Književne novine

SMRT FAŠIZMU = SLOBODA NARODU

KNJ

GODINA TII BROJ 30

Uređništvo: Francuska 1, teL 28-098

Administracija: Francuska 5, tel 28-490

IŽE

ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

Posle kongresa Komiteta za mir

štine, ispunjena učesnicima, či-

nila je utisak vrlo ugodljiv: rad

još nije počeo, a u punoj dvorani vlađa prosto neki svileni mir, Kako je mir uvek dostojanstven ljudski dokument! Nema nekadašnje metežne i ga. lamske slike najgore vrste učesnika na zboru, onih koji nisu znali zapravo za što su došli. Dvorana, sa mnogo istovetnih mrkih fotelja, sa istovetno pristojno u njih usađenih ljudi potsetila nas je na veliku jednu tkačnicu punu malih istovetnih razboja: tek što nije počelo da štroboće. »Obujte se u razum, i pazite šta govorite i šta radite...« čitamo u prepisci polupismenog našeg starog državnika (polovina prošloga veka) Ilije Garašanina, oca Milutina Garašanina. Kako naš seljak uvek viđdi ono što kaže: opaši se snagom — obuj se razumom. Koliko smo mo= gli, sa budnom pameću smo stigli svi na zbor, svaki od nas ostavivši na časak drugi neki posao na drugome mestu, da bismo sarađili i saosećali sa onima koji će nam sad govoriti o paradoksu vremena, našega konfuznoga vremena: milioni i milioni ljudi u &ocijalističkom i kapitalističkom svijetu, vapiju za mirom, a rat i zločin se neprestano nastavljaju. Govori, oni koje smo mi u prvome delu zasedanja mogli čuti, godili su razumnom tihošću i jednostavnošću; odlikovali su se zapravo: tako govore ljudi koje prava. ljudska briga oplemenjava. U polutonovima govora, doduše štrobotala je izvesna dinamika, ne dinamika oratorska, nego radna, naporska dinamika, koja štroboće u celoj našoj · zemlji ,kao tiha svirka. Vidmar, Salaj, Đilas, Stambolić, Minderović čisto su se trošili dok su govorili, kao što se troši brižan čovek, onaj koji kida skupe reči uzalud. Biva, brižnu čoveku za četvrt sata slepe oči uteknu u glavu, omršavi, Između dve re” čenice, ovde onde, čulo bi se jasno _ odisanje, više kao izduh čoveka pred “eškim pitanjem, izduh tvrd i oštar kao da na usta izlazi grumičak kamena. Engleski revolucionar Kromvel završio je jedan svoj govor, na zboru sa svojim saborcima, izrekavši tiho čuvene reči: »Uzdajte se u Boga! ali sav barut, odmah da spremite na suho mesto. Govornici na skupštini u Beogradu tiho su nam tuvili u glavu: Još, i ipak, da se nadamo u razum 1 uviđavnost velikih i moćnih! A kod kuće, ne prekidajmo rad nikada toliko da se ohladi. Rad je najžešći bunt protiv rata, i protiv raznih konfuzija koje na kraju svakoga ludoga zaključka ne vide drugo do rat... U okruglim lukarnama dvorane sunce oblačnog jutra čas se palilo, čas se gasilo ,a na mahove, vrlo muklo, čuli su se udari čekića čitave brigade radnika koji tamo napolju kleče i u svoj širini Bulevara Crvene armije polažu nov patos., Ponekad, žmarnula bi nas Jeza: Može li biti da će neko rušiti i nakaziti zemlju koja je sva jedna radionica! A u radionici život strog i pun lišavanja! Ali i život čist i sve čistiji od zablude i konfuzije, što nam Je danas pravi ukras, čime se, ovako mali i skromni, jako razlikuju od mnogih u međunarodnome životu.

