Književne novine
TJ
|
FP 9, i ) PP, |
_ rakteristična, produbljena je
· neprijateljske komandature ili
\ispraća ih u partizane, | njima u borbama i zaustavlja se pred
slobodni u tretiranju
Mimi Močenšek - Konič:
ODKOVINARJI
(Rompzi-. Sindikalna založba, Ljubljana 1950)
Zanimljivo je istaći da je mlada lknjiževnica Malenšekova (koja je doduše još pre rala objavljivala svoje prvence u fađašnjoj Cankarjevoj družbi) poslednjih godina nekakve opšte stvarnlačke krize, za kratko vreme napisala tri duža teksta: .pripo_ vetku »V noyo življenje« u dva dela,
3 dva romana: »Matjaže i »Kovinarji«.
Socijalna tematika, koja je * za pred-
· ratne radove Malenšekove bila kanovim istoriskim materijalom i jasnijim idejnim tenđencijama.
Težnja Malenšekove se izražava u
želji da što detaljnije i opširnije zabeleži hroniku života jeseničkih meTfalaca prve godine nacističke okupacije. Zato se i ne ograničava na određeni broj lica, već se na 300 strana romana susreće čitava galerija ljudi i njihovih šarenih sudbina: radnici, radničke porodice, partizani, seljaci, kapitalisti, okupatori. Autor ih prati ·Kkroz fabričke radionice, posmatra ih na delu sabotaže po drumovima kad žure na ilegalne sastanke Osvobodilne fronte, kad rasturaju letke ispred
streljaju nacističke špijune i podrepaše, učestvuje s
vratima zatvora. Takođe je i vreme zbivanja široko zahvaćčeno: od početka međuvladavine prilikom aprilskog preloma, pa do proleća 1942 godine kad je oslobodilačka „revolucionarna organizacija postala već toliko moćna da je nije moglo uništiti ni ubistvo mjenog najboljeg borca i organizatora.
· Ali dok s jedne strane ta velika širina materijala, pozornica, vremena i mase lica omogućuje književnici da njeno platno spolja ne bude prazno i nezanimljivo, dotle joj s druge strane ne đozvoljava da materiju obuhva– ti u čvrsto zaokruženi kompozicijski skelet. U »Kovinarjima« nema ccentralnog događaja sa glavnim, u svojstvenoj sudbini uokvirenim junakom., U njima preovlađuju šarene epizode koje Malenšekova još jače podvlači cepanjem romana na međusobno nepovezana poglavlja. Malenšekova je pokušala da glavnim junakom učini radnika i partijca Toneta, ali ni njegova funkcija nije dovolino snažno i kontinuirano stepenovana da bi se mogao uzdičći iznađ ostalih perifernih lica.
Ipak je najteže to što zbog svega toga Malenšekova nije mogla između mnoštva fih ljudi uspostaviti dublje odnose, isplesti dublji konflikt i temeljitije ebraditi njihov istoriski i čovečanski značajne i potresne sudbine. Sudbine ljudi jure ispred čitaoca filmskom brzinom (čitalac uopšte ima utisak da gleda film), ostaju suviše malo obrađene, da se katkad ograniče samo na spoljašnju, najefektnije podatke. Jedini jači konflikt je suviše propraćen očiglednim moraliziranjem, fe ni on ne može dati dublju podlogu za tragični rasplet. Tiče se ljubavnog trougla između aktiviste Toneta, kolebljivca i silom prilika partizana Kobala i njegove mlade, nesrećne žene Ane. Taj konflikt koji bi u etičkoj dubini i zanimljivosti rešenja mogao dozreti tek po dolasku Kobala iz šume posle oslobođenja, Malenšekova ruši već u prvoj fazi na najjevtiniji i najefektivniji način: Kobalovim iznenadnim dezertiranjem, izdajstvom i okupatorskim · „sftreljanjem Toneta. Takođe se i na nekim drugim mestima u knjizi, gde je već stvorena dis-
pozicija za dublje odnose ili nijansi-
rane doživljaje, Malenšekova zadovoljavna letimičnim opisom ili moraliziranjem. Malenšekova crta karaktere jednom linijom ! širokim potezom. Prema tome je sasvim jasno da se spušta u njihove psihološke konfture' oni su prikazani crno — belo. Imaju suviše malo svoga individualnog života. čiju jednostranost odlikuje već dijalog koji se u Dretežnoj meri vrti oko politiziranja. |
Zbog naizgled zanimljivih, katkad i dokumentarnih epizoda koje preovlađuju, bez pravog centralnog događaja i junaka, zbog površnog opisa konflikata i sudbina. »Royvinarje« bi teško mogli, nazvati romanom. Oni su pre hronika, ma da i za to oskudeva– lu u dokumentarnom materijalu.
Poneke epizode i detalji u »Kovinarjima« napisani su zaista spretno i zanimljivo. Neki odlomci — partizanska borba i naročito zavrčna scena u krvavim Begunjama — napisani su sa takvim pr!poveda*kim falentom da se mogu meriti sa najboljim u današnjoji slovenačkoj literaturi. Zato će, nesumnjivo, privući čitaoca sa manjim zahtevima i mnogome izazvatj suza.
