Književne novine

| }

BROJ 46

fa sinopsis Piše:

(Crtež Džumhura)

SLOBODAN GLUMAC

saradnji pisaca scenarija i re-

ditelja u izradi filma bilo je

reči na nedavnom jednom sastanku u Udruženju književnika Srbije; ako se i nije nešto stvarno zaključilo, pitanje scenarija je, nesumnjivo, na tapetu. Ono dobija još veći značaj — na izvestan način, čak, izbija u prvi plan—u vezi s uredbom o slobodnim filmskim radnicima. (Poznato je, naime, da je reditelj dosad, hteo ne hteo, najčešće: morao, na osnovu scenarija koji je dobio da realizuje, napisati, ustvari, nov scenario koji bi se po svojim „dramaturškim kvalitetama mogao izraditi u knjigu snimanja. Sada on, međutim, nije du žan da scenario prilagođava zakonima filmske dramaturgije; on traži gotovo, ostvarljivo filmsko literarno delo od koga može odmah početi sa redifteljskim radom).

Zato se pitanje postavlja i šire: odakle uzeti scenario?

Šta o tome kaže dosađašnja praksa? Gotovo za polovinu filmova — računajući tu i one koje smo već gledali i one koje ćemo verovatno gledati već u idućoj godini — scenario su pisali sami filmski radnici. (reditelji), a za drugu polovinu — književnici. Za jedan jedini film scenario je napisao »čovek sa strane« (novinar).

Bilans je, vidi se, mršav: mali je broj i književnika koji su se angažovali na filmu, i još manji broj onih koji nisu ni filmski radnici ni literati, A ne može se reći da film silno ne interesuje našeg čoveka, i da saradnja na filmu ne bi mogla biti i šira i plodnija. Ni dosad, razume se, nikom nije bio zatvoren put ka filmu. Ali, čini se, nije bio ni otvoren kako treba. Jer — baš zato što je film po pravilu, bez izuzetka, i na poseban način, kolektivno umetničko delo, za razliku od svih drugih Uumetnosti — neophodna je, kad je reč 0 privlačenju saradnika na taj kolek'ivni umetnički rad, izvesna organizacija; organizacija te saradnje

U kome smislu put ka saradnji na filmu nije bio otvoren kako treba?

TPilmska umetnost, kao i svaka druga, ima svoje specifične zahteve. Ne može se jedan roman fotografisati da bi nastao film. Film mora biti zasnovan na nekim posebnim dramatuš-

vreme osećao sam kako me po temenu prži njegov uporan pogled. Bio je veoma nesirpljiv. Najzad se osmelih, podigoh glavu i rekoh: .

— Iskreno. Osećajno. Proživljeno.

— Kada će ući u štampu? — hladno zapita moj prijatelj. ,

Valjda ste bili nekada u položaju da morate nekom da saopštite da mu je umrla majka ili otac. Teško je to. Veoma feško. Obično se tu traži Vvelika pažljivost i postupnost. Ali, ma koliko, vi bili pažljivi i postupni, na mraju morate reći da je majka umrla, I tačka, Mrtvi se ne vraćaju. Ipak, u krajnjoj liniji, ta postupnost olakšava, ili bolje, za izvesno vreme odlaže onu strašnu nelagodnost koju mora pretrpeti i onaj koji saopštava tužnu Vest. Držeći se toga rekoh:

— Koliko imate godina?

— Dvadeset! — začuđeno promuca moj šagovornik.

— Oh, pa vi imate još mnogo Vre-

| „mena, — pokušah da ga pripremim.

— Kako vi to mislite? — zapita.

— Pa eto, tako. Mislim da ne bi trebalo da žurite sa objavljivanjem. Ostavite vi te pesme da se malo stalože, za to vreme čitajte našu i stranu poeziju, i učite!

_— Šta ja imam još da učim? brecnu se mladić. -

— Zanat treba da učite!

— Ali, ja već studiram veter„. malo se nakašlja pa nastavi ...a ni u

i mi nije niko bio zanatlija. Dozvoličete! / )

— Ma ne mislim bukvalno. Mislim na pesnički zanat. Potrebno je da se mnogo čita da bi se obogatio rečnik, Stvorila neka forma, pa jedinstvo forme i sadržine, i još dosta drugih stVami tu ima. Znate, ne ide to baš tako Jednostavno.

