Književne novine

<: re. Ž

S : a

ve godine saopštenje Udruženja

R adio Tirana objavio je 12 jula o' Književnika Albanije o isklju-

· čenju iz članstva Sejfula Malešove · (Sejfulla Maleshovaj, Skendera Lua-

· rasija (Skender Luarasi), Mitruša Kutelija (Mitrušh Kuteli) i Andona Fra-

_ šerija (Andon Frasšheri). Ova vešt sa-

ma po sebi nameće dva pitanja, Prvo, kako se moglo desiti da bude isključen Sejfula Malešova za koga je posleratna albanška knnitika rekla da je »otvorio etapu nove književnosti u Albaniji«, »da mu treba podići pijedestal«, da »njegova slika treba da še nalazi pored slike najvećeg albanskog pesnika Naima Frašerija« (Naim Frasheri), a u predgovoru njegovih pesama stoji da je Midjeni (Migjeni)*

| prema Sejfula Malešovi kao bleda

svetlost sveće prema bleštavoj svet!osti električne lampe«. Drugo pitanje, zašto je Sejfula Maleshova isključen tek jula 1980 g. a ne ranije, kad se o njemu, kao o »opasnom oportunisti«, »slugi buržoazije«, »kapitulantskom slugi pred imperijalizmom i zapadnom

___ kulturom« (navodi su iz lista »Zeri i

3 i :ž,

_ osvetle Naima Frašerija kao da se on

popullit«),, kao o čoveku koji je od samoga početka radio na miniranju Udruženja „književnika, znalo još 1946 g. kađ se na drugoj konferenciji Udruženja tražila revizija liste članova. Naime, 25 novembra 1945 g. prvi put u istoriji albanske književnosti, osnovano je Udruženje književnika Albanije, Tađa je krmilo albanskog kulturnog života i književnosti držao u svojim rukama Sejfula Malešova, u to vreme ministar prosvete Albanije. On je držao književna pređavanja, donosio odluke o književnim problemima, govorio »o ulozi kulture u današnjoj Albaniji«, o larpurlartizmu, o književnosti po narudžbi, o idejnosti u književnosti itd. I naravno, on je bio izabran za pretsednika Udruženja književnika. Na njegovu inicijativu, a uz aminovanje Centralnog komiteta KP Albanije, stvoren je 1945 g, »jedinstveni kulturni front« na taj način što se dala mogućnost i najkompromitovanijim Kknjiževnicima da sarađuju u organu Udruženja »Bota e re«, a kasnije »Literatyra jone«, i da budu članovi Udruženja. Tako su se pojavila skoro sva imena onih književnika koji su za celo vreme okupacije sarađivali po raznim fašističkim ili balističkim listovima i časopisima, izdavali svoja dela za vreme okupacije i direktno ili indirektno bili nosioci balističko-iredentističke iđeologije.

Tako su se mogle sresti pesme Nedžata Hakiu (Nexhat Hakiu), autora šovinističke poeme »7 april«, izdate krajem 1943 g. iz koje su jedan pri-

v balisti uzeli za svoju lozinku. Mitruš Kuteli, pisac iredentističke poe= me *}]{osovo «ij okoreli neprijatelj narodnooslJobodilačkog pokreta, dobio .je važnu ulogu u Udruženju književni= ka· Albanije, Njemu je poverena redakcija dela Fan Nolija, a Radio 'Tirana mu je širom otvorio vrata da drži književna predavanja. U Udruženje književnika primljen je Ali Aslani (Ali Asllani), načelnik ministarstva prosvete sve do 1944 g. Kad se tome dođa da su u Udruženje bili primljeni i imali na raspoloženju otvorene stranice časopisa »Bota e re« i »Literatyra jone« Vinčenc Prendđuši (Vincenc Prendusšhi), Selahudin 'oto (Selahuđin Toto), Andrea Zega (Andrea Xega), ljudi sumnjive prošlosti i još sumnjivijih shvatanja, onda će se doći do zaključka da je nedostajao Jakov Milaj sa svojim delom »Albanska rasa« i Hamit Kokolari sa delom »Kosovo — kolevka albanstva« da bi kolekcija pisaca-ideologa šovinizma i iređentizma bila kompletna. Pored toga, neki su še nalazili u ređakciji organa Udruženja, kao Nedžat Hakiu, Mitruš Kuteli, Anđrea Zega i Selakudin Toto.