Mitja MEJAK
----II-. -- L o
Zora Petrović: Devojčica
Dva bniiževna predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu
Na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu održana su prošle nedelje dva zanimljiva književna predavanja. Prvo predavanje o Jovanu Jovanoviću Zmaju održao je Mladen Leskovac 2 januara. Predavač je pravilno ukazao na pogrešnost svrstava-– nia u romantizam ovog pesnika čija poezija nema u sebi mnogo crta svojstvenih romantizmu. Leskovac je poRklonio dosta pažnje novosadskoj sredini, u kojoj se formirao Zmaj kao pesnik i nacionalni radnik, ukazao je na glavne momente iz pesnikova života i istakao njegovu veliku radljivost i plodnost, koja je često išla na uštrb kvaliteta. Ceo Zmajev pesnički rad predavač je podelio u tri dela: na lirske, političko-satirične i dečje poesme, i naročito podvukao važnost njegovih dečjih pesama, zbog kojih su posniku odavali priznanje i oni kritičari koji su strogo ocenjivali njegove,lirske, a sasvim odbacivali političko-satirične poesme.
Pređ velikim brojem slušalaca održao je 5 januara Ivo Andrić predavnnje o Petru Kočiću, zadržavši se na tri bitna problema u vezi sa ovim piscem: na kraju u kome je pesnik živeo, na ljudima i na jeziku toga kraja. Na osnovu svedočanstava putopisaca, etnografskih i istoriskih studija, pr*davač je dao sliku »vilajeta« Bosne, gde se odvajkada vodila borba oko parčeta obradive zemlje, otežavana srednjovekovnim kmetskim sistemom. Austrougarska je tražila da okupira Bosnu i Hercegovinu pod izgovorom da reši ovo pitanje, ali ga nije htela rešiti sve do svoje propasti.
Služeći se rezultatima etnografskih istraživanja i podacima iz Kočićevih
dela, Andrić je reljefno izneo karakteristične crte čoveka bosanske Krajine, naprasitog i zaljubljenog u slobodu. Kakav je ovaj tip, pokazao je predavač na primeru socijalnog borca Vase Pelagića, koji je, izveden pred turski sud, prkosio sudijama, ne tražeći od njih milosti, i na primeru neukrotivog Gavre Vučkovića, koji je, kao Kočićev Simeun Đak, preterano isticao svoje krajiško junaštvo. Ali najbolji primer Krajišnika našao ja Andrić u samom Petru Kočiću, koji je, isteran zbog revolucionarnog stava iz Sarajevske gimnazi,e, završio gimnazisko školovanje u Beogradu, ne ponizivši se ni pred kim, a kao student u Beču gladovao, ne »bendajući« nikoga sem onoga koji pošteno misli.
Andrić je Kočićevo delo, koje nije obimno po sadržini, ali je značajno po originalnosti, protumačio kao jedan od oblika revolucionarne delatnosti ovoga pisca. Ličnosti su u tome delu prkosno potsmešljive, kakav je bio i sam Kočić, koži je u Bosanskom saboru svojim upadicama dovodio u nepriliku apsolutnu, »pokornu« većinu. Uprava Kolarčevog narodnog univerziteta dobro je učinila što je počela sa organizovanjem ovakvih predavanja. Pokazalo se da prestonična publika ima interesovanje za njih. To interesovanje će vremenom još više porasti, ako se, kao do sada, kao predavači budu pojavljivali ugledni književnici, naučnici i javni radnici, i ako
njihova pređavanja budu izvodi iz o-
bimnih prethodnih studija. Živomir MLADENOVIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE
- smjereno na. produbljivanje
DISKUSIJA
· Pofreba za pozorišnim
BROJ 3
–- — —–-·-c s. .
časopisom
Život umjetnika Uopšte mora da bude stalno traženje novog, boljeg, snažnijeg i trajnijeg izraza. Ne dešava se niti je uopšte mogućno naći pozorište na svijetu čija. bi životna linija bila stalan uspon bez ikakvih radova. Možda nema pozorišta koje u svojoj istoriji ne bi imalo izviždane ili sa reper-
·' toara skinute pretstave, kao što mo-
žda nema ni glumca koji nije upropastio koju ulogu, reditelja koji u svom repertoaru ne bi imao koju propalu režiju. pretstave, režije i glumačke kreacije, skoro redovito su dobra i za daljnje stvaranje neophodno potrebna iskustva, i često su rezultati traženja nmekih novih izražajnih mogućnosti, novVOg jezika pozorišta, njegove nove fizionomije. Ali traženje, stalno i strasno traženje dobra je odlika svakog umjetnika i svakog umjetničkog tijela samo onda ako je to traženje uizvjesne umjetničke linije, izvjesnog usvojenog kursa u umjetnosti, dok je svako drugo traženje lutanje, neusmjereno ka jednom određenom umjetničkom cilju. A u našoj novoj društvenoj stvarnosti sve ono što je stalno ne podiže svoju vrijednost — bio to pojedinac ili kolektiv — neminovno ostaje u sjeni, propada. Prerasta ga sve ono što je adravije, radnije i životno borbenije. Razvoj i stvaralački putevi naših pozorišta nameću neodoljivo potrebu razmjene iskustava, isticanje i rješavanje nekih' teoretskih problema koji se u praksi rješavaju na razne mnačine (dramafurška obrada djela, pitanje odnosa prema prevodu: pitanje naše savremene dramafurgije i odnosa dramskog pisca prema reditelju i pozorištu uopšte). Da bismo jasnije sagledali ono što radimo, što smo već uradili i ono čemu stremimo, i da bismo imali čist odnos prema stvara– nju ostalih umjetnika i umjetničkih kolektiva, moramo poznavati to stvaranje i ocijeniti ga u poređenju sa našim.
