta lU- ·

KNJIGA MIŠKA „RRANJCA

||-