Književne novine
t
SRPSKA
STRANA 4
Zora Simić-Milovomović: UMETNOS | NOVIJEG DOBA
~ Izdanje »Narodnog univerziteta«,
Postoji kođ nas nesklad između že= ·lje građanstva za upoznavanjem našeg: kulturnog nasleđa i delatnosti ljudi Koji bi bili dužni da toj želji odgovore i da svojim publikacijama doprinose popularisanju naše bogate umetničke prošlosti. Skoro bi se na prste mogle izbrojati publikacije ove vrste, izdate posle rata kod nas. U Beogradu dela iz ove oblasti publikuje, uglavnom, Akademija nauka; ta dela, snabdevena svim potrebnim »naučnim aparatom«, mnoštvom napomena ispod teksta, najčešće su veoma zna'čajan prilog đaljem osvetljavanju pojedinih naučnih problema, ali su, kao takve, neinteresantne za širi krug čitalaca. Sem toga, u tim publikacijama obično se tretiraju. problemi iz naše dalje prošlosti, dok o našoj novijoj u-
' metnosti, umetnosti našeg građanskog
društva, mismo imali u Beogradu posle rata još nijednu publikaciju. Knjiga Zore Simić-Milovanović, i pored nekih (po mome mišljenju) nedostataka, o kojima će dalje biti reči, zna» čajan prilog je za upoznavanje ljubi-
· telja umetnosti sa ovom nedovoljno
poznatom epohom naše kulturne prošlosti, « Želja autora je bila, kako i sam kaže u uvodu da, »ne zadržavajući se na pojedinim, inače vrlo interesantnim, pojavama koje bi nas mnogo više odvele u širinu, što nije bio cilj ove knjige... iznesemo na što popularniji način kratak hronološki pregled razvoja srpskog silkarstva novijeg doba«. Samo, »novije doba srpskog slikarstva« Zora Simić-Milovanović je isuviše široko shvatila: u svojoj knjizi ona pođ tim pojmom podrazumeva u-– metnost od XVIII veka na ovamo, na teritoriji Srbije i Vojvodine, te pokušava da uspostavi veze u njenom raz-– voju, »jer razvojna linija naše umetnosti-može da se prati neprekidno, još od VI veka, od dolaska prvih sloven= skih plemena na Balkan...« Pri tome autor ne uviđa da je umetnost, koja se razvijala u Srbiji i Makedoniji od VI vek# na ovamo, doživela svoj klasičan uspon u XIII veku, živela u slikarstvu monumentalnog formata do polovine XV veka, a razvijala se i kasnije na istoj teritoriji — umetnost epohe feudalizma, koja se, degenerisana, u epigonskim formama, održala i do XVIII veka, a da je umetnost,
- koja se, od XVIII veka, razvijala u
Vojvodini, sasvim novog karaktera, ume{fnost našeg novonastalog građanskog društva. Ta nova umetnost, ma da je nastala istovremeno sa ovom prvom, nema sa njom nikakve veze. Sam autor o tome ovako kaže: »Od XVII veka pa na ovamo fakozvana novija srpska umetnost ima dve grane: jednu u Srbiji, drugu u Vojvodini«, te u izvesnom smislu označava razliku koja postoji među njima. Ali odmah zatim, nastavlja: »Obe ove gra= ne izrasle su neposredno sa stabla stare srpske srednjovekovne umetnosfti«, (podvukao M. K.) što se ne može primiti kao tačno, Umetnost u Vojvodini je nastala kao prođukt društva sa potpuno novim shvatanjima i željama. Jeđan od majstarijih spomenika te nove, građanske, umetnosti živopis u crkvi manastira Bođana, rad 'Hristifora Žefarovića iz 1737 godine, već je pod obeležjem baroka koji je tada u Evropi umirao. Iako je raspo= red kompozicija u ovoj crkvi rađen po jednom svetogorskom slikarskom priručniku, to više nisu asketski likovi feudalnog crkvenog slikarstva, već ličnosti iz okoline slikareve, ođe=
Beograd, 1950
vene, vrlo često, u savremene odeće ijuđi sa trorogin,, tada modernim, šeširima na glavi i žene sa duboko dekoltovanim haljinama. -
'Sledstveno tome takođe otpada i tvrđenje autora da se Nikola Marković i Dimitrije Posniković »drže čvrT• sto tradicija i stvaraju neku vrstu na= šeg klasicizma u slikarstvu, odnosno obnovu starog srpskog sređnjevekovnog slikarstva« (podvukao M. K.). Posnikovićeve, kompozicije u Rači kod Bajine Bašte nose izrazite odlike klasicizma. ali to je sve uticaj zapada, nastao po želji građanstva koje je tađa i u Srbiji ojačalo; jer Posnikovićevi rađovi hronološki dolaze posle Arsenija Teođorovića, koji je kao đak bečkog klasiciste Figfera, nekoliko decenija pre Posnikovića, uneo u naše slikarstvo »lemente klasicizma.