— Molim vas, dozvolite ,ja sam. već

građen pešnik! Ja imam svoju fizionomiju. Pored ovoga, imam. još. trinaest ciklusa, jednu neobjavljenu zbirku, jednu poemu od šesnaest hiljada stihova u šesnaestercu, dvadeSet balada i osam soneta! — zaključi n nabusito. re

Mislio sam da 6emo “tu već ne blizu. Ali on nikako nije hteo đa dožVoli da mu je neko umro. »Sada već moram olvoreno, — pomislih — 8a ovim ne ide drugačije. Pa kud puklo da puklo«. I rekoh:

— Sve je to pohvalno, dragi prijatelju, ali ova vam pesma ne valja! 3

me prvo pogledao začuđeno. Za:

O a a Ra O ati. OVO OM

kim OSnoVama; te osnove daje scenario, I — pošto je to tako — scenaTiskom literaturom usudili su se da se bave, kao što je pokazala naša dosadašnja praksa, gotovo isključivo književnici i filmski radnici (tačnije: reditelji), Pa i to u neđovoljnoj meri. Niti je poziv na, saradnju u pisanju scenariske literature bio principijelno šire postavljen i mobilizaciono dovoljno potkrepljen, niti je bio organizaciono pripremljen. U tome smislu nije put ka saradnji na filmu bio otvoren kako treba.

Sada je to pitanje, iz već rečenih razloga, Vrlo aktuelno. Prva mera je mobilizaciona, i sadrži se u pozivu: »Pišite sinopsis«. To će reći: alto imate šta da kažete na filmu, i baš na filmu, ako to što imate da kažete da vidite u slikama — ako, dakle, imate dobru temu i dobru iđeju koje će se najbolje · uobličiti filmskom slikom, pišite sinopsis, to jest — kratak sadržaj filma koji zamišljate i vidite pred sobom. Pišite ga ne plašeći se »drama-– turških čvorova«, ni »sekvenca«, ni »čisto filmskih izražajnih sredstava i zakona«, jer ako vidite pred sobom dramu, ako je uobličite rečima koje se mogu prevesti u slike, taj sadržaj moći će da se pri pisanju scenarija uskladi sa zakonima filmske dramaturgije — ako u njemu već postoje osnovni dramski i literarni kvaliteti. Taj jednostavni (što literarniji to bolji) opis, sadržaj filma ne treba đa bude duži od desetak kucanih strana teksta.

Razume se, neće se time rešiti Dpitanje scenarija odmah i potpuno. Ali će se obogatiti naša filmska umetnost temama i idejama, i više će se ljudi stvaralački okupiti oko filma, što nimalo nije neznačajno. Ostaće, jasno, drugi, organizacioni posao: stvoriti kadar scenarista — onih koji će dobre sinopsise pretvarati u scenarija; pa, možda, i kađar pisaca dijaloga; i kadar drugih saradnika na izradi scenarija (na »špici« najvećeg broja inostranih filmova pod natpisom »scenario« ima po nekoliko imena; scenario je, sve češće, kolektivni rad — onoga koji je dao ideju ili sinopsis, pisca dijaloga, reditelja ili asistenta itd.)., Stvaranje kadra scenarista jedan je od krupnih problema našeg filma. Baš zato što je scenario komplikovano delo, pored invividualnog rađa na njegovoj izradi mogao bi i kolektivan rad dati dobre rezultate. Pre svega u okviru Saveza filmskih radnika, u kome je već raspravljano o tome. Organizacijom saradnje na izradi scemarija Savez će doprineti da naša filmska preduzeća dobiju umetnički, filmski zrela scenarija, gotova za realizaciju.

Sve to zajedno put je da dobijemo dobar kadar slobodnih filmskih radnika, i da dobijemo, pre svega, našu scenarijsku, filmsku literaturu: našeg Prevara, Zavatinija, Brekeeta ili Spaka,. Ta imena nisu manja ni manje pozanata od imena Karnea, De Sike i Viljema Vajlera, ili imena istaknutih pesnika, romansijera i slikara savremenog sveta,

tim zašmirio malo, opet pogledao, opet zažmirio, i onda zadržao jedan hladan izraz, pun mprezrenja, izraz koji mu je ostao na licu sve dotle dok sam bio u stanju da ga pamilim.

— Kako? Vi se usuđujete da kažete da ova moja pesma, najbolja među najboljim ,jednom rečju — ne valja!?! — malo zastade, pa nastavi: A možete Ji mi vi reći zašto ne valja?

— Prvo, nepismena je! drugo, ı u padežima grešite. Kažete: »...u kafanu lučku, otišao na — ručkKu«! Zar je tu potrebno još nešto reći?

— Kako? Zar nepismena? Zar je io nepismenost, molim vas lepo, ako samo zbog slika malo promenim padež? Nemojte tako! Ostavite molim vas! U meni gori, verujte! Noću ne mogu da spavam. Dižem se u ponoć. Pišem. Bez toga ne mogu da zaspim. A vi mi još kažete da pesma nije dobra. Ja moram svoje osećaje da prenesem na hartiju, moram! Ja...