Pod takvim okolnoštima, onaj deo albanskih književnika koji je bio napređan imao je pred sobom vrlo težak zađatak i veliki broj raznovrsnih problema, Trebalo je dati đela koja će ođraziti albansku stvarnost, napore i postignuća albanskih truđbenika koji su ulagali velike napore u izgradnji zemlje, trebalo je raskrinkati balističku i klerikalnu ideologiju koja je još uvek bila jaka, Zatim, trebalo je knji-

! ževnim oblikovanjem i izrazom prikazati karakter i veličinu narodnooslobođilačke borbe albanskog naroda, žrtve koje je dao za svoju slobodu. Pred albapskim književnicima, a posebno pred albanskom kritikom ko-

ja je bila u začetku, poštavljalo se pitanje marksističkog osvetljavanja kulturnog i književnog nasleđa, To še pitanje nametalo tim pre što je predratna albanska kritika prema jednima bila dobra majka a prema drugima

· bezdđušna maćeha. Tako je predratna

· kritika bacila u zasenak velikog pesnika i patriotu, začetnika albanskog realizma Čajupija a nerado je spominjala Miloša Nikolu-Miđenija, jednog od retkih albanskih kmjiževnika iz-

. među dva rata koji je imao smelosti

da se dotakne gorućih socijalnih problema Zoguove Albanije, S druge

Strane, uzdizan je Fan Noli-prevodi-

lac, na štetu Fan Nolija originalnog stvaraoca, jer je Noli u svakom svom delu žigosao samovlašće kralja Zogua,

Ali umesto toga, neki kompetentnii albanski književnici potpali su pod

Mtetni uticaj nekih sovjetskih feoret-

skih postavki i počeli su slepo da pri-

menjuju sovjetske šablone u odmosu

na kulturu i književnu baštinu. Tako, 'kao što se u SSSR želi prikazati da je Puškin bio propovednik baš onih idđe-

| ja koje sprovođi CK SKP(b), tako da _ su i albanski književnici nastojali da

_ celog života borio.i propovedao baš

| _Ono Što se danas stvara u Albaniji, ONA 'Ćutke preko njegovih slabih

__ePseudonim Miloša Nikole, jeđnog od majvećih nika dva

3 , idealizma, misticizma, panteizma, didaktičnosti. čime je ispreplete= na Naimova poe:iin S druge strane,

——--

ćih albanskih pes između

|I NOVE INSPIRACIJE ALBANSKIH KNJIZEVNIK

Hasan Kaleši

pojavile su se tendencije da Se jednim potezom odbaci književno delo Đerđa Pište (Gjergj Fishta) i Faika Konice (Faik Ionica) kao »nasleđe feudalnoburžoaske klaše«, a da niko nije ni pokušao da napiše o njima ni najmanju studiju i da iznese njihove slabe strane. Ali baš je ovo pitanje bilo povod da izbije na površinu razdor koji je postojao u Udruženju književnixa Albanije, Dimiter Šuterići (Dhimiter Shuteriqi) u svom osvrtu na albansku književnost, objavljenom u »Književnosti«, 1946 g. str. 113, stavio je Fištu iznad Naima ovim rečima: »Od njega (Naima H. K.) je jači svojim pesničkim dahom i umetničkom usavršenošću, te otuda i naš najveći pesnik Djendje Fišta« za Sejfula Maleshovu rekao je: »Naš najistaknutiji revolucionarni pesnik Lame Kodra« (pseudonim Sejfula Malešove), a za Konicu da je »mnogo učinio za stvaranje književnog ukusa u Albaniji, On je osnivač kritike«, Ali što je rekao 1946, porekao je 1949 g. sa nekoliko reči, i amatemisao i Pištu i Konicu. U odbranu Pište i Konice naročito je ustao Sejfula Malešova 1946 g. dok je još bio ministar prosvete i pretsednik Udruženja „književnika „Albanije, U jednom svom predavanju on kaže za Fištu i Konicu da su »najveće figure