A kako to učiniti i gdje? Pozorišni umjetnici od oslobođenja do danas nemaju časopisa koji bi im pomogao u radu nn prečišćavanju tolikih spornih pitanja, časopisa koji bi rješavao pitanja svih naših pozorišta (kao pozitivno nastojanje mora se pomenuti časopis »Pozorište«, koji je, međutim, ubrzo presahnuo). Kolika se pitanja nameću a nema gdje da se postave i riješe! Imamo reditelje poznatc i priznate, među kojima je feško naći dvojicu čiji bi ne samo način realizovanja dramskog djela na sceni, nego sam stav prema dramskoj umjetnosti i aktivan odnos prema zahtjevima naše društvene stvarnosti bio isti ili u najmanju ruku sličan. Čitamo kritike »po svaku cijenu«, pa'i one ostale, ali nigdje ne možemo naići na kakav savjet reditelju ili glumcu, nigdje ne vidimo shvaćenu rediteljevu koncepciju, ocijenjeno njeno ostvarenje rediteljskim sredstvima i ostvarenje glumca u okviru te koncepcije. Nigdje ne vidimo gdje je reditelj osakatio ili obogatio autora, a glumac reditelja. Za ogromnu većinu naših pozorišnih kritika važi Geteova refleksija: »Pozorišne kritike s. nemilosrdni popisi grijeha, na koje neki zao duh prijekorno ukazuje jadnim prestupnicima, a da im ne pomaže izići na pravi put«.
Gdje da se postave toliki stručni problemi koji se nameću pri traženju pravog izraza nove stvarnosti na Dpozornici? Kako da doznamo šta se sve dešava u pozorištima širom naše ze-
Ti padovi, te propale.
mlje, pozorištima o čijem smo broju ranije samo mogli sanjati? Gdje đa se pozabavimo pitanjem zašto je naša savremena dramaturgija tako skučena, dok drugi literarni rodovi tako obilato žive? (I kod nas bi Zola mogao da kaže ono što je svojevremeno rekao u jednoj polemici: »U naše vrijeme vječna slava očekuje onog čovjeka'u Francuskoj koji našem stvarnom životu bude našao živu komeđiju, istinitu dramu savremenog ŽživOta«). Nije li tu. možda po srijedi slab kontakt dramskih pisaca s pozorištem i njegovim umjetnicima? d
Upoznavanje sa stranim pozorištima, dobrim ili lošim, osvježuje i Domaže da pravilno gcjenjujemo svoje umjetničke snage i da nađemo Dravilan odnos prema novonastalim težnjama stranih umjetnika Ali gdje da doznamo šta se dešava u pozorištima van naše zemlje? Gdje da doznamo šta na primjer, piše »Theatre Nevsletter« o našim pozorištima? Gdie da doznamo štogod o životu savremenog engleskog pozorišta, kad »Theatre World« nije pristupačan svakom pozorišnom radniku? Gdje da nam naši pozorišni trudbenici, koji su bili na kongresu Internacionalnog pozorišnog instituta u Parizu, kaže nešto opšir-= nije, iscrpnije o stanju „savremenog francuskog pozorišta? O predviđenim tješnjim vezama sa evropskim pozorišnim svjjeto:.? Saznali smo da je naša zemlja ušla u Izvršni odbor Pozorišnog instituta i da se predviđa tijesna saradnja. pozorišta evropskih zemalja. Može li se doznati u kakvoj formi? Šta mi i kako možemo doprinijeti toj inače odličnoj ideji?
Imamo tri pozorišne akademije a nemamo nijedne istorije umjetnosti, kostima, scenografije ,teatra i svjetske dramaturgije, dok se istovremeno prevode loša dramska dijela (kao na primjer »Zelena ulica«). +
Sve su to pitanja koja se uporno nameću u radu'i težnji da sve bude bolje i ljepše. Putevi rješavanja su, mislim, časopisi, bilteni, novine, stvaralački sastanci pozorišnih umjetnika i najaktivnije učćstvovanje svih pozorišnih radnika u rješavanju · ovih problema. '
Ribolovci imaju svoj časopis — pozorišni umjetnici ga još nemaju! U naše vrijeme je najveća gadđost čitatii miriti se sa onim kako jeste, fražeći pouzdanu zavjetrinu. Što više stvaralačkih »svađa«, što dalje od birokratije u umjetnosti — to smo bliže istini!