Ovde sam ga prekinuo. Mislio sam da je taj momenat najpogodniji,

— Baš tu leži zec!

— Gde leži? — iznenadi se on.

— Vidite ,dragi druže. Od našeg osećanja do njegovog umetničkog uobličenja veliki je put. Vi još dobro ne poznajete ljude, život, odnose...

— Kako da ne poznajem! — preseče me on. — Moj otac je bio radnik, mi smo se mučili. Bio šam socijalno ugrožen! Ja potičem iz radničkog staJeža! Zar to nije dosta?

— Ali to se iz vaših pesama, na žalost, ne vidi! , pa 'Kako da se ne vidi! Zar ne ka-

žem tamo na jednom mestu u pesmi

»Pucaju lanci« ove stihove: »Kamene stene pucaju, sva se zem]ja trese, proleteri svih zemalja... Šta sad?

— Dobro „dobro. Ali i ljubavne &u vam, kako da vam kažem, nekako čudne. Vidite, u onoj »Slatka si kao grožđe«, vi u čitavih pet strofa gOovoOrite o svojoj dragoj, opisujete je, priželjkujete, govorite o vašoj zajedničkoj budućnosti, onako lirski je poredite sa slatkim grožđem, kad na kraju — bup! OGIOOaOI sve padne!

—"Šta padne

— Pa EiBale, Kažete na kraju: »Ti si kao grožđe „ovo grožđe, ovđe na pijaci«! Bolje bi bilo da ste rekli, Kad je već poredite sa grožđem, da je ono na nekom drugom mestu, a ne baš na

aci. 0 ra Šta ja mogu kad sam ga kupio

Lepo grožđe, verujte. Zovu kraljice Drage«l Ali najzad,

na pij aci. ga »oko

. N /

KNJIŽEVNE!NOVINE

0 slobodi književnog stvaranja”

stav Književnika „prema izve-

snom društvu svakako nije za potcenjivanje onaj koji daje odgovor na pitanje: u kolikoj meri umetnik može slobodno da izrazi istinu o njemu. M“: momentima koji određuju

Sa kakvom strašću stvaralac nosi.

ovaj zahtev pokazuju primeri velikih pisaca iz veka u vek. Njihovo književno delo svedočanstvo je njihove neukrotive težnje da uprkos svim preprekama — nazadnim društvenim odnosima, nasiljima države, religioznom mračnjaštvu i svakoj drugoj zaostalosti — izgovore istinu baš o onome što čini najžešćeg nasilnika slobodne reči stvaraoca. U tom sugobu oni su ubojitošću svoje umetnosti ubrizgavali otrov u srž postojećeg, koje se upinjalo đa prepreči prolaze napred. Neprčstane pobune i plamena borba sa onim što pretstavlja kočnicu društvenog razvitka i sramotu čoveka nisu samo nepresušni izvori života i progresa; ome su mnogo očiglednije svojstva umetničkog dela. A ovome je, i u tom pogledu, neumitni sudija najširi. i zato najnepoštedniji i najnepogrešiviji — forum čitavog društva; i to ne jednog, nepromenljivog ili na momente zarobljenog nečijom fizičkom silom, nego društva u nepodmiitljivom uzrastu oslobodilačkih „smena generacija. | Takva priroda stvari neizbežno daje, na kraju krajeva, svakome svoje. Međutim odgovornost za to nije uvek i svuda podjednako teška. Lesing, koji se u mnogo čemu osečao prvoborcem nemačke građanske klase, nije uzalud upirao pogled u savremenu em-

glesKu književnost — književnost ta-·

da relativno najrazvijenijeg građanskog društva. Velika' većina proleterskih pisaca u svetu nije se uzmlud okretala Gorkom, piscu zemlje i klase koja je pobedonosno povela dotle najširu i najsvesniju revolucionarnu bit-= ku u svetu. Razvijen društveni i iđeološki moment, sa kojima se književnost nalazi u najtešnjoj vezi, nemaju, doduše, mehaničko dejstvo na nju, ali daju velike mogućnosti za svestrami razmah umetničkog stvaralaštva, za pojavu novih umelničkih kKvaliteta. Baš novi društveni i ideološki momen–ti mogu nacionalnu književnost da isture na meispitane puteve, da je stave pred često još nedovoljno iskristalizovane zadatke. I utoliko teže ali i odgovomije, u najšinim razmerama, i dostojne najpregornijih stvaralaca.

