Književne novine

BIMRT PASIZMU — SLORODA NARODU

GODINA tri BROJ 40

Uredništvo Francuska 1, teL 28-098 Admin{atracija: francuska 5. tel ?2R 400

BEOGRAD, UTORAK, 3 OKTOBAR 1950

Izdavačka

predluzacti

1 DiSCi

Velibor. Gligorić

ibllografski podaci bi nesumnjivo pokazali da je od oslobođenja do danas izdat impozantan broj knjiga i da među njima zauzimaju ugledno mesto i izdanja naše savreme– ne literature. No ipak, i pored ovak. vih rezultata izdavačke aktivnosti kod nas, nameće se potreba da se kritički osmotri jedan krupan problem izda·vačkog rada, a to je problem odnosa između izdavačkih preduzeća i pisaca, njihove međusobne stvaralačke sarad_ nje.

Analiza ovog odnosa stavila bi na diskusiju i životvornost postojećih or·ganizacionih oblika i metođa rađa izdavačkih preduzeća sa savremenim piscima, i stavila bi pitanja da li i ukoliko ovakvi oblici i metođe kakvi su danas u izđavačkim preduzećima omogućuju puno i intenzivno razvija–nje stvaralaštva naše savremene književnosti. Ove organizacione forme su različite u našim izđavačkim pređuzećima. U većem broju izdavačkih preduzeća kao pomoć (stručna i literarna) rukovodstvu nalaze se urednici i referenti iz redova pisaca, a u retkom slučaju nalazi se pri izdavačkom preduzeću i književni savet. Rukovodstva izdavačkih preduzeća se poglavito oslanjaju na mišljenja ovih urednika, referenata i saveta u planiranju izdavačke delatnosti, u konkretnom sprovođenju izdavačke altivnosti (u izdanjima dela naše savreme– ne literature pogotovu), tako da je rukovođenje literarnih edicija stvaro u mukama tih referenata urednika i saveta. Tako su pisci u književnom savetu, jako su pisci urednici biblioteka i referenti u izdavačkim preduzećima, ipak se pokazuje u praksi, na terenu izdavačke delatnosti savremene literature, da stvaralačka veza između izđavačkih preduzeća i savremene _ književne produkcije nije živa, nije široko i prostrano alttıvna, da izdavačka preduzeća nisu u središtu stvara– lačkog procesa pisaca, da se izdavačka aktivnost (uzimanje u obzir dela pisaca za štampu, klasifikacija kva]liteta njihovih dela) nekako odvija »iza zatvorenih vrata« u uskom krugu književnog saveta i konzilijuma sa referentima. Na ta vrata ne udaraju ni diskusije po udruženjima pisaca na nji hovim skupštinama i kongresima, ni kritika u štampi i u časopisima, niti se iz izdavačkog preduzeća neko pojavljuje u javnosti da obrazloži izdavački rad i izdavačke planove.

Izdavačka preduzeća dobila su u praksi vid teške pristupačnosti i SDpOre pokretljivosti kada je reč o živoj vezi sa stvaralaštvom pisaca. Ona se u izdavačkom poslu naše savremene literature ograničavaju više manje na ponuđene rukopise i na predloge i sugestije književnog saveta ili urednika ili referenata koji svaki za se unosi u izdavački posao svoju sferu literarnog interesa, svaki za se i na izdavačkoj delatnosti ogleda svoje jdeološke i estetske stavove, često pod'vrgavajući pa i potčinjavajući izdavačku aktivnost svojim literarnim Ocenama i svom literarnom kriterijumu. Izdavačka pređuzeća u ovakvim formama rađa stiču izvesna ograničepja koja se prenose na samo stvara– laštvo pisca, na njegov obim i njegovu plodnost, gube od stvaralačke inicijative, od životnog interesa za stvaralački proces literature, bojažlji-. vo i pipavo zatvaraju krug saradnje, ne prostiru se na terenu izdavačke delatnosti izvan granica na koje su im stavili sudiske odbranbene stubove književni savet, referenti ili uredni.

ci.