. na polju kulture« i da su »njihova de~

la usko povezana sa preporodom Albanije na polju kulture«,

Pitanje tumačenja PFište i Konice pojavilo se naročito u oštroj formi na trećoj konferenciji književnika Albanije, oktobra prošle godine, na kojoj je sekretar Udruženja Šefket Musaraj, u svom referatu, uvrstio Fištu i Konica u red reakcionarnih književnika, a njihova dela stavljena su na indeks zabranjenih „knjiga. Sejfula Malešova (koji je bio isključen iz Partije i iz službe, ali ne i iz Udruženja književnika) osetio je da je to u stvari napad na njega i ustao u odbranu ište i Konice, podržan od Imera Dišnice (Ymer Dishnica) i Skendera Luarasija. Oni su uspeli da na konferenciji unesu zabunu i kolebljivost. Međutim, desilo se ono čemu se Malešova i njegovi drugovi nisu nadali. Ustao je član Biroa CK Partije rađa Albanije, Bedri Spahiu »albanski Ždanov« i najpogrdnijim izrazima i pSsovkama obasuo svu trojicu. Po već oprobanom metođu, on ih je optužio za sve grehe koje je u stvari počinilo ne samo Udruženje književnika, nego i Centralni komitet i sam Bedri Spahiu, Imer Dišnica je optužen kao »čovek koji je organizovao Mukaj (mesto gde su se vodili pregovori između rukovodstva NOP i Bali Kombetar), ma da je poznato da je sam Enver Hodža bio inicijator i inspirator ovih pregovora. Nekoliko dana posle konferencije, »Zeri i populit« je nazvao Maleshovu idiotom i podvukao da »treba počistiti to trnje« i »uputiti ih tamo gde im je mesto«. Moglo se očekivati da će oni odmah biti isključeni iz Udruženja književnika, Međutim, to se dogodilo tek jula ove godine. Izgleda da je Enver Hodža imao malo milosti prema svojim starim drugovima Oportunistima, Kad se sve to ima u vidu, onda nije čudo što se u Albaniji od oslobođenja do danas nije pojavilo nikakvo značajnije delo, bilo u prozi ili u stihu. Prozna dela većinom se sastoje iz kraćih crtica, dopisa, reportaža, i malog broja pripovedaka, obrađenih uglavnom dokumentamo i zreporterski. Zbog toga se desilo da je 1947 g, prvu nagradu za prozu đobio Zihni Sako za svoju crticu »Automatiku i Aliut« (Alijina mašinka), koja ima više publicistički mego literami karakter, Ali, žiri sigurno nije imao veći izbor,

Ova sterilnost književnog stvaranja i idejna dezorijentacija osetila se naročito posle treće konferencije književnika Albanije na kojoj je Bedri Spahiu održao lekciju književnicima Albanije o »socijalističkom realizmu«, o tome kako »albanski narod mora poći istim putevima kojima &šu prošli narodi Sovjetskog Saveza«, kako se »Albanska književnost mora razvijati samo na osnovama sovjetske književnosti«, o »velikoj pomoći koju će albanski književnici dobiti od sovjetske

književnosti&ć a iznad svega da »sovjetska „književnost freba da osvetli put albanskim Rkmjiževnicima i da služi za izvor njihovoj „inspiraciji, Da li Bedri

Spahiu misli da su albanski književnici već iscrpili albansku tematiku, pa sad treba da se inspirišu Ssovjetskom književnošću, nije sasvim jasno, ali je jasno da Bedri Spahiu ignoriše albansku književnost i velike albanske pesnike i patriote Naima IFrašenija, Samija Frašerija, Čajupija, Midjenija i druge — na račun sovjetskih književnika. I sasvim je prirodno da je naštala čitava ideološka dezorijentacija: postavljalo se pitanje šta pisati, kako pisati, gde crpsti inspiracije, a naročito šta je merilo iđejnosti jednog dela, jer je pretila opasnost da će svako ko i malo skrene od ovih lekcija, biti upućen »tamo gde mu je mesto« U takvoj situaciji, neki albanski književnici izabrali su najkraći , ali najnečasniji put, i vrlo čudnovat: sve je idejno pravilno i opravđano ako se kleveta Jugoslavija. ako se pevaju sla= vopojke Enveru Hodži, Sovjetskom

Savezu ili pak »spasiocu« Albanije Staljiinu. Ja ću se osvrnuti samo na trojicu od njih, Dimitra · Šuterićija,

Marka Ndoju i Zihni Sakua, zato što spadaju među najizrazitije „albanske književnike i što su dvojica od njih bili/u našoi zemlji.