Takva književnost, ukoliko je prožeta svešću o svom aktuelnom pozivu, o najdubljem smislu svog postojanja, može da postane jedno od najubojitijih oruđa avangarde.

. Dušan Povović

Odgovornost i obaveze naše književnosti danas su utoliko veće što savremeni jugoslovenski književnik ima za svoju materiju društvo koje je u svom burnom razvitku izbilo na nove puteve socijalizma, i što živi u sredini najdoslednije i stvaralačke primene marksističko-lenjinističke {eorije.

Ovagva specifična, revolucionarna društvena osnova — i u teoriji i u praksi — pruža književniku neiscrpno sadržajno bogatstvo i visoku idejnost. Našoj književnosti kao celimi ona omogućuje da stvarnost jednog herojskog podviga: osmisli njenom pravom, duboko revolucionarnom suštinom i da svojom umetničkom snagom — po=

tenciranom progresivnošću borbe ko- ,

ju vodi naša zemlja — obasja ne samo za nas veliku istinu jedne revoluoonarne stvarnosti.

Sve ovo ukazuje da šse rasmatranju pitanja slobode književnog stvaranja može pyrići samo tako ako se ono povezuje sa konkretnom društvenom stvarnošću. Kad je reč o našoj književnosti, tada bi ne samo rasgid nego i svako labavljenje njenih veza sa onim što je našu društvenu praksu dovelo u prve redove revolucionarnih zbivanja u svetu — značilo odyvlačenije književnosti sa pozicija na koje je izdignuta jednom duboko revolucio-

narnom stvarnošću: odvlačenie bilo ka”

pozicijama vulgarnih kominformov-

skih apologija, bilo u baruštinu malograđamske razbarušenosti ili, pak, iq buržoasku dekadencu.

Ali u istoriskim zbivanjima koja su ujedinila sve napredne snage naše zemlje, i sve oblike njihove materijalne i duhovne delatnosti, u jedan svestan napor — do najveće mere organizovan i disciplimovam, — teško ie zamisliti da bi se našao ijedan iole dobronameran pojedinac koji bi pomislio da se književnost može izdvojiti iz tog jedinstvenog pokreta masa usmeremog u budućnost. Jer taj put je nužnost na= šep društva, a Svaki drugi vođi unazad, povratku starih „društvenih odnosa. Shvativši ovu nužnost objektivnog razvitka i učinivši je sadržinom svoje svesti, savremeni „progresivni čovek nalazi na putu zakonitih temdencija društvenog razvitka i oiljeve svog ličmog života i rada. To ·je, istovremeno, i najsnažnije i najdublje preživljavanje slobode. I kao što u čoveku budi neigscrpnu energiju saznanje da se bori za ono što treba da pobedi i što najzad mora pobaediti, tako i književnik — svestam revolucionarnosti društvene 6&tvarnosti u kojoj, o kojoj i za

a D1IO Je TOG aas

8 -

= u noć kraj jablaničkog mosta ~ Bila 'je četrdeset treća

- ovijena topovskom rikom, i kostur mosta:;u dnu vode, = u škrapi pod kamenom osta drvena greda cijela sreća,

= krvava torba s blijedom slikom. >i :

= Partizanka jedna ko ptica = laka, ko breza čvrste građe, m Miner je preplanula lica =uz nesvršeno pismo mađe. -

= Bila je čelrdeset treća,

= bio je požar „bila je noć.

m Ognjica rasla sve to veća. "A san je bio zapreku proć.

BuaHuduudWHnWHuuuHuHdpHHHHHBHuHBURuBHHHHuHHHHHHBHHHBHHHHHHHHHHHHHHHHGHNHHHHHHHHHH 20000000000260000000020020200000000000000000000000000002000000000000000000000000000000040000002000000000000000000000000000000200000000000000020002000000000000000%

ta pesma i nije toliko važna. Posvađao sam se s tom devojkom.

Zatim priđe mome stolu, ili bolje, pade preko njega, nalakti se i reče tako 6trašnim glasom, da mu se nisam mogao usprotiviti:

— Ali ova moja ljubavna pesma sasvim je dobra! Molim vas, čitajte stih po stih!

Morao sam. I počeh:

— »Priroda čini napor, pada sneg lapor!« — zastadoh. Evo vidite, dragi druže. Nezgodno! Vrlo nezgodno! Priroda ne čini nikakav napo: kad pada sneg! -

— Kako da ne čini! Čini još kako! Ostavite se vi toga, učio sam ja fizigu! Može to mirne duše da se kaže. Čitajte dalje! — naredi,

Nastavih:

— »Vidim te na bregu, a nade se legu, legu...<« — opet napravih pauzu.