No bez obzira na ove pomenute. nedostatke, knjiga ima svoje pozitivne kvalitete. Iako mala po formatu, iz nje se može dobiti pregled razvoja naše umetnosti ođ sredine XVIII do početka XX veka. Možda je taj pregled isuviše skučeno dat, tek naznačen to je stvar shvatanja pojedinih čitalaca. Ne bi se reklo đa je autor imao nameru da ovom knjigom dđa neka nova tvrđenja o autorima i delima građan= skog slikarstva, iako je za to imao mogućnosti. No ipak su a knjizi izneti neki đosađa neobjavljeni podaci o delima naših slikara. Tako je nov Dpodatak o radu zografa Simeona u brvnari u Sevojni kođ Užica. No pri izno» 'šenju ovog podatka moglo se izneti, veoma verovatno mišljenje, da su i ova i druge crkve brvnare u Srbiji nastale poslednjih đecenija XVIII veka, suprotno dosađa postojećem mišljenju da su te brvnare nastale tek u XIX veku. Možda će autor to izneti u kojoj posebnoj publikaciji, u svakom slučaju treba izneti, Jer zapis iz ove brvnare daje osnovu za takvo tvrđenje. Takođe je značajno novo tumačenje romantizma Đure Jakšića i Steve Todorovića. Autor ove knjige prikazuje nam prvog kao revolucionamog romanftičara, dok drugog više kao kon=zervativnog, mondemnog slikara, bliskog iđejama osvete Kosova, koje su vlađa= le u »gornjim« krugovima. No ni ta tvrđenja nisu dovoljno naglašena. I, uopšte, sva tvrđenja Zore Simić ostaju tek naznačena, skoro skicirana; kao da autor nema đovoljno snage i sme» Jlosti da ovako evideninu istinu 'ne• dvosmisleno iznese pređ javnost. Ne treba se ustručavati u kazivanju da je celo to naše slikarstvo, iz potpuno objektivnih uzroka, zakasnilo u svome razvoju za evropskim slikarstvom za nekoliko decenija; ili, reći da mi do Nadežđe Petrović nismo imali slikara koji je išao u korak sa Zapadom, te da je u takvoj situaciji pojava jednog Steve Todorovića, i pored izrazitih slikarskih kvaliteta majstora, i idejni i tehnički anahronizam.
Sama knjiga nema onu opremu kak= vu publikacije ovakve vrste zaslužu.ju. Crteži olovkom reprodukovani u tekstu, na slabom papiru, često se dovoljno ne raspoznaju, đok slike na finijem papiru, čelom krivicom klišeftarnice, delom krivicom štamparije i knjigoveznice, često su zamrljane, pa i iscepane, što soliđan izđavač ne bi nikako smeo da dopusti, Ova knjiga još jednom ukazuje na potrebu solidnije opreme publikacija ovakve vrste.
Miođrag KUJUNDŽIĆ
SEĆANJA NA BRANISLAVA NUSIĆA
Iz ogleda o komediografu
a položaju upravnika Narodnog DpoN zorišta u Sarajevu proveo je Nušić
pune tri godine, od kraja januara 19295 do polovine marta 1928 godine. Kad se, kao penzioner, prihvatio te nezahvalne i glavoboljne upravničke dužnosti, imao je preko šezđeset gođina. Duhovno, medutim, on je bio veoma svež, telesno neobično živahan i pokretljiv. Takav će ostafi do kraja života, možđa zahvaljujući naslednim elementima u svojoj krvi. Sa starošću, njegova duhovna snaga je rasla. Najbolje svoje komedije Nušić je pisao oči u Očl sa smrću: »Dra«a, »Pokojnika« i, nažalost nedovršenu,. »Vlaste. U tome on liči na antičke pozorišne pisce, na jednog Ruripiđa, na primer. Njegova inteleštualna interesovanja bila su velika, ali više za raznovrsne političke i društvene pojave i pitanja, manje za književne manifestacije, bilo, naše, bilo strane, On nije mnogo čitao, osim dnevne štampe i pozorišnih dela. O Pozorištu je radio sve po-
slove sa strašću: od popravljanja 'rukopi- ·
sa i pođele uloga dđo režije, iako je na sarajevskoj sceni rađilo tada nekoliko dobrih i stručnih reditelja (Liđija Mamsv tova, A. V. Bek). ' Sezona 1927-28, poslednja Nušićeva sezona u Sarajevu, tebalo je da se otvori njegovom istoriskom dramom »Nahoda, iz epohe najmoćnijeg Nemanjića, cara uŠana. Kako je Nušić strahovito brzo živeo, brzo voleo, brzo pisao i brzo čitao, prirodno je što je istoriska činjenica u »Nahodu« bila zanemarena, odnosno sveđena na najmanju meru. Za podđrobnu istorisku studiju, koja bi postala osnov drame, Nuić mijie imao ni smisla ni vremena. Sve ono glavno što je činilo đramu, bilo je mašta, kao i u narodnoj pesmi koja obrađuje isti predmet. Taj slučai nije Nušiću bio prvi. Izuzimajući u izvesnoj meri,
»Kneza Iva od Semberije« sve istoriske
drame njegove imaju iste neđostatke kao i »Nahod«. Ne samo podignut i neisicren patos, već i potpuno obrtanje i unakažavanje istoriskih činjenica, čak 1ı pri dđrama-
tizaciji takvih istoriskih đogađaja za koje „
su i u njegovo vreme postojali ačevici. Što je njegova »Pomaiđa« đrama jedne ČRRSKE despotice, u oblasti mašte uglav-
, 1 Više nego smelo proizvoljna, može se još razumeti: to vreme nije istoriski dovoljno objašnjeno. Ali se ne može, naprimer, braniti istoriska proizvoljnost »Hadži-L.oje«, ovog zatucanog verskog fanatlRa, strahovitop, đemagoga, đrumskog ucenjivača 1, u isti mah, prilično poverljivog čoveka austriskog komsulata u Sarajevu. Običan pljačkaš, Hadži IL,ojo je, u one mutme dan Bosne bređ austro-madžarsku
okupaciju, ođ juna do polovine avgusta 1878 godine, prosto bio strah i trepet sarajevske čaršije i svih tamošnjih domaćina, pogotovu trgovaca i imučnijih zanatlija. Okružen svojim »telohraniteljiima«, nikšićkim golaćima i dezerterskim ološem, naoružanim do zuba, on je u skerletnoj kabanici istoriskog Huseinkapetana Gradaščevića i na đogatu koji mu je, uzgred budi rečeno, »poklonio« austriski konzul Konrad fon Vasić, parađirao sarajevskim ulicama kao svemoćan diktator. Gulio je koga je stigao, od uplašenih begova, do” skora besnih siledžija, đo hrišćanskog i kršćanskog rajetina; o nesrećnim Jevrejlma, sitnim trgovčićima 1 zanatlijama, sarafima 1 apotekarima, — đa se i ne govori.