Pri kritičkoj analizi poslovanja izdavačkih preduzeća u odnosu na 5Mvremenu književnu tradiciju i planiranja tog poslovanja, videlo bi se da ona zapadaju u situaciju da se oba: de prema zadacima razvijanja is ževnih produktivnosti u velikom delu kao da nemaju pred sobom živ stvaralački proces rašćenja i bujanja književnosti, već kao đa imaju pozi!V da vrše odbirna pročišćavanja savremenog književnog stvaralaštva za a storiju književnosti. Otvara se mogu” nost da u živi stvaralački proces književnosti uticajniji pojedinci unesu Okvir svoga literarnog ukusa, svoga kriterijuma, pa i svoje literarne PpOolitike. Postavivši se na poziciju neke više literarne arbitraže, pojedini savetođavni organi pri izdavačkim e duzećima osećaju se pozvani da vrše i kategorizacije kvaliteta pojeđinih pisaca, da jednima daju prednost prema drugima, da njihova dela raspoređuju u izdavačkim planovima pTema tim svojim klasifikacijama, DE obzira na prođuktivnost, pa ! bez Zr zira na realno stanje stvaralaštva 3 pisaca, Otvara se mogućnost dakle, j i tome da se stvaralačka aktivnost pojedinih pisaca planira apstrak no prema onome što izvesna izdavačka preduzeća od njih očekuju na gogavu kriterijuma svojih savetođavaca. e hovog stava prema takvim Ppisc TO Na taj način se stvara i jedna a neodgovorne kritike koja se BL »ima zatvorenih vrata«, sa JODMDOLE posledicama koje se mogu osetiti i n produkciji pisaca.

Izdavački planovi spremaju se u velikome delu bez dublje konsultacije sa piscima. Izdavačka preduzeća po pravilu ne vrše ankete o stvaralačkom radu pisaca, nemaju tešnjeg, zainteresovanog kontakta sa piscima, ne podržavaju i ne potstiču pisce u njihovom stvaralačkom radu. Ako to vrše, to je velikim delom prema jednom ograničenom broju pisaca, i to poglavito prema piscima koji su ili u bliskom dodiru sa članovima knjiZeVnog saveta, odlučujućim referentima ili urednicima, ili su tako afirmirani da ih presija njihove popularnosti pokreće da se življe zaintereSsuju za njihovo stvaranje. Ovakav stav prema stvaralaštvu pisaca uslovljava da se jedan njihov broj ne upušta u veće stvaralačke poduhvate, da njihovo stvaralaštvo dobija vid fragmentarnosti i da oni počinju da gledaju u izdavačkim „preduzećima

·neku vrstu akademija koje su rezer-

visane samo za izabrane i probrane, »registrovane« talente. Ovo uslovljava i to da pojedina izdavačka preduzeća pokažu široku predusretljivost prema

· stvaralačkom radu pojedinaca, dok

prema nekom drugom istog ili sličnog talenta mogu biti neobjašnjivo škrto rezervisana.

Ovakav stav na terenu izdavačke alttivnosti dovodi do tendencija koje se javljaju u izdavačkim preduzećima da obezbeđuju svoje izdavačke akcije reputacijama pisaca. Vrlo je redak slučaj da se koje izdavačko preduzeće usudi na kakav smeliji potez, da izda kakvo delo pisca koji nije proveo izvestan staž u literaturi, sarađujući u književnim časopisima i zaslužujući bar legitimaciju kanđiđata u udruženju pisaca,