Ognjenka MILICEVIC
Nagrade viadm (rna Gora Wnjževnigima i UMmPimig ma |
Vlada Narodne Republike Crne Gore nagradila je šest umetnika i književnika, Ukupne nagrade iznose to dvadeset hiljada dinara. Mihailo Lalić nagrađen je sa 30.000 dinara za knjigu »Izabrane pripovijetke«, Petar Lubarda za slikarske radove sa 30.000 dinara, a Aleksandar „Ivanovic. za zbirku pjesama »Stihovi« sa 20,000. dinara, Po 15.000 dinara nagrađeni su članovi Crnogorskog narodnog pozorišta i to: Petar Petković i Petar Begović za tumačenje uloga u »Tartifu« od Molijera i u »Povlačenju« od M. Božića. Eugen Hajsler nagrađen je sa 10.000 dinara za muzičke zeprouukcije. Problem prenošeniq »Vecitog
miqdoženje« na filmsko plaino
K od na5 se vrlo malo pisalo o problemu prenošenja književnog dela na biosko” “o platno, iako se sve češće pojavljuju scenarija rađena po delima iz maše književnosti. Ta činjenica, a već i sama potreba za filmskim uobličavanjem naših književnih tvorevina, zahteva da se pozabavimo ovim „pitanjem, da dođemo (kroz širu diskusiju) do nekih zaključaka koji bi pomogli piscima scenarija u prevođenju literarne materije na jezik filma.
U stranim kinematografijama o tome se problemu mnogo raspravlja. No, i pored majrazličitijih shvatanja, ipak se praktično došlo do jednog mišljenja: književno de10, prilikom transponovanja na film, mora pretrpeti promene diktirane specifičnim zakonima filmske dramaturgije, pri čemu sve osobine originala moraju dobiti filmski adekvatum koji će moći da izrazi Dsnovnu ideju dela (Rodžer Manvel, Entoni · Eskvit), Neki filmski stručnjaci su isuviše toga problema, pa dopuštaju da se pisac scenarija »smelo udalji od ideje dela, shvatajući na najslobodniji, najmoderniji način sam original« "(izjava Rene Klera povodom filma »La MTBeaute Du Diable«), dok drugi dozvoljavaju promene u originalu samo u smislu >ofilmljenja« literarme materije, jer »sve Što ostaje od književnog dela prilikom prenošenja na ekran to su dijalozi ! đeskriptivno iskazana radnja; ostalo se prevodi u sliku i zvuke (Michae! Bell: »Can Literature Survive The Pilm Studio«).
Mi ovde želimo đa iznesemo jeđan kon„kretan problem sa kojim smo se susreli * rilikom rada na scenariju »Večiti mladoženja« po istoimenom romanu Jakova IFnjatovića (iz kopa je objavljen jedan oddomak u petom broju lista »Film« a povo-
. đom koga je već pisano U »Književnim no-
vinamać«!). , Ali, čihajući dalje ovaj kritički osvrt. mi
bismo sad mogli konstatovati da njegov autor nije pažljivo pročitao objavljeni odlomal; scenarija. V. Kupre-
Bamin piše' »... pisci scenarija stalno gBo·VOre o apašima — a ovu reč nijedan od | — __—
1) U 49-tom broju »Književnih novina« objavljen ic članak Veljka Kuprešanina pod naslovom »Uz scenario za film »Večiti mladožemja«. Pošto je konstatovao da pisci scenarija »nisu pažljivo pročitali« Ignjato· vićev roman, Veljko Kuprešanin nam objašnjava da Čamča nije mogao reći: •Oho, pa mi Prže neg, »ajzliban«! — jer u to vreme nije bilo železnice, Pritom je pisac uzeo za gotovu činjenicu da se događaji u scenariju vremenski tačho poklapaju sa istim događajima u romanu. „Uslvnri, mi' smo napisali nekoliko varijgnata uvoda, vineći pritom — pored ostalih promena —
trojice putnika nikađ u svom životu nije čuoa. I dalje: »A ni Sofra ni Čamča, ni Krečar — to će pisci scenarija ipak uvideti — svakako da nisu čitali romane sa divljeg zapada od Fenimora Kupera, još manje romane Karla Maja, a pogotovu ne Avij de Montepena ili Pol de Koka«. Posle ove »lekcije« o piscima avanturističkih romana misli se svakako da smo mi Čamči, Sofri ili Krečaru stavili u usta reč »apaš«! Međutim, pažljivim čitanjem objavljenog odlomka svako će se uveriti na vrlo prost način da pomenuti junaci scenarija nisu nigde izgovorili reč »apaš«! A verovatno nam pisac neće osporiti. pravo da napišemo (u deskriptivnom delu scenarija) i »apaš«, — samo ako to hoćemo! Druga je stvar da li bi to odgovaralo stilu u kome je scenario napisan.
»Nije više to »Grk Sofra« — kažu pisci
· scenarija, i ono G pišu velikim slovom,
ne potrudivši se da vide šta to ustvari znači i da li ta reč, tako pisana, daje pravi smisao Sofrinom atributu. U Vukovom »Rječniku« kaže se »U Bačkoj po selima zove se gr!: svaki čovjek koji drži dućan«, — poučava nas Veljko Kuprešanin. A kako stvar (bar s nama) stoji: »Grk Sofra« (sa navodnicima) prepisali smo doslovno iz
'knjige »Jakov Ignjatović: Ođabrana dela«
(knjiga I) u izdanju »MItice Srpske«, Novi Sađ — !948. Prema tome, mi po ovom pitanju upućujemo Veljka Kuprešanina na
„redakciju »Matice Srpske« (koja je, mi ve-
rujemo, „upoznata sa Vukovim »Rječnikom«). A naše lično mišljenje je da, kad Be napiše »Grk Sofra« sa navodnicim , niko ne pomišlja da je Sofra, — Grk!