Dimiter Šuterići, nije nepoznat našoj, javnosti. On je bio nekoliko puta u našoj zemlji. «Književnost« je 1946 g. objavila jedan njegov osvrt na albansku Wnjiževnost, a »Borba« je občasti on ne bi bacio toliko kleveta na je u njemu. ostalo i trunke pesničke javila jedan njegov fraglent. Ali da našu zemlju o kojoj je ranije govorio samo u epitetima, Naime, prilikom su-

oojuan ET aj:

· posluži primer književnog

đenja nekim Albancima, koji nišu bil po volji albanskim rukovodiocima, a koje su krstili »Titovim agentima« da bi ih Jakše smakli, Dimiter Šuterići se našao pobuđen i dobio »inspiraciju« da napiše pesmu »Povodom šestog suđenja Titovim agentima«. U toj pesmi

on je osuo niz laži i kleveta na našu

zemlju. On je u njoj oživeo sve balističke parole iz vremena najcmjeg terora 1944 g. i najvećih kleveta protiv naše zemlje i NOP Jugoslavije. Za Dimitra Šuterićija, narodi Jugoslavije su unuci Vladana Đorđevića i sledbenici Pašića, Nanodi Jugoslavije &u, prema Šuterićiju, poslali „albanskom narodu Zogua i hteli da i Koči Dzodze postane Zogu. A borba narođa Jugoslavije protiv fašizma, Neđića i Mihailovića, Petra i Pavla, za Šuterićija je samo borba Tita i kompanije za veći plen. On je spomenuo i Kajtela, Geringa „Rozenberga, a i rimske kraljeve Titusa i Nerona, U Šuterićevoj »pesmi« nisu izostali ni Juda, „Kaucki, Trocki, U celoj pesmi nema ni reči koja ne bi potpuno pristajala svakom balisti ili fašisti i kada ispod, nje ne bi bilo imena Dimitra. Šutenićija, moglo bi se. pomisliti da ju je napisao Kol Bib Miraka, Mustafa Kruja ili Dželal Starovecka čuveni fašisti i koljači albanskog naroda,

Na prvi pogled izgledalo bi čudno da se jedan književnik mogao da sroza u blato laži, kleveta i hipokrizije. Ali ako se dublje pogleda u njegov književni rad, onda će se naći objašnjenje. Šuterići je pisao za vreme Zogua, On je pisao za vreme okupaci!je do 1943 i bio stalno profesor. A posle oslobođenja, da bi nekako dospeo u rukovodstvo Udruženja književnika i da bi, se dodvorio Enver Hodži, on je sredinom 1945 g. ispevao poemu »En= ver«,

Književnik Mark Ndoja, u jednom svom predavanju povodom pedeset pete godišnjice smrti Konstantina Krristiforidija, poslužio se lažima koje mogu da čine čast književnicima bez časti i morala. Po njemu, pre se nije mogla Sslaviti godišnjica Kristiforidija, jer je Jugoslavija sprečavala osvetljavanje albanske književnosti, da bi se tobože otupila albanska „naoionalna &vest. Tu je misao izrazio i Zihni Sako, sadašnji pretsednik Udruženja književnika Albanije, Zihni Sakuu nije smetala činjenica što je u našoj zemlji bio sve do rezolucije Informbiroa, i sve do svog polaska najlepše se izražavao o našoj zemlji. Koliko je smešna i apsurdna tvrdnja Mark Ndoje i Dimitra Šuterićija može da časopisa »Jeta e re« u Prištini, koji gotovo u svakom broju donosi oglede iz alban= ske književnosti, i posvećuje joj više mesta nego organ Udruženja' književnika Albanije »Luteratyra jone«, Pesnički lik Zihni Sakua može se videti iz niza njegovih poslednjih pesama, u kojima se trudi da besadržajnost zameni raznim parolama ili lažima. Ali jedna od, najkarakterističnijih je »Pesma Enveru«, Ona počinje i završava se slično pesmama iz Avganistana koje su spevane o rođendanu Staljina.

Ovo je samo nekoliko iz niza prime= ra o današnjoj albanskoj književnosti koji pokzuju kakav su moralni pad doživeli oni književnici koji su se priključili revizionističkoj kampanji Informbiroa, koji su primorani da ocrpe inspiraciju iz tuđe književnosti i koji čekaju naređenja o onome šta treba da pišu, a kojima je jedini metod laž ı negiranje istine. A bez istine nema književnosti, nema umetnosti, DanaBnja albanska književnost je najbolji primer za to.