Specijalnu poziciju u izđavačkoj aktivnosti ima »Nopok«, izdavačko preduzeće za knjige namenjene omladini. »Nopok« „pokazuje aktivnost u izdavanju dela mladih pisaca. Ukoliko u tom rađu »Nopok« ima dogmatiziranja kriterijuma, favoriziranja ili zapostavljanja pojedinaca, ako „uopšte toga ima, neka progovore i prodiskutuju o tom mladi pisci. No čini mi se da »Nopok« u izvesnoj meri zanemaruje jednu dužnost koju bi morao svestrano obavljati s obzirom na poziciju koju zauzima u našem kulturnom životu. »Nopok+ je u neposrednom kontaktu sa mlađim čitaocem. On ga literarno vaspitava, literarno uzdiže. »Nopok« ne pokazuje, po mom mišlje-. nju, đovoljno svestranu aktivnost u pogledu približavanja pisaca mlađoj čitalačkoj publici, u pogledu popularizacije njihove stvaralačke prođukcije, njihovih dela. Ne upoznaje đovoljno mlađu čitalačku publiku sa savremenim piscem, vrlo malo sa njegovim životopisom, njegovim „stvaralačkim putem u životu, njegovom celokupnom literarnom aktivnošću i razvitkom. I suviše se »Nopok«, po mome mišljenju, povukao u formulu »za mlađe pisce«, i suviše su otsečno razdeljene uloge između njega i onih izdavačkih pređuzeća koja nisu prvenstveno i poglavito upućena na mlađog čitaoca. Važna je i značajna njegova uloga đa putem izđavačke delatnosti uzdiže i razvija mladđog pisca, ali po mome mišljenju ne bi trebalo njoj sasvim „podređiti ulogu upoznavanja mladog čitaoca sa stvaralačkom aktivnošću savremenog pisca uopšte. To se može činiti i u inicijativnom kontaktu, sporazumevanju sa piscima odnosno objave njihovih već štampanih đela, ili još neobjavljenih, ili priređivanjem zbornika koji bi bili ogleđalo opšteg stvaralačkog procesa savremene književnosti.

Rađ izdavačkih pređuzeća morao bi doći na širu diskusiju u smeru njegovog unapređivanja, oslobađanja od izvesne uskogrudosti od svega onoga što bi moglo biti kočnica širokom stvaralaštvu, plodnoj književnoj produktivnosti. Verovatno bi se došlo i do izvesnih konkretizovanih predloga šta učiniti da književni savet, urednici i referenti kod izdavačkih preduzeća ne budđu u ulozi »sivih eminencija«, đa njihov rad u izdavačkim preduzećima bude podvrgnut javnom kritičkom pretresu, da razjasne pred javnošću kako svoje principijelne poglede na kvalitetni odbir u izdavačkoj delatnosti, tako i svoje postupke u izvesnim slučajevima koji su literarno sporni. A najpre, mislim đa je nužno, otvoriti »zatvorena vrata« izdavačkih preduzeća obaveštenjima o njihovom unutrašnjem rađu u odnosu na stvaralaštvo savremene književnosti i jav-

' nim obrazloženjem njihovih perspek-

tivnih planova.

Povodom stogodišnicce prve slovenačke pozorišne pretstave u Trstu

——

BORBA SLOVENAČKOG NARODNOG POZORISTA U TRSTU.

Bratko Kreft

radicija slovenačkog življa u

T Trstu duboko je ukorenjena i

na pozorišnom polju ovoga grada. Prve pozorišne pretstave na slovenačkom jeziku organizovalo je Slavjansko društvo, osnovano revolucionarne 1848 godine. U početku mu je pretsedavao pesnik građanskog rodoljublja Jovan Vesel- Koseski (1798—1884), Prešernov savremenik i literarni takmac, koga je ono doba čak više cenilo nego Prešerna.

Kad su 2 juna 1850 u Trstu prikazali dramu češkog dramatičara Stepaneka u slovenačkom prevodu, pod naslovom: »Lopov u mlinu ili Slovenac i Nemac«, nacionalni i kulturni efekat je, sudeći prema izveštaju, morao biti sličan, a možda čak i jači, onome koji je izazvala pretstava Linhartove komedije »Županova Micka« u Ljubljanskom pozorištu 28 decembra 1789 godine. Tađašnji pretsednik »Slavjanskog društva« konstatovao je »da je naš oder, naše gledališče pred nami« i da »slavenski jezik počinje javno značenje dobivati« (navedeno prema raspravi Janka Travena »Slovensko gledališče v Trstu, Gledđališki list 1949—50, br. 10, Ljubljana).