— Zašto ste stali? — upita autor.

— Zar nije malo neumesno reči za nade da se legu? To je prilično banalno za poeziju. Legu se, znate, pilići, a za nade može i nešto drugo da se kaže. Bolje bi bilo, recimo, — rađaju! — A šta ćemo onda s bregom? zamisli se on malo, pa nastavi: Nego ja bio i za ovo vaše »rađaju« rekao da je malo banalno! ·

— Zašto? — iznenadih se.

— Znate li vi da se i miševi rađaju! — Kako se ono kaže: »Tresla se gora, rodio se miš!« Aha! Niste u pravu. Čitajte dalje!

Nisam više pripadao sebi. Radio sam sve što je on hteo. Nahvatao sam se straha i izbegavao da mu postavljam pitanja dok sam čitao. On je uživao u svojoj poeziji. Kritikovao me da ne naglašavam dobro. Vraćao sam se i čitao ponovo. Negde je u daljini grmelo. Ali kad sam naišao na jeđan stih, nisam više mogao da se uzdržim. Morao sam da ga upitam za objašnjenje. Toga trenutka moja priroda učini napor, jer u meni se već sve komešalo. Ipak sam imao još malo hrabrosti, a voleo sam poeziju.

— Vidite li šta piše ovde? — rekoh.

— Pročitajte!

— Evo, ovde doslovno &toji: »...zaprljaj belih ruku, i tvoje usne što tuku..«

— Pa šta vam tu još nije jasno?

— Nije mi jasno šta ste hteli time da kažete! »

· — Hteo sam đa kažem ono što sam

i napisao! : Negde je u daljini sevalo, Nisam

a put sve teži do slobode.

Bila je četrdeset treća, bregovi Wetrmi, Neretve hir, očiju žar ko blijesak svijeća, i zadnji korag... i krvav Vir...

Tu noć kraj jablaničkog mosta ovijena topovskom rikom,

u škrapi pod kamenom osta krvava torba s blijedom slikom,

(odlomak iz pjesme »Jablanica«) Manin FRANIČEVIĆ

više mogao mimo. Povišenim tonom rekoh:

— Molim vas! Gledajte! Kako bi trebalo da izgledaju ta usta koja su u stanju da tuku? Pa umerite se već jednom čoveče! Priznajte da je to više nego deplasirano!

— Nije, — reče on hladno.

— Jeste! — urliknuh.

On je dalje bio savršeno. hladan. Odmaknu se od moga stola, sede, i zauze stav čoveka koji je tek sada spreman za diskusiju. I poče:

— Vidite, to već zadire u moj privatan život. Ali kad smo baš kod toga, dobro! Ja ću vam sada objasniti kako usta tuku...

Govorio je, govorio... govorio... Meni se smrkavalo pred očima. Bivao sam sve olt&utniji. S vremena na vreme dopiralo mi je do ušiju: »...proleće... devojka... dugo niste videli... zalatite we... tuku... tuku...« I moje slepoočnice % tukle. Frvo je počelo sa slikama. Majakovski, sa zida, gledao me sve strašnijim i strašnijim pogledom. a oči mu postepeno izlazile iz ležišta i rasle u pravcu moga stola. U ušima mi je zujalo. Prvo sam ga Vvideo kako sedi u fotelji. Zatim fotelja nije imala naslon, pa jednu nogu. Sve se ljuljalo. Posle nije više pod njim Dilo ni fotelje. On je lebdeo i govorio... govonio... a ja sam negde tonuo. Uhvatio sam se još samo za glavu. Učini mi se namah da mi je malo bolje. Kao kroz maglu, video sam ga kako drži torbu na kolenima, a u rukama mnogo, mmogo hartije, i čita, uporno čita. Osetio sam jak udarac. Epicentar je bio u oblasti kičme. Kao da me &truja tresnula. On je bivao sve manji i manji. Kao da je seđeo na kraju nekakvog dugačkog tunela i govorio, bez prestanka govorio. Sve je odjekivalo, baš kao u tunelu. Crveni, plavi, zeleni, beli Kružići vrteli mi se "red očima. Video sam svoju majl kako me ispraća u školu a ja, mali, zavijam se u veliki šal, uzimam knjige i istrčavam iz tople sobe na uliu. Sneg veje „sve je belo, a male noge propadđaju mi sve dublje ı dublje u beli pokrivač zemlje. Sad opet Mavcovski! Smeje se! TI on sada neštc recituje, a do ušiju mi, kao iz velike daljine dopiru poznati stihovi moga posetioca Opet jedan udarac! Sada već mnogo jači, :

Viđeo sam ga još jednom. Na krafu tunela, I onda sam — umro.

koju stvara, i ideologije koja je njom prožeta — u srazmerj sa svesnim saznanjem ovih činjenica ima silniji potstrek i nadahnuće za svoje stvara– laštvo. A produbljavanje spoznaje tih bitnih činilaca savremenog života istovremeno je i širenje, povećavanje stepena njegove slobodne delatnosti.