Osvrti

RRJIŽEVNEINOVINE

BROJ 40

Materijali sa „Letniih susreta” u Dubrovniku

— traženje razumevanja

A dSusretiljudi

Moji će mi prijatelji dopustiti da preteknem u nekoliko trenutak kada ću vam govoriti o osnovnim idejama koje bi trebalo da budu ideje — vodilje naših buđućih susreta. Ali mislim

„da nije rđavo govoriti najpre o naporu

koji mi, Po!g:“snci, nameravamo da učinimo da bi Jugoslavija u našoj “zemlji, bila bolje upoznata i da bi se bolje azumeo izvanređan napor vaseg narođa, intelektualaca i umetnika kao i radnika, za jednu bolju organizaciju kolektivnoz života. Hotu da poćvu· čem da delajući na taj način mi ne želimo da sprovođimo delo jugoslovenske propagande. Smatram da Jugoslavija svojim primerom daje svetu takvu pouku od koje svaki može i treba da izvuče koristi, tako đa kad govorimo našim zapadnim narodimn c onom što se događa u jugosloven kim zemljama, u: okviru federalnih narodnih republika, mi sami sebi činimo uslugu više nego li što hoćemo to da učinimo vama, Jugoslovenima.

U Belgiji, kao u mnogim drugim zemljama, Jugoslavija je nepoznata ili rđavo poznata zemlja. Nepoznata je ne samo zato što je udaljena prostorom. i iz političkih razloga ,već i zbog jezika i etničke raznorodnosti. Da bi Jugoslavija bila upoznata novin? ı knjige nisu dovoljne. Hteli bismv, što se nas tiče, da dodamo tome pozilivne činjenice, tako da, ne napuštajući Belgiju, ljudi te zemlje mogu videti Jugoslaviju, čuti je, razumeti je i oceniti, izvan ocenjivanja političkih činjenica makar kakve one bile. A na onima je koji budu videli, slušali, čuli, zahvaljujući našem posredništvu, glas Jugoslavije, da izvuku, ako to hoće i smatraju korisnim, političke zaključke. To je njihova stvar, a ne naša.

Osnivamo u Belgiji jedno udruženje belgisko-jugoslovenskog prijateljstva. Oni koji su za to uzeli inicijativu, delom su zastupljeni u Dubrovniku na ovom pripremnom sastanku za Letnji susret, književnika i umetnika iz svih zemalja koji će se ponavljati iz godine u godinu. Rađujem se što mogu da kozdravim Maks Dovila, pretsednika belgiskog Pen-kluba Valonaca kome je hteo da se pridruži ı rretsednik flamanskog Pen-kluba, da zbog iznenadne porođične žalosti nije morao cstati u Belgiji, kao i prisustvo Leon Devosa, jednog od naših auajboljih slikara, direktora Umetničke akademije u Brislu. Srećan sam, što se mene tiče. da mogu tome da dođam . Iyvešno poznavanje pozorišne umetnosti kao pretsednik Saveza dramsk? i muzičke kritike kod nas, To su samo nekoliko

· Rišar Diptere

imena, kao polazna tačka Megu ac đafi i druga, imena onih koji su nam već sađa naklonjeni, kao g. Anri Gregoar, jedan od najvećih vizantologa profesor Briselskog univerziteta, i njegov kolega g. Likim, profesor na međicinskom fakultetu, koji je baš sada završio jedno naučno putovan*e od najvećeg interesa. Čim se vratimo iz Dubrovnika, naša mala ekipa Belgijanaca na ovim susretima upotpuniće definitivno obrazovanje društva belgisko-jugoslovenskog prijateljstva i ostvarenje svog, sađ tek započetog programa. Bilo bi preuranjeno da vam cvde govorimo o pojeđinosti!· ma. Ali vam mogu reći da imnmmo nameru da cbjavimo jedan broj časiposa »Pesničkih novina« posvećen jusoslovr' nskoj poeziji, da vršimo razmenu knjiga i časopisn, da imam) iz ložbe juvoslovenske umefrosti u Be»Igiji belgiske umetnosti u Jugoslaviji, zatim u Brislu, u pozorištu Par, sa belgiskim umetnicima, pretfstavu izvanrednog Dunđa Maroja, čijem 5a\D se majstorskom izvođenju ođ strane Jugoslovenskog dramskog pozorišta divili. To je samo nekoliko naših projekata. Ima ih i drugih. Ali je sux še rano da o njima govor mo. Naš ci! je đa omogućimo ljudima kod nis da sx đuhovno obogate d;rek:nim i pozi· tivnim saznanjem on':ga što se oifva· ruje u Jugoslaviji.