Takvog Hadži-Loju, koji se ustvari zvao Salih Vilajetović, prikazao je Nušić. u onim sumornim danima oko aneksije Bosne, 1900 kad je ova aktovka pisana, kao prvoborea koji sa grupom svojih golaća i pobunjenih Srba, zbratimljenih s muslimanima, gine u dvorištu Husrevbegove džamije, boreći se s austro-mađarskim četama. Oko svoga hadžiskog saruka omotao je ovaj pustahita srpsku zastavu kao simvol svoga bratimstva sa srpskim rajetinom! Istoriski je utvrđeno, međutim da je Hadži-Lojo umro mirno, nekih desetinu godina posle okupacije Bosne, 1887 godine, u Meki, na ponovnom »hadžu« (hodočašću), kao štićenik carske otomanske vlade! Prema tome, Nušićev dramolet, izazvan potrebnom trenutnom političkom situacijom, ali i u naivnom uverenju da su muslimani •Srbi Muhameđove vere«, stvamo je čista Da lpsKa đosetka. š
tim granicama otprilike kreće se 1 istorisa istina »Nahođa«. Ipak, drama ima više patetičnih scena koje rastu s razvijanjem zanimljive radnje. Posle, Nušić je nastojao da spoljni okvir đrame učini što verodđostojnijim baš na pitanjima istoriskim: monumentalnim, »earskim« đekorom i autemtičnim kostimima za koje su beoOgradski scenografi pravili skice prema vladarskim freskama u našim sređnjovekovnim manastirima, Sarajevska scena je, za ovu priliku, bila đobila kostime iz Beograđa, dok je dđekor rađen prema đekorskim planovima beograđskog »Nahođa•. I režija se kretala potpuno u okviru beo• .Eradske režije Mihaila Isnilovića, dugogodišnjeg glumca i reditelja sa istaknutih nemačkih scena, koji je s pravom pedanterijom „izrađivao velike f masovne Šekspirove tragedije.
Sarajevsku režiju •Nahođa« vođio le sam pisac. Reći ću ođmah, bez dvoumljen]a,.đa Nušić, iako odlični poznavalac i đramske i scenske tehnike, nile bio rediteli od ne-
_ „Priče 'bajkč Maksma Gorkog
„Izđanje »Novog pokolenja, Beograd . 1950) Ur .
Osim impozantne kompozicije, kojom se odlikuju njegovi romani, priče i bajke Maksima Gorkog poseduju skoro sve osobine njegovog književnog stvoralaštva. I u ovoj knjizi je najuzbud'jivij= izražen onaj kompleks stvarnosti l:ojt mu je bio najbliži: težak život sirotinje, poludivlje naravi malograđanske sređine i skitničke. nezgode na beshrajnim putevima (»Ded Arhip i Lenika«, »Gleđaoci«, »Moj saputnik«, »Jemeljan Piljaj«, »Drugari«. »Čelkaš«). Većina priča su. autubiografskog karaktera, jer je i sam pisac učestvovao u sudbinama svojih junaka.
Na teškom putu »trbuhom za kru-
homx« Gorski je nailazio na raznovrsne ·
karzktere i plastično ih prikazivao sa njemu svojstvenim majstorstvom. On je, osim foga, zapažao i neke pojave lz kojih ie mogao da izvodi uopštene zaključke snci*alno-psihološke. prirode. On je u susretima sa stihijski grubim livdima osetio veliku nesreću onih
»koji su, nroružani novim moralom,
novim žeijama, usamljeni izmakli na= pred i ojl na svome putu nailaze na saputnike. njima potpuno tuđe, nesposobne da ih shvate... « Njega, me= đutim, ni za trenutak ne napušta ro= mantično-optimistička vera u čoveka: »Kad čov»k nosi u svom srcu reč koja povezuje čitav svet, svađa će naći lju= di sposobnih da ga cene, svuda!«
U proznim pesmama o sokolu i o vesniku bure, kao i u bajci »Dankovo srce«, Gorki ističe lepotu pcdviga. On kvalitativno razlikuje dva života: jedan, ispunjen i drugi, promašen. »Be= zumlju smelih mi pevamo slavu!« uzvikuju ljudi od podviga. A ogromna većina, zapravo svi obični ljudi su oni koji »ne žive no se samo stalno prilagođavaju, i· ceo svoj život ulažu u to« »A kad pokrađu sami sebe i straće svoje vreme, onđa počnu da optužuju sudbinu«.