Pri tome n» treba gubiti iz vida da je krajnje zaoštravanje klasnih borbi i njihovo Rkomplikovanje — osobito u našem veku — učinilo i samu umetničku vrednost književnog dela mnogo više zavisnom od klasnih i idejnih pozicija njenog stvaraoca, da se ta dva elementa prožimaju više nego ikad u prošlosti, A danas, i kod nas, svakako u najvećoj meti.

Ocenjujući Tolstojevo književno stvaralaštvo baš sa tih pozicija, Lenjin je isticao strasnost, vatreno bumtovništvo, neustrašivost, otvorenost i nemilosrdnu qošlminu, kojima je veliki ruski pisac postavljao »najbolnija, najprokletija pitanja vašeg vremena«. Od Servantesa i Šekspira. pa do Balzaka, od Gogolja do Tolstoja i dalje, u silmoj želji — želji čiji pečat nosi čitavo njihovo delo — da objasne, žigošu išli podrže najznačajnije pojave svog doba, istinski umetnici duboko su ponirali u skrivenu osnovu društvenih pojava, težeći da ih do kraja raajasne, da otkriju istinu o njima i time prokrče prolaze napretku. Na tom putu su, kao po pravilu, bili i stvaraoci i njihovo delo pod stalnim udarcima reakcionarnih, tada vladajućih snaga.

Naša društvena stvarnost donela je i u tom pogledu korenitu promenu. U našoj zemlji „književnik uživa punu slobodu istraživanja, pronalaženja i izražavanja istine o društvenim pojavama, odnosima i likovima, punu slobođu objašnjavanja tih pojava u njihovim razvojnim tendenoijama. Zbog toga u našoj zeralji ne postoje ograničenja umetnosti,

Ali ta &lobođa umetnosti ne mači priznavamje mego, naprotiv, pretpostavlja negiranje licemerno »slobodne književnosti«, pretpostavlja borbu protiv takve vrste književnosti koja teži ne za istinitim odražavanjem društva, nego za njegovim falsifikovanjem, i u suštini pretstavlja jednu od formi političkog uticaja i delovanja buržoazije. Liberalizam prema takvoj »slobodnoj književnosti« i njenim nosiocima značio bi u našim aktuelnim društvenim uslovima potkopavanje i samih dnuštvenih temelja koji omogućuju punu &lobodu umetnosti, takav liberaligam u krajnjoj liniji vođi restauraciji »prokletog doba emopovskih govora, književnog lakejstva, ropskog jezika, idejnog feudalizma«.

Kod nas su, međutim, postojale osetne tendencije zanemarivanja razlike između raavijanja formi slobodnog umefničkog stvaranja u našoj socijalističkoj književnosti i anarhističke »slobode«, po kojoj je »svako s&slobodan da piše i da Fovori sve što želi, bez i najmanjih ograničenja«, što u suštini pretstavlja brešu za iđejno prodiranje buržoazije u Književnost, a preko toga i u čitav naš život. Takva tendencija, — koja bi u svojoj krajnjoj konsekvenci, pod parolom »slobode« književnosti, dlovela baš do ukida= nja njene slobode, — ispoljavala je pojave netrpeljivosti prema svemu onom što joj se suprotstavljalo. Takva tendencija je dobrim delom i dovela do činjenice da se ćutke prelazilo preko pojava koje su zahtevale živu disRusiju i prinoipijelnu kritiku, da se u ime fe »slobode« potiskivala idejna borba, čime se, naravno, usporava razvoj književnosti.