U međunarodnome životu prepuno je konfuzija u idejama, i prepuno nečoveštva u postupcima. Tamo daleko na Istoku, sedam zarobljenih vOjnika, žicom uvezanih ruku i nogu, ubijeni su pucnjevima u lice iz neposredne blizine, prskali su po ubicama oči, zubi, čela, mozak, oči koje su jasno videle ubicu, mozak koji je zapamtio ubicu. Pitam svoga čitaoca, kao što samu sebe jednako pitam: ko je danas, juče, prekjuče u naše vreme, ko je svestan ljudskih postupaka i nedela? Mi čujemo i čitamo stvar, mi vidimo stvari, mi doživimo stvari, ali ih trpamo u sebe kao nemile stva” Ti u neku duboku fijoku, tresnemo fijoku, i mirni smo, i bedni smo šio

js u zgradi Narodne &kup-

Sječam se jutra,

Ko ptica vjetru,

I oku tamnom,

Sjećam se Jufra

kad stigoh slobodi: ala je mlijekom nalila ravnice

Nebo još mutno finjaše u vodi,

Ko da se sive ogledahu ptice.

Da li će plakat ranj . TL stenjat krošnjom stari hrast i lipa,

travnjakom doline Ia cobe i zvijezdice sipa?

Posrebri sitnu rosu

Isidora SEKULIĆ

nam je u svesti lakše pošto smo tresnuli fijoku. Ko je svestan postupaka i nedela? Niko nije svestan, inače bi sama egzistencija čovekova u Kojoj nema ni laži ni konfuzija, ona bi dosada morala na neki način buntovati, Mi živimo bez budne ljudske savesti zato što živimo sa mutnim svestima. Mi živimo pod navalom konfuznih ideja i sudova, istoriska logika naših vremena to je sloboda prepada i udarca. Mi smo ogrezli u mitološkim zabludama o dejstvima i zadacima sila. Najteže zablude šire i nameću silni, moćni, veliki. Oni su zbunjeni već pri samom imperativu žavota: svaku energiju pretvarati u druge emergije, a energiju sile pre svih ostalih. Energija koja se ne pretvara, i ne može ili neće da se pretvara u drugo, energija koja, dakle, ne zna za promene i odnose, to je smrt. Silni i siloviti siloljupci to su bića nečovečna kao srebroljubci koji žive u mutnoj sve. sti, koji muče sebe i druge za hiljadarku više, i najzad skončaju pod silnim blagom koje je mrtvo, jer je na sve strane bez ljudskih i životnih odnosa. Sila i sila i sila! ubi i razori, ubi i razori, ubi i razori! — to jie entropija! Strah od entropije, čemu nas uči i fizika i filozofija, to je strah od nastajanja i ostajanja jedne isključive energije, toplotne energije, koja se ne može, retrogradno, pretvarati u ono od čega je postala, i koja sve, ista i ista, vodi u smrt. Život ljudske rase, danas krklja i krkće između dve sile, zapečene u zabludama nečoveštva i nesporazuma, u mržnji prema svakom čovečnom, međusobnom odnosu. A život se ne drži na sili, nego na toku energije, na bogatstvu odnosa između svega, između svih. Samo na groblju nema odnosa! Inače, svugđe, u apsani, u ludnici ,u bolnici, život radi i popravlja se samo stalnim tokom i promena=– ma odnosa. - · Ne, ne! — zaključak je silnih i konfuznih. Sila ima da raste i bubri sve u istom smislu. Idu tako silni u pjanost, u mutnu svest, u zaguš, u entro-

piju, tačno kao što srebroljubac, bez .