»SNe znam, šta je u scenariju napisano ispred ovog odlomka. i Šta će doći iza njega, ali prema ovome što su scenaristi učinili sa Šamikom (bolje reći sa Ignjatovićem), mogao bi da pretpostavim đa je valjda i gazđa Sofra bio negđe u svoje vreme na kakvoj austriskoj eksportnoj akademiji, e da bi se od tabaka premetnuo u gMrka. } tako me misli i pomeranje vremena u kome se događa radnja romana. No, istini za volju, treba reći da je objavljeni odlomak upravo naša zednja varijanta, u kojoj smo stali na gledište da je ipak najbolje da se radnja scenarija približno vremenski poklapa sa radnjom romana (razlika je samo u tome što Šamika, kađa polazi na put, nije dete već dečak od 12—13 godina). Prilikom prepisivanja nekih dijaloga iz odbačenih va-
rijanata promakao nam je. »ajzliban«. Slična omaška dogodila se i sa sucem Lovčaninom«, navođdu: da su nešto, na primer, Radić i Petranić pisali scenario za »Hajduk Stanka« ne bi li, možda, Stanka Aleksića,
·pre nego što se odmetnuo u hajđuke, po-
slali, za svaki slučaj, u neku austrisku grencemiliteršule?!• (podvukli — V. P. i DJs RO.
5 obzirom na to da Veliko Kuprešanin snm priznaje da ne zna »šta je u scenariju napisano ispred ovog odlomka i šta će doći iza njega« a ipak dopušta da ga »misli navođe« na razne »duhovite« pretpostavke i asocijacije, — mi ostavljamo čitaocima da prosudđe ima li mesta takvoj „duhovitosti po svaku cenu« u jednoj Kritici koja pretenduje na ozbiljnost i argumentovanost izrečenih sudova i zaključaka,
Poznato je da Ignjatovićev roman ima kompozicionih slabosti koje se u filmu moraju izbeći. I mi smo se, pored ostalog, susreli sa problemom: kako ostvariti onu »crvenu nit zbivanja« koja je u romanu isprekidana a čija je celovitost neophodna u filmu. Prvi deco romana pretstavlja digresiju u radnji i odnosi se na Sofrino »putešestvije« u Krakovo, dok je tek drugi deo (posle skoro stotinu stranica romana) vezan za osnovnu temu »večitog mladoženje«. Filmski scenario je blizak romanu, jer se oslobađa jedinstva mesta i vVro2mena, ali je on ipak dramski rod, pošto mora da poseduje jedinstvo radnje. To jedinstvo se ne mora sprovesti samo kroz glavnog junaka, ili kroz tzv. »osnovno zbivanje«. U tu se svrhu može koristiti spiker (kao što to često čine reditelji Devid Lin i Rene Kler). T ostvariti i pomoću izvesnog predmeta (neki filmovi Mailstona i Divivijea), a može film biti i bez junaka — nosioca osnovne radnje, pri čemu junakom drame postaje čitava masa, (prvi filmovi Ajzenštajna). Ovi metodi dramskog povezivanja upotrebljavani su zato da bi spojili u jedinstveno zbivanje epizodične scene, koje su već u međusobnoj dramskoj vezi.
Pošto smo se mi, shodno romanu, odlučili da u mrvi plan stavimo Šamiku, onda se i jedinstvo radnje moralo ostvariti kroz njegov lik. Kao što smo rekli, u Ignjatovićevom romanu 'ostoje dva odvojena dela između kojih nema čvrste dramaturške voeze. Zato nije slučajno što su sve dramatizacije »Večitog mladoženje« počinjale cd momenta kad se Šamika vraća u Sentandreju (iz Venecije), I stvarno, to je logičan početak Šamikine drame. Jedna od pvvih verzija našeg scenarija takođe je počinjala Šamikinim povratkom iz Venecije, Međutim, kada su nam neki članovi Umetničkog saveta predložili da u scenario unesemo i prvi deo romana, u kome je uspelo naslikano trgovanje Sentandrejaca i iz koga se viđe društveni odnosi Onoga vremena, mi smo se našli pred Dproblemom: da li Sofrin put u Krakov ubaciti kao uvođ u film ili kao retrospekciju u toku radnje. „Retrospekcija se jedino mogla uneti u sceni Gofrine smrti, kada on leži u bunilu i kađa bismo u nizu pretapanja vidđeli slike njegovog »putešestviia«, tuču u čarđi, svečanost kod grofa itd No, ovo bi bila gola ilustracija koja ne
se povezivanje može ~
bi izrazila suštinu prvog dela romana, a zakočila bi radnju i delovala stereotipno. Ostalo je jeđino da ,unesemo prvi deo YOmana kao uvod u osnovnu radnju tj. radnju koja se zbiva oko Šamike,. Želeli smo đa tij uvod buđe dramaturški povezan sa celinom i da izmene u njemu ne naruše osnovnu ideju originala.