Prema tome ove se godine napunilo ravno stotinu gođina ođ prve, dosad sigurno utvrđene, slovenačke pozorišne pretstave u Trstu. Borba za prava slovenačkog pozorišta u Trstu još i danas traje, ma da pozorište kao ustanova već postoji.

Posle 1850 godine, kad je u Austriji zavladao Bahov apsolutizam, uprkos svih napora rođoljuba, nije Dpošlo za rukom da se osnuje stalno pozorište ni u Ljubljani ni u Trstu. U Trstu su privremeno ugušili čak i ona nastoja.;.ja koja su 1850 gođine mnogo obećavala; sleđeća pozorišna pretstava u Trstu održana je tek 1868 godine, U čitaonici u Rojanu (koji je vezan za Trst te ga možemo smatrati njegovim predgrađem), prikazali su oktobra 1878 godine Linhartovu »Županovu Micku«. U pozorištu Feniče, koje postoji još i danas i koje uprava STT, uprkos mnogobrojnih molbi i intervencija, neće ni s vremena na vreme da ustupi za pretstave Slovenskog narodnog gledališča u Trstu, Slovenci su prvi put nastupili još 1880 gođine. No-

vi pozorišni centar je ostvaren u tršćanskom predgrađu Sv. Ivana 1882 godine. Sledila su osnivanja pozorišnih društava u Skednju i Barkovljama. Na taj način već u prošlom stoleću izvođene su slovenačke pozorišne pretstave u fri predgrađa grada "Trsta.

U istoriji stogodišnjih nastojanja slovenačkog pozorišta u Trstu, nov i značajan događaj pretstavlja gostovanje Ljubljanskog pozorišta u centru Trsta, u pozorištu PFeniče, 9 februara 1889.

Ovo gostovanje ne samo da je nacionalno i umetnički produbilo slovenački Trst,već je umetnički potstaklo i tamošnje amatere koji su posle neko. liko godina nastupili u pozorištu »Politeama Roseti«. Da bi se ova nastojanja usredsredila i prođubila, osnovali su tršćanski Slovenci 1902 g. »Dramatično đruštvo« koje pretstavlja početak stalnog pozorišta u Trstu. Ovo društvo je davalo pretstave na okolnim pozornicama, a savremena na vremeuspelo bi da dobije pristup i u pozorjšta Feniče i Goldoni. Potrebe vremena i borba za nezavisnost stvorili su »Narodni dom« koji je bio podignut 1904 g. prilozima slovenačkog naroda. Tako je Slovenačko pozorište konačno dobilo svoju dvoranu. Iz amaterskog pozorišta razvijalo se u profesionalno koje se paslednjih gođina svoga opstanka uspešno takmičilo sa ljubljanskim „pozorištem. U sezoni 1910/11 repertoar se proširio čak na operetu i operu. Izveli su opere: »Nikola Šubić Zrinjski«, »Kseniju«, »Madam Beterfiaj« i »Prodanu nevesiu«. Danas je potrebno sve to navesti, jer je takvim razvojem Trst postao drugi slovenački pozorišni centar sa stalnim ansamblom i to u građu gde nikad nije bilo stalnog italijanskog pozorišta. Ta činjenica ne samo da „potvrđuje nacionalnu svest sloven kog stanovništva u Trstu, već i njegovu kultumu i umetničku stvaralačku snagu. Pre nastupa fašističkog terora, slo-

venačko pozorište u Trsta dostizilo je svoj umetnički i nacionulno-kulturni

Zavićaj

avičaj moj je tamo gdje ćuk u samoći / žalosnih ada davne igre budi, gdje rani cvijet na grani zanoći a zorom padne od nenadne stuđi.

Gdje Drina teče ispod strmih strana ko vrijeme što je zametalo nađe,

Tamo gdje žive s mrakom pet vjekova tragovi tuđih kopita u polju

tugom topola i pustih žalova

i gdje su preci ginjili na kolju.

gdje su svježi svuda ožiljci ođ rana

i svako dijete šta je krv gdje znade, Zavičaj moj je tamo gdje jecanja razbuđe san mi mjesto poljubaca

kađ uđe vrela krv prvih talaca

u naše snove i naša igranja.