Gorki je i u prirođi najviše voleo pobunu njenih elemenata. Od bure na moru i nepogode u stepi nije znao, kaže, veličanstvenije pojave u prirodi. Posmatrajući mračni prizor stepske nepogođe, on kao da se izđizao iznađ običnog života. Ona je izazivala u njemu zanos i herojsko raspoloženje, obuzimajući mu dušu »harmonijom užasa«. Gorki se u svojim skitanjima bio, tako reći, krvno. srodio s prirodom. Ove su priče i bajke pune izvanređnih opisa njene lepote i sile, njene mir= noće i besa. Oni su jednostavni i elikoviti. Retke su hiperbolične kompa= racije, kao što je, na primer, ova: »I tađa je u šumi r.astao takav mrak kao da su se m njoj odjednom sastale sve noći koliko ih je bilo na svetu otkako je postao«.
Vera u čoveka, skoro neograničena, nezađovoljstvo stvarnošću, nagomila= vano fokom mukotrpnog života, i ne= ođoljiva maklonost prema fantaziji či-
nili su da Gorkog nije mogao udđovoljiti suhoparni, fotografski realizam. Utoliko je on i romantičar. Ali je njegov romantizam, za razliku od mnogih drugih, aktivan, to jest borben, hu= man, idejno pravičan.
. Pored bajke o Dankovom srcu i pe= sama o sokolu i o vesniku bure, u ovaj su izbor ušle i dve bajke za decu, od neznatne vređnosti (»Vrapče« i »Jevsejkin doživljaj«). Grupa od de= vet pričica označena je kao bajke o Italiji, tako su to, uglavnom, realističke skice iz društvenog života ze= mlje u kojoj se Gorki nekoliko godina lečio.
Risto RATKOVIĆ
ke izuzetne vrednosti, Neđostajalo mu je za tu vrstu posla ono Što se pozorišnim jezikom zove »scenski nerv«. On nije VOleo uporna duhovna usretsređivamja na jednom tekstu, ier mu je mašta trčala za drugim, novim, bez obzira što je taj tekst bio njegov sopstveni. Zatim, duga zadržavanja na jednoj jedinoj rečenici, u interesu njene što verodostojnije psiho loške boje i njena što pravilnijeg i što tananijeg tonskog preliva, nisu odgovarala Nušićevom živahnom temperamentu i: njegovoi veoma pokretljivoj duhovnoj rado» znalosti. On, najzad, nije bio ni Molijer, ni Šekspir, ni Gete đa bi, pored znatnog dramatičarskog talenta, imao smisla i za glumu i za režiju. U vezi s ovim što sam rekao potsećam ma njegovu, raniju, režiju »Narodnog poslanika«, također a sarajevskoj pozornici, Ovđe je bila reč, prvenstveno, o tipovima. Mislio sam: Nušić će sad dati neku novu, karakterističniju nijansu, bar spoljnu; nešto što neće biti samo oveštali »šablonski otisak«; nešto što ostaje kao ugled i za ugled, kao što j6, naprimer, Molijerova režija sopstvenih komedija tradicionalno osVeštan rediteliski princip Komedije francuske. Ov3š3 režija, međutim, bila je jedna od najneujednačenijih režija ove komeđije koje sam ikađ viđeo, Trčeći za svojom smelom i neobuzdanom maštom, po prirodi neprestano u pokretu i u poletu, stvaralsčki trajno akt}van, čak, mislim, i u snu, on nije voleo duga i strpljiva seckanja teksta ı podrobno tesanje i vajanje scenskih likova. Njegovo nadahnuće i njegov metod stvaralačkog rada bili su druge vrste r:o što su oni rediteljski gde je i metođska istrajnost važan činilac uspeha. Najzad, njemu je, izgleda, bilo dosadno đa se vraća i na scensico ostvarenje onih likova koje je već doživeo u svojoj mašti i preneo jednom na hartiju. On je neprestano išao napred i mislio na nova lica kojia su neumorno iskrsavala i neprestano se vrzmala po njePovoj usplahirenoj kombinatorskoji mašti. Prateći njegovu režiju, ja sam se sećao kako je ranije istu ovu komediju bio postavio na beogradskoj sceni Dimitrije GHnić, ovaj neđoučeni osnovac, nli rođeni rediteljski peđagog 1! čovek ođ ogromnog scenskog iskustva, sjajan posmatrač stvarnog života (Nušić je svoj posmatrački dar prenosio na tekst svoje komedije). Kakvo čudo od pretstave! I koliko bogatstva u realističkim podrobnostima svakog pojeđinog tipal
Poređ svega, Nušić Je, Ipak, bio uspeo đa da u »Nahodua vernu kopiju Isailovićeve režije. Bilo Je tu pokreta u masama velika statisterija prvoga čina), živahncsti, ivopisnosti, šarenila. Izvesne scene đelovale su dinamično, ponesene svojom čistom dramatskom snagom; druge su lepo izgledale, sa zađovolistvom se gledale, čak i one s nesrećnim Markom Kraljevićem, „carevim glasnikom, koji se.1 u kaluđerskom ruhu pređaje piču i bludničenju. Poslednja, šesta slika, međutim, ostavila ie na mene neodređen, bezmalo hladan utisak. Data u prijatnom đekoru — vrt, jesen, pada lišće, postepeno se smricava, neko blago-modrikasto osvetljenje čudesno miluje stvari, — ova scema, ovako spolja •montirana«, kao dalek otsev slične scene u »Romeu 1 Julija, unutarnje je, tekstom
KNJIŽEVNE NOVINE
· „Velika neđelja«, itd, Ove drame,
Miloš Bajic: GCrtež
Bugarski p':sc u službi agres:je
(Nastavak sa prve strane)
u foku rata), autor prelazi na opis »hvatanja« i »ubjijanja« negog graničara Petra Beneva. Ubistvo se vrši, naravno, na jugoslovenskoj teritoriji i naočigled čitavog jednog srpskog sela. d .