ikakva čovečanskoga odnosa, leži na ciframa i ne zna da umire od entropije. Današnji silnik, gore no srednjovekovni burgriteri, ne umeju da nađu odnos ni prema premcu, ni prema sitnijima i slabijima. A tako se živeti ne može. Čovečno se tako ni umreti ne može. Nema grobova burgritera! Skončavali su u podrumima kao skorpije, slično Hitleru koji je sa svojom ženkom skončao u podrumu kao otrovan pacov. U ruskom časopisu »Novij mir« poznat i nama ruski akademik. Tarle piše o miru i o narušiteljima mira, i o silnima, i kaže: da siloviti ne mogu pobediti, da ih čeka »gibeljnoje, strašnoje poraženije«, Ali glas akademika Tarlea je glas čoveka u pustinji konfuzija: na drugoj sštrani globusa, drugi akađemici, drugim jezikom kažu to isto. Između te dve strane vreba entropija: bez ljudskih odnosa, uvek novih i drukčijih, nema života. Bežite od konfuzije i od entropije, silni i bezumni! Dostojevski je ispisao poraznu društvenu, političku i moralnu maksimu: »Smiri se, bezumni čoveče!« Ali kako, na čemu, pred čim da se smiri moćni velikan, kad neće i ne može da uđe u logiku i lepotu odnosA, u mir koji balansira samo na odnosima ljudi i država i naroda. Smiri se, bezumni silniče! obuj se razumom! Ne brekći od obesti! Sagorećeš pod ognjem sve iste energije koja ostaje pri jednom. nemogućnom odnosu prema ljudima i zemljama, pri odnosu koji nije odnos.

Kao raspamećeni, lebde silnici u zanosu, otkinuti od svih veza i odnosa, srljaju u nepoznato, veruju da tamo mora biti niz pobeđa za njihovu silu,

Ne znah, šta krije magla u ravnici? . Ako li sunce digne siva vela,

Da li će polje prekri II mrki vuci — di

t stada bijela vlji ubojnici?

ene tišine

ek dođu vuci. Ja svitanje gledam SbaH nemoćnika u srcu ne struji

ži stigoh glas da predam Moćno životu ao bysst old. i

Uto se jutro djetinjski nasmije,

svilom ovije mi lice, popa što trenulo nije

trepavice,

Grigor VITEZ

u našoj zemlji

mora biti veliki neki prostor za nji hovo isključivo prostiranje, Nema ni ovde, ni tamo, ni drugamo ničega, sem jasne izvesnosti kako će se svršiti sudar trećega svetskoga rata, ako do njega dođe. Mi ne znamo detalje: koliko će vremena klanje i rušenje trajati, koliko će miliona ljudi leći u grobove, i jarkove, na morska dna; kolika će pustoš poklopiti svet; ali sasvim sigurno se zna putanja sile i obesti; zna se koliki pad koga čeka; zna se šta će se vratiti u haos i morati ponovo da se čisti i prerađuje. Zec može da vara ,da beži natrag ubađajući noge u stari trag; ali sila nije zec. Mi, mali i besilni, koji se lomimo svugde po životu i skačemo u odnose sa svim što živi, mi odlično znamo putanje i tragove svemu. Mi, mali i besilni, znamo odlično i Dostojevskoga. Smirite se, bezumnici! Ne možete nigde i ni sa kakvim oružjem satrti čoveka ni progres njegov! Ne možete! Ljudska rasa je rezultat drugih snaga i zakona no što su vaši; kraj ljudske rase biće takođe rezultat drugih snaga i zakona no što su vaši. Bombe vaše ne mogu ubiti život, ne mogu. Znate li šta ubija? pustoš, To je bomba koja dejstvuje hiljadu godina. Pa i tu ima nadživljavanja. Čovek i dijamant, to su dva simbola, dva strašna simbola nadživljavanja, jedan u organskom, drugi u anorgan– skom svetu: oni šu tako tvrdi, da še samo svojom rođenom prašinom mogu brusiti i trošiti, Ali, smiri se bezumniče! Ugledaš li čoveka siva i zatrpana prašinom svoje istrošenosti, upri dobro pogled :izaći će, kao i dijamant, u savršenijem obliku no pre što je bio; sa ivicama i glatkim stranicama

koje sunce seku, i sa suncem zajedno blistaju... Smirite se, silni i nepomirljivi! Pokorićete se najzad pred odnosom ujedinjenja! Šaptaćete tiho reči mira na usta na koja sada još zapoveđate; razori ,razori!