Još čujem kako mlazom škropi travu ..s Da | će i gr'jesi đda uminu s bolom

što su nam juče za ćesarsku slavu očevi naši ginuli Tirolom?

I što nam ništa nisu bolje dali

od onog što je znala njina stopa. Al vidim mlađa ruka, gdje su pali, temelje čvrste novom vijeku kopa.

Zdravo zavičaju! Ti sad srca čista zavoje skidaš sa vojničkih rana. Novo vrijeme tobom život lista ko vjetar mlade pupoljke sa grana.

Osjećam, dragi, rud? jutra nova i s tugom grkom u crnome garu izgara zloba svih prošlih vjekova kad si se klanjo begu i ćesaru.

A Drina šumi, pl-uska prve skele — stoljetnih patnji oplođeno sjeme, gdje mlade čete, što su zoru srele, nosv u srcu snova teško breme.

Radost me nosi kao list na vjetru

dok berem cvjeće smijeha s plahih lic: i mašem rukom ranom geometru

što sanja ceste bespuće litica.

Mašem mu rukom.. O radosti smjela i ti ćeš trasom, vedra, poći s njime Proz bučnu vrevu ispcd prašnih skela gdje moj zavičaj život otpočinje!... Risto TOŠOVIĆ

aa —o O LI SOM O O ON O S ata—a)

AW vrhunac u sezoni 1918/19, kad je pod voćstvom današnjeg reditelja i prvaka Ljubljanske drame, Milana Skrbinšeka, prikazalo čitav ciklus Cankarevih drama, što je dosad jedinstven primer u jugoslovenskoj pozorišnoj istoriji uopšte. Te sezone doživela ie svoju prvu pretstavu Canukareva klasična drama »Elapci«, koja je u Austriji bila zabranjena. Skrbinšekovom zaslugom, izmenjen je i izgovor pozorišnog jezika u smislu reforme Otona Župančiča mnogo pre u Trstu nezo u Ljubljani, njegovom zaslugom i harmonična igra ansambla. U oba ova primera Trst je tadđa prednjači ıspred Ljubljane.

Zanimljivija je činjenica da su organizatori slovenačkog tršćanskoy pozorišta već sredinom 1918 7. bili svesni jugoslovenskog značaja ''rsta koji još i danas nije samo slovenačko već opštejugoslovensko pitanje. Oni su pisali: »Kao što će Ljubljansko pozorište biti veza i centar svih ostalih slovenačkih pozorišta, tako i Tršćansko pozorište ima svoju sasvim naročifu važnost ne samo za slovenački, nego za sav jugoslovenski marod.. da bi hram naše Talije sa svojim sedištem u najvećoj slovenačkoj varoši, koja leži na najugroženijoj tački Jugoslavije, bio snažan uzvik svima onima koji nas Jugoslovene ovde na A/riji ni đanas neće da vide«...

Kakav je danas položaj slovenačkog narodnog pozorišta u Trstu koji je od fašizma i nacizma oslobodila revolucionarna vojska jugoslovenskih naroda i koja se po njegovom oslobođenju povukla iz Trsta zbog gospodstva velesila i među njima pođeljenih interesnih sfera, i zato đa bi se očuvao mir? Tršćansko pozorište je krajem jula zaključilo svoju petu sezonu, a još uvek je bez svoje zgrađe, koju ne može ni u najam da dobije, ma da u Trstu ima više pozorišnih zgrađa u kojima samo s vremena na vreme gostuje kakvo strano društvo. Ko ima priliku da se na svoje oči uveri pod kakvim okolnostima moraju raditi tršćanski reditelj i glumac, a isto tako i W6cenograf, taj se mora čuditi umetničkom nivou toga pozorišta koji je pokazalo gostovanjem u Ljubljani i Mariboru u komeđiji Ostrovskog: »Unosno mesto«. Umetnički nivo mogao bi biti veći kad bi slovenačko pozorišno društvo imalo svoju stalnu i moderno uređenu pozorišnu zgradu u "Trstu. Takav je dom postojao do 13 jula 1990 g. kad je fašistička rulja zapalila Narodni đom koji je bio pođignut sredstvima našeg malog čoveka. Ni za to tršćanski Slovenci još nisu dobili nikakve moralne ni materijalne satisfakcije.