Tako »Literaturen front• obmanjuje bugarski narod. Tako se stvara ratna psihoza, bude šovinistički instinkti i priprema za agresiju. Bugarskim književnicima i njihovim naredbodavcima je malo to što preko tri godine blate herojsku borbu naroda Jugoslavije, koju su sami nekad do neba uzdizali, već sad nastoje svim silama đa imperijalističke i napadačse namere svojih moskovskih i sofiskih gazda pripišu nama, našoj miroljubivoj zemlji. Ali, šta se može drugo i očekivati od ljudi njihovih shvatanja i njihovih moral-– nih kvaliteta? Šta se drugo može očekivati od ıijudi koji su kod sebe prosto izgradili slugansku, satelitsku psihologiju, i još se time ponose? Šta se može očekivati od ljudi koji u »revolucionaran rad« i »revolucionaran stav« jednog pisca za vreme okupacije ubrajaju, recimo, (u slučaju već pomenute Marije Grubešlijeve) i takve besmislice kao što je neiz/aženje: na literarne večeri? Naši su pisci za SVO= ja antifašistička uverenja išli na stražišta i u smrt, ili su s puškom u ruci aktivno učestvovali u narodnoj revoluciji, a ovde nam gospođa iz bugarske literature pokušavaju da poture mu-– ćak za zdravo jaje. Evo, u čemu se, na primer, po njima, sastoji »građanska i antifašistička Rkuraž« Marije Grubešlijeve (citiram iz proglasa, izdatog i potpisanog od niza pisaca povodom njenog jubileja): »Zabranjivali su ti iz direkcije policije da izlaziš na literarna čitanja, tajni agenti su vršili pretres tvoga doma, a cenzu-– ra je nemilosrdno sakatila tvoja dela, u kojima je govorio glas istine. Ništa, međutim, nije bilo u stanju da te odvoji od pravog puta. Do kraja fašističkog gospodstva kod nas, kao spisateljka i građanka, ti si išla s narođom u surovoj oslobođif?ačkoj borbi.
Dakle, ništa manje nego — surova oslobodilačka borba! Gde je ta borba? Gde su fi borci? I to još među bugarskim piscima?
Pa zar je onda čuđo što su se ovakvi ljudi primili u službu onih koji žele da falsifikuju i izvrmmu na glavu revo!uciju narođa Jugoslavije? Zar je onda čudo što su danas i bugarsku literaturu upregli u kola velikobugarskog šovinizma i velikobugarske i moskovske agresije!
Tanasije MLADENOVIC
svojim, delovala šuplje i prazno. Kao neki suvišan dodđatak drami bez koga bi se moglo biti, ili koji bi trebalo rešiti na neki drugi način, ne tom banalno-sentimentalnom scenom umiranja caričice Grozdane i prokaženog Nahoda,
Ovom poslednjom „generalnom probom »Nahoda« Nušić je bio, čisto, ozaren. Nije to čest slučaj da su generalne probe, čak ni na našim prvim scenama, toliko dobre, toliko »uklopljene« — osobito kad je reč O istoriskom kostimu i dekoru i osobenom osvetijenju koje zahtevaju, pa o složenoj komparseriji, pored toga. Sve je to bilo toliko ujednačeno da su pisac 1 reditelj (ovđe u jednom licu) mogli otići mirno na počinak, sigurni da im sutrašnja premijera neće biti iznenađenje.
s te formalno-tehničke strane nisam imao da stavim neke važnije primedbe, Ali sam komad, a naročito ona nesrećna šesta slika koja ubija utisak svega prethodnog događanja!
Bio je početak oktobra, hladno napolju, ovde u FEorskom Sarajevu, pogotovu, gde su ledene i teške magle vrlo česte. Jedan čas posle ponoći bio je već prošao kad smo napustili gledalište i izišli na ulicu. Srećom, i Nušić i ja stanovali smo blizu POozorišta, on u Skenđeriji, ja dvaestinu kora&a dalje, u jednoj sporednoj ulici.