Otpor prema takvoj vrsti »slobode« pogušalo se Krstiti »ždanovštinom«, što ustvari pretstavlja pokušaj anarhistički nastrojenih pojedinaca da se onemogući marksistički, primcipijelni stav prema pojavama koje nisu svojstver.* wocljalističkoj književnosti, seni ioga bi to značilo — neshvatanje suštizs= idejne borbe i njenog značaja za učvršćivanje i dalji brzi razvitak čitavog našeg socijalističkog društva, a ne »idejne borbe« — slučaj u informbiroovskim zemljama *'— kao sredstva za jačanje antisocijalističkih, monopolističkih pozicija birokratije, čiji interesi dolaze sve više u oštru suprotnosti sa interesima radnih masa; u isti mah bi to značilo — duboko nerazumevanje puteva razvitka našeg socijalističkog društva, čija najsvesnija, vodeća snaga organizuje najnemilosrdniju borbu masa baš protiv onih pojava koje bi — teg svojim kvalitativnim „prelaskom u čitav sistem mogle da rode onakvu nesocijalističku, reakcionarnu i uvredljivu podređenost književnosti državi i nekolicini birolkratskih đe&pota, kao što je to danas slučaj u Sovjetskom Savezu,

Pored toga se pokazalo da kod nas zaista postoji 6lobođa da se »piše i govoni sve što se želi«, ali i to da je

principijelna kritika uvek u stanju brzo da iziđe na kraj sa unošenjem u književnost tuđih, „preakcionarnih shvatanja.

Prema tome, alto postoji nešto što bi u našem društvu pretstavljalo »ograničenje« slobodnog književnog stvaralaštva, to je jedino obave4a borbe uslovljena čitavim našim životom protiv onih tendencija koje u Svojoj suštini potkopavaju i, u krajnjoj liniji, ukidaju slobodnu književnost revolucionarnog naroda. Ali to nije nikzkvo ograničenje njiževnika koji svojim radom i delom nastavlja i dalje razvija ono što se kroz čitav istoriski razvitak „pokazalo kao najviši smišao i lepota književnosti, — ono zbog čega književnost i sloboda književnog stvaranja moraju biti na srcu svakog progresivnog čoveka,

NAPRAVLJEN JE PLAN ZA OBNOVU CRKVE SV. SOFIJE U OHRIDU, U RO3OJ SE NALAZE “DOBRO OCUVANE PRESKE

IZ XI VEKA

Jedna od naših retkih vizantiskih bazilika, crkva svete Sofije u Ohrldu, biće Uskoro obnovljena. Stručnjaci iz gotovo svih naših republika ispitali su nedavno stanje u kome se nalazi ovai dragocen! spomen naše kulture i utvrdili plan po kome će se vršiti restauraciju crkve sy. Sofije koja je naročito poznata po svojim freskama iz XI veka.

Za vreme velikog zemljotresa 1916 godine, crkva je veoma mnogo stradala. Ne= ki njeni zidovi su naprsli i u znatnoj meri izgubili svoi prvobitni izgled. Mnogobrojne freske u unutrašnjosti crkve premazane su krečom još u vreme kađa {e Ohrid pao pod tursku vlast i kađa je crkva bila pretvorena u džamiju.

Komislja Saveznog instituta za zaštitu spomenika kulture napravila je detalian plan rađa za iduću godinu na održavanju crkve u sadašnjem stanju, dok će se 1957 godine preći na njenu „obnovu u širem smislu. Mnoge freske koje se nalaze u ugroženom delu crkve biće pre početka radova snimljene i verovatno iskopirane. Teren oko same crkve biće tekođe detaljno ispitan, a zatim će se oko njenih zidova staviti zaštitni pločnik. Napravijen je plan i za urbanističko rešenje okoline radi boljeg isticanja autentičnog lika crkve.

GALUSOVA NEDELJA

OI Pre 400 godina ropp, dio se u Kranjskoj jedan ođ najvećih muzičkih majstora XVI veka, savremenik, Paloestrine. Orlanđa „Larsa i drugih velizfn majstora vokalne polifonije „+“ Gallus. Svom #ppolatinjenom prezimenu (PetelinGallus) on je redovno dođavao oznaku

ya | 7 api J 7 „m NO

Petelin, Gallus »Carniolus« ne samo zato da ga ne bi za-

menili sa drugim jistoimenicima, nego i kao ispovest svoga porekla, On je komponovao skoro iskljućivo latinske teicstove, Prvo muzičko i opšte vaspitanje đobio |e u austriskom samostanu Melku. Zatim je postao crkveni kompozitor i horovođa biskupskih horova. ŽNO je najviše u Bratislavi i Olomocucu, 47 !"6% došao je u Prag, gde se potpuno posvetjo kompozicijL Umro je u 40 godini starosti.

Sav svoj život pošvetio Je Galus muzici pretežno „crkvenoj. Napisao je 1 manji broj svetovnih pesama i madrigala, od kojih su poznate »Moralile«. Napisao je i izdao svezak nemačkih madrigala, kao | veći broj prigodnih kompozicija. Savremen:ici njegovi s pravo, su ga ubrajali u tađašnje velike mužičare.