Prema pitanju slovenačkog pozorišta u Trstu ne može biti ravnođušan nijeđan Slovenac ni Jugosloven koji je svestan značaja pozorišne umetnosti, kako u društvenom tako i u nacionalnom pogledu. Taj značaj je na tršćanskoj teritoriji, trenutno možda još važniji zbog prilika u kojima živi naš narod, jer se tamo stalno i podmuklo ograničavaju prava slovenačkog jezika. Ova prava morala su biti priznata slovenačkom narodu po oslobođenju Trstn od fašizma i nacizma, koji uprkos toga još nije slobođan ni za našeg čoveka ni za radni narođ italijanske narodnosti. Pri tome najbedniju ulogu igraju tršćanski informbiroovci koji se svakom prili-

· kom nalaze na istoj liniji sa novim fa-

šističkim i šovinističkim snagama.

Tršćansko pozorište već punih pet gođina bori se protiv raznih faktora, koji često puta sasvim samovoljno odlučuju o sudbini našega življa, da bi mu đodelili, ili bar pozajmili, ka-

'kvu pozorišnu dvoranu u centru Tr-

sta. Pozorišnih zgrađa u Trstu ima više (Feniče, Verdi, Roseti). a stalna pozorišna ustanova samo jedna: Slovensko narodno gleđališče za Slobodnu Teritoriju Trsta, koje opet, nema svoje pozorišne zgrade. Ta protivurečnost je upravo grotoskna. To je neđavno primetio i poznati italijanski pozorišni istoričar i rektor Pozorišne Akađemije u Rimu, Silvio D'Amico (Damiko), kađ je u jednom članku upozoravao Italijane na tu sramotu đa nemaju nijednog stalnog pozorišta u Trstu. Jedina stalna pozorišna družina je neitalijanska i »igra na nekom nepoznatom jeziku«, Pri tome je mislio na Slovensko narodno gleđališče Doista bi bila sramota kad gospodin Silvio Damiko ne bi znao đa to jedino stalno pozorište u Trstu igra na slove-

'načkom jeziku, ieziku Prešerna, Can-

kara i Župančiča, koje italijanska ku]lturna javnost dobro poznaje po raznim prevodima i studijama Salvinija, Urbanija, Kalvija, Kronije i đrugih, a još je gore za njega što hoće da ga zataji i vređa, ma da dobro ma za

njega. Jedan drugi pisac koji se takođe očešao o Slovensko narodno gledališče u Trstu pomogao se na genijalan način. Da ne bi morao napisati da naši glumci igraju na slovenačkom jeziku, napisao je da igraju na »Titovom jeziku«. Ne znam đa li je bio kominformist ili reakcionar, ali je jedno sasvim jasno da su seioni »demohrišćanski« usmereni Damiko u ovom slučaju razgolitili kao šovinisti. Slovenački pozorišni kolektiv iz Trsta pisao je Silviju Damiku pismo u kome ga je upozorio da jedino stalno pozorište u Trstu igra na slovenačkom jeziku i da je ta jedina stalna pozorišna ustanova Trsta bez stalne pozorišne zgrade. Razume se da gospodin Silvio Damiko nije odgovorio, ali se možđa ipak malo zamislio, ukoliko šovinizam nije ubio u njemu naučnika. To će se videti u budućem pregleđu svetskog pozorišta, koji, kako izg:eđa, pripremaju u Rimu. \