Veoma raspoložen, Nušić me je, dok smo išli, propitkivao o utiscima s probe. Nije ga zanimao opšti utisak, scenski, režija, ono sve spoljne; o tome smo već ranije razgovarali, pogotovu na ovoj poslednioj generalnoj probi, od scene do scene. Zanimalo ga je pozorišno dojstvo same drame, iako mu je to moglo biti svejedno: »Nahod« je već imao premijeru u Beogradu, kritika je bila prosečno dobra, negde čak i veoma povoljna. Sve ostalo što se O komadu moglo reći, nije više bilo važno. Mišljenje jedne provinciske varoši, sa O» graničenim pozorišnim pogleđima, nije mo= glo uticati ha onu opštu, već stečenu ocenu. Pa ipak je Nušić uporno zahtevao da mu se sve kaže, što podrobnije.
Bili smo već blizu njegove kuće, kad se zaustavih na poslednjoj slici »Nahođa«, Dosad je sve išlo glatko, Nušić se dobro i vešto branio od mojih primeđaba, i očigledno je bio zađovoljan mojom analizom drame. Utoliko pre i više što je. kao Sterija, uvek želeo da važi kao »ozbiljan« pisac koji oseća tragične sukobe života 1 ulazi, sa istom lakoćom kao 1 u svojoj komediografiji, u sve probleme ljudske đuše ti ljudskog društva uopće. Tzgledalo je odnekud da on ne veruje đa ie komeđija kao književni rod, čak 1 komedđija karaktera, na ravno] nozi s tragedijom. Otud njegovo uporno nastojanje da se »ovaploti« i kao pisac trageđije 1 đrame. (Poređ istoriskih drama, on je dao i više drama iz savremenog života i Iz savremenih zbitija, »Tako je moralo biti«, »Knjiga druga«,
međutim, ne mogu se meriti s njegovim komedijama: kao da to nije onaj isti scemski majstor Nušić koji sa toliko lakoće i okretnosti spliće i raspliće komične situaciie. Visokoparan stil, patetika na »koturnama«, često knjiška fraza, neuverljiv i otud neiskrem sentimentalizam).
Rekoh. mu bez ustručavanja svole mišljenje. Ovu sliku ili Je trebalo brisati ili
-KKKCIIIIII II a aaa ==: =
· Maggdg:b 0 našm isp wa
BROJ 8
| Janko Veselinović kao dramaturg, pozorista.
Janko je bilo iedno vreme dramaturg beogradskog Narodnog pozorišta, i to je b:o sav u tradicijama Milovana Glišića. Glišić še nikad nije mešao u režiju niti u poslove uprave pozorišta; on, je svoi dramaturŠki poziv sveo na čitanje podnesenih kOmađa, na stilske ı jezičke popravke prevoda, na akcentovanje reči u ulogama i na prisustvovanie probama na kojima glumci čitaju tekst.
Za vreme proba na pozornici. Janko ie obično sedeo u prvom ređu fotelja, naslonjen na orkestarsku ogradu,i odatle budno pratio probu. stavljajući svoje primedbe.
Uvek je to išlo blago i prijateliski. Samo se iednom Janko nervirao. Na DOZOTnici neki početnik Fovori ulogu iz tragBedije Matije Bana, pa će ođiednom patetično uzviknuti:
— Mačemiče Stojan kapetane!
— Šta veliš?h — ciknu Janko. — Ponovi to. mlađiću! {
Onaj opet: •Mačemiče Stoian kapetane,
— Pobogu, ljudi, šta ovaj govori! — pršti Janko. — Kakvo ti je to mače | zašto miče, zašto ne mauče? Ko te nauči da tako govoriš?
— Tako piše u roli. — brani se onaj DpOčetnilk. — Ama neće biti, pobogu. ljudi, — nervira se Janko.
— Milorade, (Gavrilović ie bio na pozoTnici) viđidđer ti. boga ti, kako piše u suflerskoj knizi!
Milorad se saže, uze knjigu Ispred suflera i pročita glasno, reč po reč:
— Mačem miče Stojan kapetane.
SSSR. r~H- A HHHG RRIIČI S, ——MPpSAT
okrenutu rečenicu,
— Pa tako. brate! — danu Janku pa se obrati onom početnikšu. — Cu li, more. 'ajd ponovil
Ona) opet »Mačemiče«, pa zamuče | okre-
te se Janku: — Ne mogu. Eospođdine, naučio sam tako — O ljudi božji. šta ćemo sad? — i Jan ko se diže te odđe na pozornicu — Deđe, Milorade. šta čemo sa ovim, obrukaže nas.
DAJ - } _
|
= Cf
— Pa uze suflersku knjigu. nađnese se zabrinuto nad nju i Doče da beleži nešto Di-
salikom.
— Deđe. ti dijete, reci to ovako: Miče
Stolan kapetane mačem.