Prvi letnji susret u Dubrovniku Je ste i mogao bi biti samo priprema za buduće susrete književnika i umetnika iz svih zemalja u Dubrovniku na kojima će biti ostvarene bitne poslavke jednog programa čjji pređlov ireba ovđe da ocrtamo. Reč sus'et svakako da je reč koja najbolje izražava mišao koja je rukovodila našim boravrom, OVug lepog meseca septstn bra, u građu Dubrovniku koji su jeđnoga đana s pravom nazvali biserom Jadrana. Pisci i umetnici iz raznih krajeva sveta našli su tako srečnu priliku đa srdačno žive jeđni Kraj drugih u atmosferi potpune đuhovne slobođe koja dozvoljava njihovim gledištima da se razvijaju tokom njihovih razgovora i da tako dođu do zaključaka koji će im omogućiti da se saglase po izvesnim pitanjima, ma đa su, pre ovih razgovora, mogli možda

misliti da su đaleki i strani jedni drugima. To su susreti ljudi — susreti đuhova, fraženje razumevanja, otkriće saglasnosti, u bratskom zbliže-

Milo Milunovi

Sveti Stefan

nju, koliko svojih razmimoilaženja toliko i svojih zajedničkih stvari.

Ti susreti i ti razgovori već Bu se obavljali i u drugim „zemljama, u Francuskoj, i u Švajcarskoj. Zašto smo srećni, ako bi se oni ubuduće održavali i u Jugoslaviji? Zato što svi mi, koji smo došli sa Zapada i koji smo pošli sa veoma različitih pozicija misli i osećajnosti, ne ističući da se te polazne tačku nalaze u oblasti jedne jedine politike, 8,jedinom ovom ogra-– dom da su svi oni koji se okupljaju ovde zaokupljeni brigom, na koji bilo način, da se ljudima i ljudskoj misli osigura više napretka. A mi, u ovoj Jugoslaviji, koju &u istoriski uslovi i volja ljudi postavili, za vreme i sutradam po antifašističkom i antihitlerovskom ratu, na jednom od krajnjih vrhova evolucije u pogledu organizacije socijalističkog društva, mi prisustvujemo jednom jedinstvenom naporu ka oslobađanju duha. Revolucija se svakako ne može obaviti a da sloboda ne buđe podvrgnuta izvesnim ograničenjima i đa ne prihvati izvesnu disciplinu. Ali ono što smo naročito zapazili, tokom poseta koje smo po volji obavili po svim feđeralnim republikama Jugoslavije, to je poštovanje koje se u njima ispoljava prema manifestacijama umetnosti i književnosti iz prošlosti. Hteo bih ovde đa vam kažem iznenađenje i divljenje koje je u meni izazvala uzbudljiva izložba jugoslovenske srednjovekovne umetnosti u Palati Šajo u Parizu, Prvi put sam tađa viđeo otiske dela stare skulpture i kopije fresaka manastira iz starih vekova iz Makedonije, Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske. Ta remek-dela verske umetnosti, kojima nema ravnih i u Ttaliji ni u zemljama pod uticajem Vizantije, njih je prvi put mlađa komunistička i antiklerikalna republika izvukla iz tmine u kojima ih je bila zatvorila prevlaka turske dominacije. Odmah sam shvatio da jugoslovenski narođ nije od onih narođa koji pretvaraju crkve u antireligiozne muzeje, .već koji namerava da sačuva blaga prošlosti u njihovoj atmosferi, U Jugoslaviji se ne smatra da religija može biti uništena jednim zakonom, već se 6matra da je to stvar svesti i da će ljudi i žene prestati da budu pobožni kađa ih njihov razum buđe ubedio o potrebi da prestanu to biti. Smisao čovečnosti postoji ovde u svim stvarima, i umetnost ili književnost, makar koliko bile upućene određenim političkim pravcima, mogu se pohvaliti neospornim đuhovnim slobođarstvom.

Među ljuđima i ženama književnicima i umetnicima koji su se okupili na ovom prvom jugoslovenskom šusretu, ima ih koji veruju u boga i ima ih koji ne veruju. Ali, okupljajući se oko ovog stola koji nije smišljen ni po kakvoj geometriji, bilo materijalnoj ili moralnoj, mi svi zadržavamo svoju slobođu mišljenja i slobodu da izrazimo svoju misao. U toj slobođi duha, rukovođenoj samo jednodušnom

težnjom ka napretku, nameravamo đa nastavimo naše razgovore. Hoću đa đođam da sam religiju uzeo kao primer, jer mislimo đa nas takav đuhovni liberalizam sve nadahne, u kojoj god bilo oblasti.

Mislim da bi bilo đosta teško davati nove predloge o predmetu idućeg susreta u Dubrovniku. Ideje koje su bile tako iskreno i tako obilno iznete juče i danas izgleđaju mi kao da čine nepotrebnim nove sugestije.