Pošli smo od poznate postavke Nemirović—Dančeka, koji je u pozorišnoj dramaturgiji zahtevao »tri istine« — socijalno-filozofsku, životnu i pozorišnu. Shodno tome, i u filmskom scenariju moraju da postoje te »tri istinć«, samo što onu treću ovde nazivamo filmskom. Upravo ta filmska istina zahteva da introđukcija (prolog) u filmskom scenariju mora biti potpuno dramaturški povezana sa osnovnim zbivanjem, jer će se tek tada celishodno razotkriti socijalno-filozofska i životna istina koju uvod sadrži u sebi.
Uvođenjem Šamike u introđukciju tj. u Sofrino »putešestvije« mi smo hteli dramaturški da povežemo ovaj uvod sa celinom. Time, što je Sofra poveo sina u KHrakovo, mi smo povezali 'prvi deo romana sa docnijim dramskim zbivanjem, Pitanje je samo da li se ovakvim postupkom promenila osnovna ideja Ignjatovićevog dela, ili bolje reći: da li je time izneveren karakter Šamike, da li je sada ovaj lik postao šsuprotan liku iz romana. -
O Šamikinom vaspitanju Ignjatović govori malo, ne kroz akciju nego opisno, ne dajući nam nikakvih podataka o njegovom dečastvu i školovanju. U XI glavi, kada se Sofra vratio iz Krakova, pisac MKaže: ...»Š mika uzeo haljine (koje mu je otac iz Poljske donco), pa trči u dućan, u mehanu, na sokak, pa svakom pokazuje haljine. Srećno detel« A zatim, u XII glavi, Ignjatović konstatuje da je »za desetak godina i u obitelji gospodara Sofre Kirića, nastala velika promena«. I saopštava da je Šamika »već pravnik u Kašovi« lakonski nas obavestivši da je on »manje škole u okolini svršio« i da ga »otac p*sla u Košicu, da tamo uči«. U našem scenariju Šamika je proveo manji deo mladosti (koja u romanu nije opisana) kođ poljskog šljah-= teca. Zatim odlazi na duže vreme u Košice, da studira za fiškala. Tu se Šamika, nastanivši se kođ gradonačalnika, našao okružen izobraženim građanstvom, te je vremenom postao »u nošnji... pravi dandy, a u ponašanju gentlemen«. O Šamikinom detinjstvu iz romana doznajemo još i to, da ga je majka mazila, da je davala učitelju »auspruha« kako bi ovaj bio blag prema Šamiki, koji je usled toga postao vrlo »čuvstvitelan«, razlikujući se potpuno od svoga brata Pere. Ovi podaci ne sa-
drže dovoljno radnje i trebalo bi konstru- .
isati čitave scene u kojima bi se kroz majčino maženje Šamika i njegov povlašćen položaj u školi, opravđala njegova docnija efeminiranost i dekađentnost. A te bi scene zauzimale upravo toliko mesta (metražć), koliko i Sofrino putovanje, Držeći »sovjete sa ženom, i dđogovarajući se o sudbini Šamike, Sofra kaže da bi ga dao u Karlovce u bogoslovjju, »jer kalu-
đeri najlakše žive, a može postati Vvladi-
ka« Drugog sina, Peru, već je odredio= da bude trgovac, đa ga u dućanu nasledi. = A gospođa Soka — koja je još »u prvoj= svojoj mladosti, kod kuće, sve nešto= višem težila. (podvukli V. P.i Tj. R.) i kod koje je »sav izraz bio nešto gospodstven« — predlaže da Šamika postane = iškal, jer je to »velika čest i sloboda, i =svud je otmen«, Sofra je na to pristao, jer = kako Ignjatović kaže »premda je on bio= pravi gazđa u svojoj kući... uvek bi se= upitao za savet kod gospođa Soke... i= onda kako je gospođa Sola kazala, tako= je moralo biti«. Pisac dalje govori da je = Sofri »laskalo« đa ima sina fiškala ba da= vremenom nosi drukčiju dolamu i ćurdiju = nego li on«. On je Šamiku poslao u Košice = da škole uči a zatim u Milano i Mletke:= nije žalio novaca da mu sin sveta vidi. A= i sam Sofra je bio obavešten o nekim = kulturnim stvarima svoga doba; kod nje-=
= »Dečje Kknjigfe«,
ga je »Zbornik«, »Večiti kalendar«, a u du-=
KULTURNE VENTI
PREDAVANJE VELJEKA VLAHOVIĆA U
NJU KNJIŽEVNIKA SRBIJE OOOaNo Bedctog januara, u UgOužO a književnika Srbije drug ·Veliko Vla VIS održan je predavanje o rađu PROCI đanja Generalne skupštine Organizacije Ujedinejnih nacija. ,
NIJA, OSTROVSKOG I KRLE j“ NI NARODNOG POZORIŠTA U TITOVOM UŽICU — Narodno pozorište u Titovom Užicu počelo je svoju šestu sezonu sa COS sta obilnim repertoarom. Pet proteklih sezona prošlo je u znaku svestranog razvoO~ . ja. Malobrojan ansambl je izrastao i DO kvalitetu i po broju. r
U toku ove sezone pozorište *e stavilo na repertoar veći broj dela nego što je ranije činjeno. Na repertoaru su sledeća dela: 3. Nušić, »Gospođa ministarka« i »Dr« M. Glišić: »Dva cvancika«; J. Veselinović »Đido« M. Đoković »Raskrsnica«; Rankovič »Seoska učiteljica«: Bernard čo »Zanat gospode Uorn«; Goldoni »Mirandolina«; Dikens »Cvrčat na ogjištu«; _ Ostrovski »Bez Mrivice Kkrivi«, Molijer »Skapenove podvale«, Pucova »Operacija« i dr, Od toga jie dđosađa prikazano: »wospođa ministarka«, »Dva cvancika«, »Raslcrsnica« (OVO je bila prva izvedba uopšte), »Dido«, »Zanat gospođe Uorn« i „Mirandolinać. Iako ie ovo pozorište prebrodilo fazu početništva i stalo na prilično solidan temelj, ipak se ono i danas bori sn mnogim teškoćama. Najozbiljniii problem je pozorišna zgrada, Ovaj „nedoststfak umanjuje ozbiljan i požrtvovan rad umetničkog OSOblja, ali bi otklanianjem ovo gorućeg pitanja rezultati bili kud i kamo bolji.