TI onaj izgovori pravilno i dobro tu prete se proba nastavi. Milan STOJANOVIC
Izdavačka delatnost Rumunske nactonalne manjine
Svega nekoliko meseci po Ooslobođenju, u Vršcu, iz starog dotrajalog štamparsko” stroja, izašla je prva publikacija na rumunskom jeziku, brošura druga Tita »Bnrba naroda porobljene Jugoslavije«. Od te brošure pa do danas naša su rumunska sela iz godine u godinu tražila sve veći broj publikacija i nije se nikađa desilo da se koja knjiga ili brošura ne rasproda do poslednjeg primerka. Sem periodičnih publikacija — list »Libertatea« (Sloboda), književni časopis »Lumina« (Svetlost), pionirski časopis »Bukuria pionerilor« (Rađost pionira) i ženski asopis »Femeia noua« (Nova žena) — do kraja 1950 gođine na rumunskom jeziku izašlo je iz štampe 109 dela' u ukupnom tiražu od 223.165 primeraka.
Pri izboru đela za publikovanje, ru= munski kulturni radnici rukovodili su se. najhitnijim potrebama rumunske manjine. Knjige, kao što su: zbirka članaka i govora druga Tita, »Borba za oslobođenje Jugoslavije«, članci i govori đruga Kidriča » Ekonomski problemi PNRJ«, članci i govori druga Karđelja »Put nove Jugoslavije i drugo, bile su od ogromne važnosti za rumunsku manjinu.
Isto tako ođ velike važnosti bila su i literarna izdanja. Iz rumunske književnosti preštampana su dela J. IL. Karađalea, J. Kreanga i drugo, a iz jugoslovenske književnosti izdata je vwbirka pripoveđaka »Velika 1941 godina«, zatim antologija srpskih proz»nih pisaca i drugo, dok je iz svetske književnosti izdat roman M. Gorkog »Mati«. Ove publikacije bile su veoma korisne naročito za rumunske srednje škole i wsmoletke gde su se U Upoznavanju rumunske, jugoslovenske i svetske književnosti pojavile teškoće baš zbog nedostatka literature na ru-. munskom jeziku.
· Pri izdavanju originalnih dela pripadnika rumunske nacionalne manjine važnu ulogu imao je i literarni kružok »Lumina«, Književnik rumunske manjine Rađu Flora izdao je dosada dve zbirke pesama: »Put kroz dan i noć«e i »Poeme svetlosti«. Književnik Mihaj Avramesku izdao je takođe dve zbirke pesama: »U zori« i »Put ka istini« dok je Jon Balan izdao plaketu
je prerađiti; ona razvlači dramu i slabi njen utisak. Svakako je za završetak tre- m balo naći neko drugo, čvršće i ubedljivije, rešenje. } -
Ne sećam se šta sam sve još rekao, možda štogod oštrije, ponesen svojom anali- = zom, i još pod svežim sećanjem na jedno promašeno dramatsko dejstvo; možđa im nešto oporo. Uostalom, Nušić je zahtevao da mu govorim bez dlaka na jeziku, am znao sam iz dugogodišnjeg saobraćanja S njime đa se on ne libi nikakve kritike, ma = koliko nepovoljna bila. Bar se nikada nije tužio na svoje kritičare, iako. ih je bilo m mnogo koji ga nisu štedeli. Pokatkad min je izgledalo da se On kao satirični pisac m bio pomirio sa svojom sudbinom: davati udarce da bi ih primao, i primati uđarce = da bi mogao da ih vraća. Mnogo docnije, u oktobru 1936, gotovo pred smrt, on mi m se opširnim pismom obraćao povodom »Dr«-a i povodom »Pokojnika«, tražeći da m o njima dam svoj sud, pošto zna đa ćeoOn biti »i stručan i iskren«, — osobine koje = je danas »tako teško naći među nama književnicima«. No ovoga puta, bogzna zašto, moja ga jem iskrenost ozbiljino naljutila. Primetih da je w zaćutao i ubrzao korake, iako je đo maločas bio, Do običaju, veoma živahan, VOljan da raspravlja, đa se brani i da sem bori za svoju stvar i za opravdanost SVO- " ga dramatičarskog izlaganja. Iznenađen, m zaćutah i ja. =
Pred kapijom Nušić naglo izvuče ključ m iz džepa svoga zimskog kaputa i nervozno = ga utura u ključaonicu. Zatim uđe u hodpik bez pozdrava, brzo zaključa unutar- m nja vrata kapije i izgubi se negde na ste- penicama. "
Stajao sam pređ njegovom kapljom oša- mućen, kao da mt je neko pljunuo u lice, m pa pobegao. Zar je jeđan iskren, dobro- m nameran sud neko zlo? S Nušićem sam m radio na istom poslu već nekoliko godina, m pa ipak ga nisam bio dovolino upoznao m Sad sam ga viđeo cela, ođjednom, ali kao = u nekom krivom ogledalu. Odđdista. ljuđi 5C = upoznaju u jednom trenutku. Iznenađa po- sme odnekud osvetljenje na neko lice, p8 mw se ono viđi u toliko oštroj jasnoći đa ona čoveka, prosto, zaboli, A godinama ste m prolazili poređ toga lica, saživljaVali se S m njime i njegovom sudbinom „i opet niste |: ništa primetili. =
Razmišljao sam: možđa sam {a učinio iz- = vesnu psihološku grešku? Nušić je već star čovek. verovatno — lako to vešto krije — = 1 starački osetljiv: kao što se vreme menja, tako se i ljudi u njemu 1 s njime menjaju, Posle, zar je bilo potrebno da ikvarim čoveku onaj povoljan utisak koji lem Imao posle uspele KERIO probe svoga komađa? Kako se lepo spava i kako sem
prijatno sania posle završena duhovnog = napora! " \xskoro smo se izmirlli, nije prošlo nim
dva-tri dana. I kao da se nile ništa đesi10, Nušić mi je. pilući ermu kafu u mojoj m radnoj sobi u pozorištu, pričao o svojim novim književnim planovima: njegova ma- = šta nije nikad mirovala.