Odbor za proslavu četiristogođišnjice Ga= lusova rođenja i Slovenačka filharmonija priredili su ođ 7 do ]?) novembra u Ljubljani »Galusovu neđelju« Tom prilom otvorena je izložba njegovih dela i priređen niz konocrata. Na koncertu su nastupili mešoviti horovi slovenačke fil!harmonije, Glazbene matlce i zagrebačće radio stanice. Prva dva hora !zvodila su Jsključivo Galusove kompozicije a poslednji je

rikazao muzički ambijent u kore se Gaus afirmirao kao majstor.

Slovenačka akađemija znsnosšti | umetnosti ima u planu da izđa dosad još neobjavljena kompozitorova dela. U toku godine izići će i popularna publikacija o Galusovu životu i delu. U planu Je 1 biagrafsio bibllografsko naučno delo u kome bi se prikupili svi dosada poznati podeci o kompozitoru i Kritički obradio taj matcrijal. U ISTRI JE POSLE OSLOBODENJA PRONAĐENO OKO 50 RAZNIH OBJEKATA U KOJIMA SE NALAZE POTPUNO ILI DELIMIČNO SAČUVANE FRESMHE I DRUGI SLIKARSKI RADOVI

Spomenici zidnog slikarstva otkriveni su su u Istri u mnogo večem brojlu nego što se očekivalo, što đokazuje da je tradicija unutrašnjeg ukrašavanja crvenih građevina bila prilično stara 1 raširena. U toku rađova koje su obavili saradnici Konzerva= torskog zavođa na Rijeci, pronnđeni 6u mnogi slikarski radovi! iz XII i XIII veka, Najzanimlij!vije je to što se spomenice! z1dnog slikarstva najčešće nalaze ı dubokoj unutrašnjosti Istre, u krajevima Kojj su ne= kada bili teško pristupačni, a koji su DOčevši od VI veka bil naseljeni isključivo slovenskim stanovništvom, Isto kao i makedon:ice, i istarske freske nose u sebi posebne slovenske karakteristike,

Najlepšt 1 najbolji primerc! zidnog slikarstvn nelaze se u istarskim gradovima Pazinu, Bermu, Dra

ču, zatim u Oprt" lji i đr. Dva najpoWD gznatlja slikara Istre (koji su rađi}! u doba procvata idnog slikarstva u ovoj Oblasti — u XV 1 XVI veku) Hrvati su po narodnosti. To su | Vinčenc i Kaštva | Antun iz Kaščerge, Woji se na mnogim svolim radđovima potpisivao hrvat skom glagolilcom.

Glagoljski milkopis na riđu crkve u Bermu (Istra) |

PROS

Na slici:

PRIMERI GOVORA 1 DIJALERKATA fiNI• MAJU SE NA PLOČE ı MAGNETOFONSKE VRPCE

Otsek za eksperimenvalnu fu. etiu lInsti-

tuta za srpski jezik Srpske a aaa O ae i

uka, iako neđavno osnovan, zabel

već vrlo lepe rezultate u svom rađu. Jedan od prvih zađataka ovog oOtseka blo je stvaranje jedne zbirke snimljenih primera govora i dijalekata iz svih krajeva Srbije i Hrvatske. Ranije su stručnjaci za foneti-· ku odlazili na teren i po sluhu p

govorni materijal, dok su sada naučni sa radnic! ovog novoformiranog otseka sve primere snimali na gramofonske ploče ili

na magnetofonsice vrpce koje će služiti za

kasniji rađ u Institutu.

Otsek će na osnovu prikuplj mijala napraviti atlas naših dijalekata, a proučiće detaljno i pitanje akcematn 1 intonacije u srpskohrvatskom jeziku,

Trebalo bil svakako istaći i to da je OVO prvi put u našoj zemlji da se Koda rp naučnika 1! naučnih saradnika posvećuje is= ključivo eksperimentalnoj fonetic!,

EKIPA STUDENATA FILOSOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU SAKUPILA JE OVOG LETA OKO ?0,00 NARODNIH BSTIMOVA

U toku ovoga leta jedna grupa studenata Filosofskog fakulteta u Zagrebu obišla je srezove Donji Lapac, Knin, Sinj, Gračac, rad! skupljanja narodnih pesama. Qvi kra1 su još od ranije poznati po 8svom {ol-

lornom bogastvu, a Ovo je bila prva OrROOT ALiA Stručna poseta koja je dala vro lepe rezultate. Ekipa je uspela da sakupi oko 20.000 stihova raznih narodnih sama koje se sada pevaju u ovim kra: ma. Posebnu vrednost pretsta' | ške o krajevima kroz koje i jer će u mnogome dop. znavanju ovih naših zabač

".-.

a La . „=, Ba

mate.