Sađa pozorište sprema Dikensov komađ »Cvrčoe ma ognjištu« u režiji Petra Ma-
DRAME DIKENSA,
tića.
PRODUKCIJA »PRIG:LAV-PILMA« U
OVOJIT GODINI — Slovenačko preduzeće snima kulturni film »Slikoe
»Triglav-film« iz Loškog Pogorjne o umetničkim spomenicima na području SŠkofie Loke, koja pretstavlja „pravu riznicu likovnih stilova počev od gotike do impresionizma. Ove godine,· pored dva nova umetnička filma i prvog filma lutaka, ovo pređuzeće će snimati đokumentarne filmove povođom četiristogodišnjice slovenačke knjige i dđesetogodišnjice osnivania „Osvobodilne fromfe, kao i nekoliko Wrbćih dokumentarnih
filmova i filmskih pregleda.
OSNIVANJE DRŽAVNOG PILMSKOG ARHIVA MAKBEDONIJE — Pri preduzeću za proizvođnju filmova »Vardar-film«, u Skoplju se osniva Državni filmski arhiv. Ova ustanova će imati zadatak da na filmskoj traci registruje sve važnije događaie iz socijalističkog preobražaja republike, da snima folklor i kulturno-istoriske i arheološke spomanike, "Time će se umnoge doprineti osvetljavanju materijalno. i duhovnog kulturnog nasleđa makeđonskog naroda, kao i dokumentovanie njegovih sadđdašnjih napora i dostignuća u socijalističko] izgradnji. Materijal snimljen za T{ilmsk arhiv poslužiće kasnije za stvaranie đokumentarnih i naučno popularnih filmova.
PREMIJERA MAKEDONSKOG NARODNOG TEATRA — Ansamb! drame Makedonskogr narođnog teatra u Skoplju prikazao je neđavno svoju drugu premijeru U. ovoj pozorišnoi sezoni, poznatu komediiu od Branislava Nušića »Ožalošćema porođica«. „i mRežiju komedije postavio je prvak drame Petre Prličko, koji i tumači glavnu ulogu u komadu.
PROSLAVA DVESTOGODIŠNJICE SMRTI J. S. BAHA U DUBROVNIKU — Koncem decembra održano je u Dubrovniku »Bahovo veče« posvećeno 2?200-godišniici smrti velikog kompozitora. Na programu su bile izabrane Bahove kompopicije za klavir: Fantazija c-mol, Kromasiica, fantazija i fuga, Talijanski koncert i ToMWata i fuga d-mol. Izvodili su ih istaknuti dubrovački umetnici Marija i Fredo Gracio, neumorni propagatori klasične i savremene domaće i strane muzike. Na kraiu koncerta uz saradniu Gradskom orkestra (dirigent Petar Šager) izveden ie i čuveni ali retko izvođeni Koncert c-mol za dva klavira. Mnogobroina publika toplo je pozdravila ovu ozbiljnu : stilski vrlo uspelu izvedbu.
PREMIJERA RAMOUSOVE DRAME NA RIJECI — Italijanska drama na Rijeci, prikazala jie premijeru komediie Osvalda Ramousa »Posebno izdanie« (»Edicione starorđinaria«) koja jie neđavno dobila nagrađu Ttalijanske uniie za Istru i Rijeku. Ova MWomedija obrađuje karakterističan događaj iz borbe seliaka Južne Italije za zemlju i slobodu. Kroz vrlo plastične i životno istinite likove, bez nametljivosti, Ramous je u ovoi komediji, kroz isečac iz života italijanskih seljaka, oživeo veliku borbu koja se još uvek vodi na njivama Južne Ttalije.
Ova komedija O. Ramousa, pored komedije Pietra Rizmonda »Iza mdske« pretstavlja najznačajniju književnu realizaciju italijanske manjine od oslobođenja do danas. Hrvatski prevođ ove komedije.,štampa se u Zagrebu.
NOVI DORUMENTARNI . PTLM »SVJEDOCI ISTINE« — Filmsko preduzeće »Ja= dran film« u Zagrebu, dovršava naš novi dokumentarni film »Svjeđoci istine«. Sadržai filma uzet je iz života na gradilištu Studentskog građa u Zagrebu. Film prikazuje i francuske omladince — mjlihov odlazak iz Pariza, zatim boravak na radic lištu u Zagrebu, putovanje po Jugoslaviji, odmor na Ohridu i u Opatiji i njiihovo upoznavanje sa stanjem i stvaralačkim radom u Jugoslaviji. Film »Svjedoci istine« biće prikazivan i u inostranstvu.