BROGRAD, UTORAK 25 JULI 1950 |

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

Frano Šimunović: Partizani (studija)

Dovidjenja u boljim danima

| danas mi dolaze suze na oči kad

se sjetim tih dana, U ljetu 19388,

došla je naredba republikanske vlade,

da se svi strani dobrovoljci imaju

smjesta povući sa fronta i da čekaju

na komisiju koju je odredio Odbor za

nemiješanje u špansko pitanje. Ovaj

će nas uputiti napolje. Kuda — to se

nije znalo. Na španskoj teritoriji ne smije ostati nijedan stranac,

To je djelovalo kao grom iz vedra neba, Ne samo na nas, već i na drugove Špance, Dvije godine smo se borili rame uz rame, zajedno smo prošli kroz najgora stradanja, a sad da se rastanemo! Otići s fronta dok borba još traje i dok predstoji možda još žešća borba!

Vlada se nije rukovodila sentimentalnošću nas s fronta. Mi smo u nju „anali neograničeno povjerenje, jer je bila izraz volje naroda i jer se nepokolebljivo držala pred neprijateljem i nije bilo druge, već bez protesta pokoriti se odluci. |

Uskoro je došlo obrazloženje, Tali.janima i Nijemcima, koji su se borili na strani Franka, stalno se slao ogro” man ratni materijal i municija, a sve pod izlikom da se i na strani Republike bore stranci, Trebalo im je ovaj adut izbiti iz ruke. Društvo naroda riješilo je, da se svi stranci odstrane sa španske teritorije i da Španci sami riješe svoje pitanje. Vlada je odmah pristupila djelu. Izjavila je da joj je žao što to čini, ali da to iziskuju viši interesi španskog naroda, Da se teška srca s nama rastaje i da nam obećaje da će se poslije, kada se borba sreino završi, svaki moći vratiti u Španiju, gdje će uživati puna prava kao svaki Španac,

Nije bilo druge ,već bez prigovora po posljednji puta poljubiti pušku. Ni-

· sam 8se kao ni ostali mogao suzdržati

od suza, gledajući kako drugovi, na polasku po posljednji puta tre bh m':traljezu »Maksimu« „kako ga prle i ljube i kako plačući ljube i pritiskuju uz grudi svoju »vinftovku«, pokušavajući da joj kroz jecaj zaanji bata otpjevaju »Ti vintovka dru„ muj vjerni...«. Rastanak sa oružjerni išac je ju nekako, ali sa drugovima Špancima bilo je to i suviše teško. Još.ni sada, dok ovo pišem, podrhtava jabučica u grlu i suze mi ıavim na oči, Cinilo mi se da i Šuma piače, da i svaka travka podrhiava od guza, pa da se i hladan kamen pod našim „nogama smekšao od boli, i

Taj prizor, kako se drugovi ljuba. kako jedan drugom zavlači glavu u njedra ,kako se grle i plaču kao djeca

— ne, nikada, nikada u životu to neću moći zaboraviti!

Marko OPESKOVIĆ

Jedan radmik anarhista po uvjerenju, čvrsto mi je zario prste u meso i plačući stalno ponavljao:

— Druže Marko, oprosti što sam dijete. Vidiš. slab sam, ne mogu se suzdržati od suza... Prevelike su to i preteške uspomene koje nas vežu, a da bih bio dosta jak da ne plaćem, Vi

Marko Orešković.

ste došli ovamo i glavu da izgubite, samo da nam pomognete da zLacim?) jaram sa svojih leđa. Nemojte nas zaboraviti, druže! Pomozite nam ua našoj borbi i nadalje!

— A ja ti dajem drugarsku časnu riječ, da ću, ako preživim ovu borbu i mi se oslobodimo, a vi budete vodili borbu proliv vaših ugnjetnča, doći ma gdje se nalazio i ma kada to bilo, i priteći vam u pomoć!

Nisam mu od ganuća mogao odgovoriti, već sam mu samo suskao ruku ı kroz plač izgovonio:

— Si...