Povodom srpskog prevoda Cankarevih kritičkih ı polemičkih spisa

MH aaa (u: AV M.

edavno se pojavila u izdanju beogradskog »Novog pokoljenja« značajna knjiga Cankaro-

· vih kritičkih i polemičkih spisa (Ivan

Cankar: »Odabrani kritički i polemički spisi«), sa preko dve stotine stranica i opširnim komentarom. Valja istaći da dosad čak ni Slovenci nisu imali slično izđanje, gde bi u jednoj knjizi bio na okupu izbor Cankarovih publicističkih radova. Stoga je” za svaku pohvalu što se »Novo pokoljenje« odlučilo dđa štampa takvu knjigu — i potrebnu i značajnu.

Izdavač je dobro učinio što je posao oko izbora prepustio stručnjaku Marji Boršnik, profesoru iz Ljubljane, koja je tvoj zadatak izvršila na opšte zadovoljstvo i pružila srpskim čitaocima izbor koji dostojno reprezentuje Cankara kao borbenog kritičara i polemičara, Ali ima nešto drugo o čemu valja, o čemu se zapravo mora progovoriti. Ovo je izdanje klasičan primer kako se rađu na knjizi ne sme pristupati. Sličnih slučajeva bilo je poslednjih godina već nekoliko (radi se o prevođima sa slovenačkog). Zamerke su činjene u prvom redu prevodiocima koji su, zbog nedovoljnog poznavanja slovenačkog jezi_ ka, često činili vrlo grube greške. Ovog puta: valja istaći i neke opšte primedbe, i to i izdavačima i korektorima, pa i redaktorima.

Kod nas se u poslednje vreme digla kuka i motika na prevodioce, i to vrlo često s pravom. Treba priznati da je najteže prevoditi sa srodnih jezika. Ista reč, ali sa sasvim drugim značenjem, često zavede prevodioca da je ostavi i u prevodu, drugim rečima da je uopšte ne prevede. Tako. primera rađi, prevodilac ovih Cankarovih napisa, slovenački glagol: strađati, a koji znači: gladovati, ostavlja nepreveden, iako taj glagol ima na srpskom sasvim drugo značenje (viđi str. 49 i 50 prevoda). Sličan je slučaj i s ime-

' lavcev

nicom: luč, što znači: svetlost (viđi str. 57, 114).

Ali ima i većih grešaka koje svedoče da prevodilac nije uopšte shvatio Cankarovu rečenicu. Navešću tri izrazita primera, Na uvodnom mestu ove knjige Cankarovih kritičkih i polemičkih spisa štampan je napis »Kako sam postao socijalist«. Na stranama 14 i 15 nalazimo nepravilno prevedene rečenice sa karakterističnim greškama.

Cankar je napisao: .

»In mlada garda napredne stranke se je očitno spuntala. Samosvoja in samozavesina se je polastila politike, ter jo je seveđa kar koj polomila, prav po mladeniško«. Prvu rečenicu citiram zbog boljeg razumevanja druge. Prevodilac je ovako preveo drugu rečenicu: »Samostalna i samosvesna. dohvatila se politike, rušeći, razume se, štošta odmah, baš na mladenački način. »Samosvoj ne znači na srpskom samostalan, već tvrdoglav, jogunast. Ono »jo je.. polomila« predstavlja specifičnu slovenačku frazu i znači: uprskati, pokvariti posao. U prevođu, razumljivo, nema od toga ni traga.

Još izrazitiji je drugi primer. Cankar piše: ;

»Pozimi, v mrazu in snegu, so metali na ulico družine brezposelnih dein, samosvojih', stradajočih malih obrtnikov«. Na srpskom to znači: »Zimi, u mrazu i snegu, bacali su na ulicu (tj. iz stanova) porodice neza_ poslenih radnika i, tvrđoglavih, izglađnelih sitnih zanaflija«. Prevodilac, međutim, ovako prevodi: »Zimi, po mrazu i snegu, čistili su ulice družine nezaposlenih radnika i, samostalnih' nostradalih zanatlija«. Jednom rečju, prevođilac uopšte nije shvatio šta je kod Cankara pročitao.

Treći primer sa citirane dve stranice: »...todđa poleti, ko ni bilo dela, je romalo v zastavnico, kar je moglo

romati...« Srpski to znači »... ali le_ ti, kađ nije bilo posla, odnosilo se u zalagaoricu sve što se moglo odnositi...« Prevodilac je našao sleđeći izlaz: »... ali leti, kada nije bilo posla, hodočastila je u zalagaonicu noseći ono što se moglo nositi...« Ko je to »hodočastio«, prevodilac se nije pitao.