BIBLIOGRAFIJA
Branko Ćopić: „Lalaji Bao, kolonijalma balađa. Izdanje »Novog pokoljenja«, Zagreb 1950, latinicom, cijena 34 din.
Aysen Diklić: Tri pripovetke. »Dečje &njige«, Beograd str. 93, cena 37 din.
M. Janjuš: Nemoj, Mišo, pesma. »Dečje injige«, Beograd str. 20, cena 33 din.
L. Tolstoj: Kavkaski zarobljeni ripo» vetka. Prevela Stanka Đ. MRApaI Tzddnja Beograd 1950, ćirilicom,
Izđanje 1950, Čirilicom,
Izdamje 1950, ćirilicom,
~ Str. 48, cena 20 din.
Čanu i godišnji »Sanovnik«. Čitao je Ken-= đelčevu »Jestestvosloviju« a verovatno i= neki roman onda slavnog Milovana Vida-= kovića jer će se setiti pojedinosti iz jed-= nog Vidakovićeg dela (»Može lako biti —= kaže Sofra — da ga (Napoleona) oće u= kavez kao što sam čitao kako je Tamerlan = Bajazita«). =
Da li je ovakav Sofra mogao da poveđe= Šamiku na put u Poljsku, da bi ga dao na škole, i da li bi ga ostavio kod polj- = skog plemića, kada mu ovaj — smatra-= jući Sofru rackim šljahtecom, sebi ravnim = — ponudi da Šamika, neko vreme, ostane = kod njega na vaspitavanju i školovanju?
Mislimo da se ovo moglo dogoditi, jer, = da se Sofra stvarno našao u takvoj situ- = aciji, on bi, shodno svom karakteru i te-= žnjama, sa zadovoljstvom prihvatio grofovu ponudu. Šamikin, pak, karakter,
koje — zajedno sa navikama stečenim plemičskom krugu, — čine njegov lik pla- = stičnijim i opravdavaju njegove postupke. S
Uvereni smo da ova promena (u odnosu = na Sofru i Šamiku) BBBPRVISDGR M; našem = scenariju nije izmenila osnovnu idđeju oripinala, nije izmenila karaktere ova dva= Ignjatovićeva junaka i ne stoji u konfron-= .ftacijii sa romanom »Večiti mladđoženja«. MI = čak, mislimo, đa je ovom promenom u I-= gnjatovićevom delu, postignuto ovo: da se= dramaturški poveže jedna bitna epizođa iz | romana, da se svestranije osvefli Sofrin = karakter i đa se pofpunije i đublje oprav-= daju postupci i ponašanje prvog sentandrejskog „»frauenloba« | »galantomaa«, Šamike Kirića.
Smatramo da se može diskutovati o tome == ko:iko i kako treba naglasiti Šamikin bo-”ravak kod poljskog šljahteca (u odnosu na
njegovo docnije vaspitanje) jer samo od toga zavisi da li će ova izmena biti celis- == hodna. i =
IH
V. PETRIC — Lj. RADICEVIC
UOdgovuru) darcdulk, Juvaa opovviO, Beograd, Mraaouska OrO0) d — OGlamujparı a al “Dae eograd, ikardeljeva L,
'
Hrvatske narodne pjesme — Khjkavske, Izdanje »Matice hrvafske«, Zagreb en. la-
tinicom, str. 553, cijena 193 din.
Radđonja Vešović: Vijorenje, pjesme. Iz-e danje »Novog · „pokolenja«, Beograđ 19%, ćirilicom, strana 170, cena 67 din.
N. V. Gogolj: Ukrajinske pripovijetke, Preveo Paul Goldoni. zdanje BONO oo davačkog poduzeća Hrvafske »Zora«, Zagreb 1950, latinicom, str. 525, cijema 10% din.
IT. A. Gončarov: Ponor, roman, d tom. „Prevela Ljudmila Mihailović: YTrae:
e »Matice srpske«, Novi Sa i com, str. 480, cena? O OI
Gabriel Ševalje: Klošmeri, roman. Preveo Stanislav Vinaver. Izdanje »Novinskog oc O RO preduzeća Saveza udruženja,
« Beograd 1 i str. 422, cena 113 din. a SO OI ni
A. Kronin: Zvezđe gledaju s necb. man. Preveo Živojin V. Simić, rtdanje »NOVOg pokolenja«, Beograd 1950, ćirilicom,
str. 086, cena 81 din,
UREDNICI Dušan Kostić, Tanasije Mladeno- i vić, Jovan Popović
PRETPLATA ZA RNJIZBVNB | 7, ONO Za našu zemlju na 6 meseci 100 dinaFa na gođinu dana ?00 dinara Za Inostranstvo na 3 mesec 6 meseci ”inarz BE dinara
a 6E dinara, na padinu dana 560
Pro] ć.kovnogp rač na 102 { Žar -903202i Pošt fah redwkclie 617 ı Pošta ”shi fah administincije 69
i Bakopisi se ne vraćaju
i. ,