Sramota je plakati za čovjeka, ali tih suza, se nisam stidio. Već je po deseti puta padala naredba da krenemo, ali drugovi koji su naređivali ta. kođer su plakali. Konačno se moralo krenuti, Pošli smo uz mnogo poklika i suza,

Koračao sam pognute glave i dugo mislio o tome što se malo prjje ooaigra. valo. To mi je bio najteži rastanak u životu, Da smo sretno zavišili borbu išlo bi to još nekako, ali ovako! Teško je YA bilo, više nego teško. Stiskao sam zube i mislio:

— Sada, ću promijenili front i sredstvo borbe, ali borba se nastavlja!

N a francuskoj granici ugledali smo žalostan prizor. Francuska vlada nije dala da se prenose stvari, a hamo li oružje i automobili, Najgore su prošli ranjenici o kojima se nitko nije mogao brinuti, a Francuska ih je primila gore nego što se zarobljenici primaju. Trebalo je uništiti sav materijal, porušiti za sobom sve mostove.

Popeo sam se na neki vrh na francusko-španskoj granici i bacio pogled natrag u zemlju gdje sam doživio toliko gorkih i toliko sretnih dana, gdje sam proživio toliko muka i patnja i doživio toliko ljubavi i drugarskog suosjećanja. Gledao sam u dolinu i vidio plameno more zapaljenog materijala, opreme, automobila i oružja. Nečija me hladna ruka stegla oko srca pri pomisli da nam je sve ovo poslala radnička klasa, radni narod cijelog svijeta i da sada moramo to sve uništiti, dok se španski narod još uvijek očajno bori u posljednjim trzajima.

Gledajući u to plameno more pričini mi se kao da se iz njega dižu očajne ruke španskih majki, kao da čujem vrisak djece i zapomaganje nemoćnih staraca:

— Pomozite! Spasite djecu našu!

Čuo sam stenjanje ljudi koji su na svoja, od rada savinuta leđa opet primili teški jaram. Plamenovi se dižu put oblaka, ne, nisu to plamenovi, to su ruke, milijuni ruku koje se pružaju za nama:

— Pomozite! ~

Hladna mi suza pade na usnu kad sam stupio preko francuske granice 5 teškim saznanjem u srcu, da je ovim časom španski narod ponovo pao u teške okove...

Dugo sam se gušio da glasno ne zaplačem, Okrenuo sam se po posljednji puta i pozdravio Španiju stisnutom pesni com:

— Doviđenja, Španijo, do viđenja zemljo koja si mi srcu prirasla kao da si moja rođena!

— Doviđenja u boljim danima, u danima slobode!

Odlomci iz knjige „»Marko Orešković«

autobiografija, izdanje »Kultura«, Zagreb 1950,

(Crtež P. Šimunovića)

PRIMERAK 8 DINARA

INIRIIII

*|| augustu 1943. u Žumberku. Na pristranku brda uvalio se dolac, poljice koji stotinjak metara u opsegu, oko njega na strmim stranama šljivici, iznad njih, u polukrugu, put, pa iznad puta nekoliko kuća i štagljeva među visokim jabukama i hrastovima — selo Šiljki. Toga dana sve je bilo jarko o3vetljeno suncem, Vijenac drveća, naoko-

lo kukuruz i suncokreti na poljicu,sve ·

je bilo nepomično. Pred kućama tu i tamo bavio se domaćin bradvom, sjekirom, pilom; domaćice, žene ili djevojke, oko rublja, lonaca, staje; djeca: obavljala su sitne poslove ili se igrala. Negdje daleko s vremena na vrijeme zaglogoljala je kanonada i na mahove zatreperilo je u tišini tanahno ispredanje mitraljeza kao da crv toči u drvetu. Te zvuke niko nije uzimao u obzir, |