Meseca juna u Trstu je gostovalo poznato englesko pozorište Old Vic čiji je član nekada bio čuveni ređitelj i glumac Olivije koji je kod nas poznat po filmu »Hamlet«. U poz»rištu Verdi dva puta su igrali Šekspirovu komeđiju »Kako vam drago«. Pretstava je bila izvrsna. Uprava i kolektiv Slovenskog narodnoy gleđališča u Trstu poslali su im istovremeno pismo, upozoravajući ih istovremeno da oni kao stranci smeju igrati u centru Trsta u prostranom pozorišnom hramu, dok naši kao domaćini ne smeju. Pre engleskog pozorišta, za koje je zbilja šteta što ga nismo videli i kod nas,u Trstu je gostovala i bečka opereta. Gostovanje nije uspelo zbog prosečnosti, zbog slabe opreme, a možda i zbog programa. »Grofica Marica«. »Zemlja smeška« i »Vesela udovica« ne privlače više ni tršćansku publiku. Ali sve to nije važno za nB5. Jedino je zanimljiva činjenica da je prosečna nemačka opereta kod gradske uprave našla milosti i dobila pozorište po želji, dok domaće SNG već pet gođina vodi borbu za to pravo, ali svuda nailazi na zatvorena vrata.

Trađicija slovenačkog pozorišta u Trstu dopire daleko nazad u prošlo stoleće. Naš posledni »Gleđališni list« je, uz raspravu Janka Travena: »Slovenačko pozorište u Trstu«, objavio snimnk zanimljivo pozorišnog letka koji je otkrio i za Istoriju sačuvao Traven. Taj letak dokazuja dve gore pomenute, važne istoriske činjenice: da je ljubljansko drams)co osoblje davalo u Trstu, u pozorištu Feniče, dramu »Revček Andrejček« i da je u glavnoj ulozi nastupio prvak slovenačkih-. glumaca, Borštnik. To je bilo 9 februara 1889 g., dakle pre 61 godinu! Pozorište Feniče postoji i danas, i u njemu niko ne igra stalno, sem što poneko tokom godine gostuje par večeri, i uprkos tome naši ga glumci ne mogu đobiti, ma đa su Slovenci još 1880 g. smeli igrati u njemu. Kako se to slaže sa demokratskim načelima i kulturom? Pod ma-· ćehinskom habzburskom „Austrijom mogli smo igrati u pozorištu Meniče, a danas nam to ne dozvoljavaju novopečeni demokrati STT. Slovensko narodno gledališče za ovih pet godina u Trstu, igralo je Šekspira, Molijera, Goldonija, Helmanovu, Cankara, Nušića i druge. Da li su ta imena suviše malo reprezentativna, ili su možda i Šekspir, Molijer ı Goldđoni za šoviniste, reakcionare i kominformiste »titoisti«? »Nešto je trulo u đržavi tršćanskoj!• uzviknuo bi Hamlet kadđ bi sve to đanas viđeo.

Na Rijeci već nekoliko godina igra italijansko Narodno nozorište zajedno sa hrvatskim. Prošle sezone su reditelj Ramous i glumac Dela Noče dcbili republičke nagrađe. Takva je prava nacionalno-kulturna politika. Te činjenice svedoče ne samo o našoj demokratičnosti na tome području, već i o našoj internacionalnosti. Uspehe italijanskog pozorišta na Rijeci, koje uživa državnu poiporu kao i c· stala naša pozorišta, zabeležile su nedavno i dve italijansh:e pozorišne revije, U »II Drama« od 1 juna 1950, između ostalog, piše o tome engleska novinarka Viola lis, a isti fakat pominje i časopis »Sipario« u junskom broju. Oba ova časopisa imaju veliki ugled u Italiji. Bilo bi pravo da se oni faktori, koji neće da dozvole SNG u Trstu da bar s vremena na vreme nastupi u jednom od muto ili skoro nimalo iskoriščenih trššanskih hramova Talije, malo zamisle o našoj dosle. dno demokratskoj pozorišnoj mpolitiel koju su svojim beleškama potvrdila obe ugledne italijanske revije? U jed· noj od njih s vremena na vreme sara” đuje i Silvio Damiko Woji ie zabora” vio na jednu važnu pozorišnu kultur”. nu i političku, činjenica: da nedaleko od Trsta, na Rijeci, postoji SLD Se" lijansko pozorište, koi? između 0o%

(Nastavak na četvrtoj strani}