Eto, tako prevode Ivana Cankara 1950! Tako ga prevođe, a đa niko ni prstom ne makne. Osim toga, prevodioci su čak ubeđeni da prilično dobro znaju slovenački. Svakako je tome kriva i kritika koja je samo u izuzetno težim slučajevima upozoravala na savesniji rad. Treba istaći da Cankarov tekst ne spada u tekstove koji se teže prevode sa slovenačkog. Napisi koji su obuhvaćeni ovim izborom čak su za jedan stepen lakši od ostale Cankarove proze. Zato je krivica prevodi. oca utoliko teža. Ipak, postoji nada da se prevodilački »demping« period kođ nas približuje svom žalosnom završetku. Svakako je pet godina i· suviše često neodgovornog, samovlasnog i nasilnog rada bilo dovoljno. "Treba se već jednom osvestiti i početi s poštenim poslom. Prevodilački rađ nije i ne sme biti zanat, već umetnost. Da bi se to postiglo, potrebna je u prvom redu dovoljna mera samokritičnosti. Prevođilac koji nije dorastao svom zadatku čini književnosti suvu štetu. Da mu je to na vreme i meritorno rečeno, on bi se verovatno i okanio tog tako pipavog i tako odgovornog posla, i

Koristeći ovu priliku, progovorićemo još o nekim pitanjima koja se odnose na sama izdavačka preduzeća, redaktore odnosno korektore.

Poslednjih godina često se dešava da se srpski prevodi slovenačkih tekstova, pa i čitavih pripovetki, objavljuju bez oznmke prevodioca. 'Tako je učinjeno na primer kod izdavanja antologije jugoslovenske proze, gde se ne pominje ni ređaktor ni prevođilac

i gđe je korektorovo ime jedino koje je štampano. Po istoj stvari greše i druga izdavačka preduzeća (na primer »Prosveta« »Novo pokoljenje«), ai književni časopis »Književnost«. Pitanje je da li je taj postupak ispravan. Naše je mišljenje da nije. Za kvalitet prevoda nema sumnje, mora neko biti lično odgovoran. To je: svakakc prevodilac, Znači da ga treba navesti. Čak i u slučaju kađ se preštampava stariji, već objavljeni prevod. U krajnjoj liniji, ime prevođioca freba navesti i iz čisto bibliografskih razloga, jer je docnije, posle nekoliko decenija, često vrlo teško iH čak nemoguće pouzdano utvrditi ko je šta preveo.

Dalje je red da se celokupnom poslu na knjizi prilazi sa dužnim poštovanjem i ozbiljnošću. Posao korektora nije prijatan, ali je nužan. Kađ se otvori Cankarova knjiga, o kojoj se u ovom napisu posebno govori, može se na uiunufrašnjoj strani pročitati: Izabrala Marija Boržnik. Dve reči, dve štamparske greške. Izbor Je naime, kako smo već spomemuli, načinila Marja Boršnik. Prevodilac u knjizi, na uobičajenom mes{u, nije naveden. Či_ talac ga može pronaći tek na listiću s ispravkama koji se nalazi uz kontrolni kupon na kraju knjige. Tek odavde saznajemo da je ove Cankarove kritičke i polemičke napise preveo na srpski Dimitrije Vučenov. Dakle: u začelju pogrešno štampano i ime i prezime priređivača, dok se podaci o prevodiocu nalaze na listiću sa ispravkama štamparskih grešaka. Što je mnogo, mnogo je. Može se dogoditi da će nepažnjom ne zna se koga izaći knjiga bez naslova koji će se moći saznati iz listića sa štamparskim greškama.

Još jednu reč o ispravkama! Ođ ispravki u ovoj knjizi čitalac neće imati neke veće koristi, jer su većinom ispravljene greške, koje bi iole upućeniji čitalaci sam mogaoispraviti. Ima i takvih koje su bez ikakva značenja, na primer: U knjizi stoji: s velikom malođušnošću, u ispravkama piše da treba da glasi: sa mnogo malodušnosti. Takvu ispravku nije trebalo ni donositi! Bilo bi mnogo bolje đa su ispravljene mnogobrojne krupne greške, mesta koja je prevodilac pogrešno preveo, izostavljao reči i delove rečenica, menjao imena (dr, Lueger