Tek što je prohujala talijanska ofenziva, bučna i neefikasna. Imala je svrhu da »očisti« Žumberak i dio Slovenije od partizana. Divizije su vrlo oprezno išle putevima, tukle topovima i miftraljezima šumarke, obilno trošeći municiju, palile sela i odnosile iz njih sve što je imalo kakvu vrijednost,.ubile tu i famo neko iznenađeno čeljade, Seljaci su se, s nešto imovine koju su u Žurbi uspjeli odvući, pod zaštitom partizana sklonili u šume, ali su ostali bez mnogog komada krupne &toke, a sasvim bez peradi i praščića, bez odjeće ,obuće i pokrivača, bez &uđa i oruđa. Partizani, daleko malobrojni, ujedali su neprijatelja na svakom koraku. Jedan Crnogorac, pričaju, 6kočio je iz zasjede na talijanski tenik pa gvozdenom polugom stao mlatiti po oklopu srdito vičući, Posada tenka, u mističnom strahu od čudnih uđaraca i vike, okrenula tenk u bijeg,

Ofenziva je ispala kao srednjevjekovna vojnička zabava.

Sad seljaci se oporavljaju, krpe, natežu preostalu imovinu na sve poltrebe i bore se da kako tako spremni dočekaju zimu.

Kuće su im nekim slučajem ostale pošteđene, što je drugdje bilo rjeđe, pa su prve dane pomagali susjedima udđešavati nastambe od preostalih zidina i crijepa, Eno i sađ tandrču kola građe koju šalje okružni komitet,

U ovoj tišini, bistrom gorskom zraku, svijetlosti, i kuće, eve na kat, sa hodnikom i stupovima, čiste i obijeljene, i ljudi, dobre &u volje. Iz nekog štaglja dopire mukao šum udaraca cjepova po žitu, I pjesma u dva glasa, žestoka, treperava zamnije čaš dva.

Rade svi žurnmo, da večeras mime savjesti mogu &jesti u predvraće i razgovarati i zapjevati. Stari Badovinac, ponosan što je uspio sačuvati pilu, strug i bradvu (bio je oruđe škrio u granje hrasta) popravlja svinjac, Na suprotnoj strani đoca, djevojka krupna, plava, učvršćivala je stakla na prozorima, U tom radu svima je zajednički izraz bio na licima; kao da su samo noćas prekinuli razgovor, drugarski dodir.

Iznenađa zagrajaju djeca:

— Eno Milana! v

— Milaneee!...

— Bee...

Stariji se usprave, priđu provire na prozor. "

Putem koji obilazi đolac, spušta se u nj i opet diže na humak, išao je konjanik. Mlad čovjek, okrupan, rumen, s kapom naherenom na bujnoj plavoj kosi, jahao je na punom riđanu žute grive i repa, Konjanik i konj kao da se jedan s drugim šale u obijesnom kašu, u veseloj igri, Objema kao đa je lice nasmijano, razmahane grive, pre“

kipjela snaga.

— Ae, Milanee! — zauštavljale 6u rukom žene, i stari Badovinac je digao ruku,

Konjanik na ugnuću puta, nizbrdo, pojuri u pinom galopu. Ipak čuje dozivanje. Okrene se u sedlu i mahne rukom, zatim „pokaže pred sebe u pravcu Okružnog komiteta koji je-ar drugom zaseoku, uzleti uzbrdo i ne· stane za živicama,

— Ee, kako ga nijesmo prije spazili! — razočarano &pusti ruke na pre" gaču stara Rakuša.

Svi su ostali otvorenih ušta, Sa žaljenjem su gleđali u pravcu u kojem je nestao jahač. i

— Ko je to? — zapitam. ,

— Milan, odgovori stara ne shvaćajuči da za mene novodošla to ime još ne znači ništa. ., | J

— Milan Žeželj, — reče stari Badovinac, pa viđeći da ni tada ne presta” jem da očekujem objašnjenja doda: komandant Trinaeste proleterske,

— Zar je on odavde?

— Ah nije, — Opet oni ne shvaćaju pitanje.

Tađa sam ja shvatio.

I ovaj događaj objasnio mi je mnogo više nego sam mogao očekivati, u· rezao mi se u pamet kao objašnjenje naše borbe i naše budućnosti,

Vjekoslav RALEB

ograd'.