Ali ona iznenadna. oštra 1 neobično la-=
ma osvetljenia, bačena na jeđan duhovni
profil, ipak ostaiu. -
Borivoje JEVTIC
Odgovorni urednik: Jovam Popović, Beograd, Francuska broj ? — Stam parija »Borba« Beograd, Mardeljeva 81,
»Pesma mog sela«, a Plorika Stefan plaketu »Pesma mladosti«. Sem toga unapređeniu književnosti rumunske nacionalne manjine doprineo je mno= go i časopis »Lumina«.
Za 1951 gođinu plan izdđavačke delatnosti na rumunskom jeziku predviđa da izda 108 dela u ukupnom tiražu od 259.500 primzraka ili nešto preko 12 miliona stranica, što po tiražu i po broju dela pretstavlja skoro isto koliko se dosađa izđalo u celom posleratnom periodu Po raznovrsnosti i po umetničkoj vrednosti ovaj plan publikacija daleko je iznad dosađašnjih planova i popnniće znatan deo praznina u izđavačkoj delatnosti rumunske nacionalne manjine.
Andrija POPIN –—m-—0o4060——
DAR ZAGRBBAČKOJ SVEUČILIŠNOJ KNJIŽNICI
Sveučilišna knjižnica u Zagrebu primila je pre kratkog vremena na poklon iz Engleske veću pošiljku kniga. To su zna> čajna dela iz engleske književnosti Ima nekolike rečnika engleskog jezika, zatim nekoliko specijalnih i dvojezičnih rečnika, mnogo dela iz engleske i novije opšte istorije, iz društvenih nauka 1 ekonomije, umetnosti itd .Sveučilišna knjižnica u Zagrebu primila je neđavno i katalog štampanih listića koje izdaje Kongresna biblioteka u Vašingtonu Ovo veliko delo ođ 110 svezaka, jedino u našoj zemlji, poklon je američkog bibliotekarskog društva, Da bi pružila javnosti uviđ u ova intereguantra· engleska ı američka izdanja Sveučilišna Kniižnica organizovala · je Izložbu ovih knjiga u svojoj izložbenni dvorani, Izložbe će biti otvorena do 15 februara.
BIBLIOGRAFIJA
MOLGSSNG
Mihailo Lalić: Izabrane pripovijetke. Izdanje »Narodne knjige«, Cetinje 1950, ćirilicom, str. 270, cijena “7 din.
Ogleđi iz Mnjiževnosti, III kolo (Đorđe
Jovanović: Realizam kao umetnička istina, Ivo Andrić: O Vuku kao piscu — o Vu-" ku kao reformatoru, „Marijan Jurković: Ante Kovačić, Boris Ziherl: France Prešern — pesnik. i mislilac, Bojan Štih: O Prežihovu Vorancu, Vojislav Đurić: Poreklo poezije i izvori njenog razvitka, Izdanje »Prosvete« Beograd 1951, ćirilicom, str. 212, cena 55 din. ' Tođor Lj. Popović: Vagon đruge klase dnevnog putničkog voza Niš—-Beograd, pri< povetka, Izdanje »Prosvete«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 88, cena 38 din.
J. V. Gete: Faust, trageđija. Prepev Milana Savića, Izdanje »Prosvete«, Beograđ 1951, ćirilicom, str. 313, cena 60 din. -
Pol Holbah: Sistem prirođe. Prevođ i predgovor dr. Dušana Neđeljkovića. Izdđanje »Prosvete« Beograd 1950, ćirilicom, str. 5932, cena 185 din.
Plutarh: Atinski državnici, Prevođ, uvođ 1 komentar dr. Miloša N. Đurića. Izđanje »Prosvete«, Beograd 1950, ćirilicom, str. 307, cena 100 đin.
Huml-Marjanović: Izbor etiđa za violinu sveska 1 i II. Izdanje »Prosvete«, Beogra 1950, cena za obe sveske 100 din.
Bruno Brun: Škola za klarinet, T sveska. Izdanje „»Prosvete«, Beograd 1950, cena 130 din,
Milan Baišanski: Mene je majka rodila, za glas i klavir. Izdanje »Prosvete«, Beo=grad 1950, cena 17 din.
_OREDNICI Dušan Kostić, Tanasije Mladeno=
vić, Jovan Popović aaa ice ———
PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE Za našu zemilo na 6 meseci 100 đinara | na godina đana 200 đinara
Za 'nostranstvo Da 93 meseca 65 đinara, na #8 meseci "r “Inars m gođino dana 260 đinara
Groj č.kovnog računa 102-90?%020 Pošt, fah ređakcile 617? Pošta”ski fah nđminlstracile 629
Rukopisi e ne vraćao
ON S